Psihotraumatologija rata se kreće po širokom dijapazonu trauma. Takozvani PTSD (post traumatski stresni poremećaj) pre nego je ubeležen relativno skoro kao dijagnoza, nosio je naziv „vojničko srce“, „šok od čaura“ i „ratna neuroza“.
Posledice rata su strahotne u ma kome svojstvu da je neko učestvovao ili prosto postojao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Nepregledne su stranice istorije ljudskih sukoba i o tome bi smo mogli godinama no, postoji jedan segment koji ostaje zabeležen ali ne i razjašnjen u potpunosti. U pitanju su paranormalni fenomeni vezani za ovu tematiku. Iako nam je svima jasno da usled traume čovek može da umisli svašta, poznato da postoji mogućnost grupne halucinacije ili histerije, a nije tajna ni upotreba narkotika (bilo tokom rata kao što je LSD u Vijetnamu, bilo nakon istog radi bekstva od traume) postoje fenomeni sa brojnim svedocima (koji često ne samo da nisu učestvovali nego nisu ni rođeni tada) koji ostaju neobjašnjivi. Pa hajde da prošetamo kroz uklete rovove i bojna polja kroz istoriju.
Kad je Gilgameš izgubio prijatelja on očekivano pati ali i panično trči od mesta do mesta, jer shvata da i on mora umreti. Međutim, u bici Maraton (Herodus, 440bc, knjiga VI), Enkida ga izgleda nije baš u potpunosti napustio. Znam, svi ti zapisi obiluju entitetskim pojavama ali ako uzmete ovo delo i malo se zagledate videće se jasna razlika doživljaja PTSD-a i bliskog susreta sa onostranim.
Biblija Deuteronomy (20:1-9, verzija kralja Džejmsa) opominje kraljeve da vojnike sa nervnim slomom moraju povući sa prve borbene linije jer je to zarazna stvar. Ima i uputstvo šta je kralju raditi ako neki vojnici, ono baš, odbijaju da umru nakon smrti.
Iako je privremeno ili trajno izuzeće čula dokazano usled traume ili stresa, Epizelus (sin Kupagorasa Ateniana) koji je bio neustrašivi ratnik odjednom je (kako kažu svici tog vremena) od silnog straha u sekundi oslepeo. Priča kaže da je ovaj titan od čoveka u tom času stajao spreman za okršaj pred mnogim svedocima kad mu je nešto nalik gustoj izmaglici očešalo o bok. Istog trena je oslepeo trajno. Hipokrat pominje zastrašujuće ratne snove (što ne čudi kao posledica) ali odvaja one koji su sećanja predaka, aktuelne, posle ratne, skoro demonizovane i nekoliko snova gde je usnula osoba svedok ratova drugih u drugim dimenzijama. Lukrecijusova pesma „De rerum Natura“ (50 p.n.e, knjiga IV) takođe ima ovakve navode.
Sem grčko-latinske klasike i stara Islandska literatura donosi primere o noćnim morama i priviđenjima. Gisli Sursson Saga ima najbolji primer kroz opis hronične noćne more, demonolikog bića pokupljenog sa bojnog polja zbog koga povratnik se plaši da zaspi.
Francuska revolucija (1792-1800) i Napoleonovi ratovi (1800-1815) su ostavili priče o vent du boulet sindromu (padanje u nesvest od zvuka, prizora pa i same pomisli na kanonade). Ali i svedočenja o prisustvu glasova u tom zvižduku. Vojnici su prijavljivali da čuju glasove svojih mrtvih drugova koji im govore ishode unapred. Ali i ko je sledeći u samrtnom redu i kada kao i detaljne opise samog čina i ishoda. Pribeleženo je da su većinski bili u pravu. Vojnici bi urezivali imena sledeće žrtve ili lokacije kao dokaz, unapred.
Proleće je 1993. (Vijetnam) i lokalni farmer je krenuo da obiđe useve pirinča. Na putu kojim prolazi decenijama susreće svoju suprugu i jedno od svoje troje dece. Žena je sedela na kamenu a dete se krilo iza nje. Ništa neobično da njegova žena i troje dece nisu stradali tokom bombardovanja sela 1968. godine. Usled kulture koja veruje u neke stvari, čovek se dosetio da mora biti da su im grobovi oskrnavljeni. Bio je u pravu, nekoliko sela dalje gde su nekada živeli usled urbanizacije vlast je prekopala tlo za proširenje naselja. Mračna i tužna priča uz logorsku vatru? Bila bi da se sa njim u lokalnoj upravu tog dana nije pojavilo još njemu tada nepoznatih sunarodnika sa istom pričom iz mnogo udaljenijih sela.
Sajgonski ukleti stanovi (zgrada u 727 Trang Hung Dao u Ho Ši Min gradu- Sajgon) bila je konak američkim vojnicima. Usled prebrze gradnje mnogi su radnici stradali. Sajgonci misle da je ovde krivac postojanje 13-og sprata. No, kako god ni mnogi vojnici nisu nikada otiši odatle kao ni radnici. Sad ide bizarna dokumentovana priča. Lokalni šaman (doveo ga je očajni arhitekta jer je sumnjičen da namerno je svojim projektom izluđivao umove američke vojske) donosi 4 tela navodno devica iz mrtvačnica i zakopavaju ih u 4 čoška zgrade kao zaštitu od zlih duhova. Nije mnogo pomoglo jer i danas se čuju vrisci, pucnjava, vojne parade, trk vojnika po zgradi sa dovikivanjem a posebno se često viđa američki vojnik sa pola odvaljene glave kako šeta hodnicima držeći za ruku svoju Vijetnamsku devojku.
Vojska pacovskih trupa je skup vojnika koji je imao u Vijetnamu vrlo nemio zadatak. Kako se Vijtekong otpor krio u podzemnim tunelima sa zamkama i slično, ovi vojnici su poput ljudskih terijera trebali da ih izvlače na površinu. Mrak, vlaga, strah su sasvim dovoljni. Jednom prilikom nabasali su na takav tunel samo bez zamki, što je bilo nemoguće do tada. Tumarajući do centralne prostorije nailaze na upaljenu lampu i prolaz u podu. Taj prolaz vodio je u još jednu prostoriju, duboko pod zemljom što je već bilo krajnje neverovatno s obzirom na uslove i treset zemljišta. U toj prostoriji zatekli su 10 ljudi, potpuno crnih očiju kako se u molitvi i transu ljuljaju klečeći napred-nazad, a svo njihovo oružje bilo je zarđalo i nabacano u jedan ćošak. Poludeli od rata? Moguće. Ali ikona gole žene boje zlata koja umesto nogu ima pipke kao oktopod ostavila ih je šokirane. Prijavili su ovo, raport je zabeležen na više mesta, došli su visoki čelnici (kako drugačije), mesto je razneto nakon što su i ljudi i ikona odnešeni u nepoznatom pravcu. Vojnici ovih trupa su se kleli od tada da glas koji je tu ekipu u njihovim glavama po imenu pozvao tada sad doziva mnogo njih. (tekst „Iže jesi na nebesi“ ima crkvu koja obožava ovog idola pa ako vas zanima detaljnije, izvolte)
Nabaviti lokalca radi orijentacije na nepoznatom terenu je stara praksa u vojsci ali kad vam lokalac odbija da zađe nogom negde onda bi bar trebalo da se zamislite. Osioni vojnici su ipak ušli i aktivirali demona po imenu Ma. Očnjaci, crne oči, besomučno kretanje po krošnjama i pretvaranje ljudi u zombije koji onda zajedno sa stvorenjem skakući i sa krošnji za glave podižu ljude kao ulov, bili su samo puka bajka. Dok im nisu ispred nosa podignuta tri čoveka. A onda je to postalo redovna praksa. Sumnjalo se na vijetkongovce ali podići tako brzo čoveka u punoj opremi i skrcati mu vrat tako da ne pusti ni zvuka je najzad unelo pobunu u trupama. To je otišlo tako daleko da su intervenisale posebne službe, vršenja snimanja i merenja (postoje zapisi nečega što su bili ljudi kako trče po krošnjama i kako im meci ne mogu mnogo sem što ih kidaju) da bi naposletku predsednik Amerike odobrio brzo spravljanje pesticida da se raskrči džungla. Istorija kaže da im je trebao prolaz. Ipak ovaj pesticid, ma koji izgovor bio doneo je mnogo veću strahotu. Znamo ga kao bojni otrov pod nazivom Agent Oranž koji je direktno odgovoran sa mutacije i defekte generacijama vijetnamske dece. Pod sličnim izgovorom nastao je tada i napalm za ručnu upotrebu (napalm B, navodno po raportima vojnika ove demone samo vatra može da eliminiše, a živost im se ogleda u jakom korenju stabala) a otrov je korišćen preko 10 godina u Vijetnamu. Sad spojite ova dva oružja i dobićete fosfor koji kad prodre u muskulaturu nastavlja da gori unutar nje.
Vojna utvrda „29 palmi“ ima svoju zver. Kažu ima tri metra i krvav pogled. Ako se srećom onesvestite ne dira vas, samo vam izlomi oružje kao da je od stiropora. I nije jedini, ovakve viđaju po mnogim vojnim bazama, posebno u ratnim zonama. Projekat „dogface soldier“? Vukodlaci Mengelovih eksperimenata koji su zaživeli kao i njegovo kloniranje? Kako god, lokalna plemena u ovoj bazi jedina su ponudila odgovor. Demon živi u pustinji među Jošua drvećem od pamtiveka. Kako se širi naseobina i on se seli. Nebrojeno snimaka i fotki nadzornih sistema ga je uslikalo (doduše kao krompirom, znamo to već). Tokom ’60-ih i ’70-ih se tragalo za njim Edvardovim tunelima (da to su oni isti u kojima navodno štekaju NLO tehnologije) ali posle niko živ nije više sreo ni te vojnike ni inžinjere i to je zvanično zataškano pod Top Secret. Jedina razlika je što oni u avio bazama imaju svetlo plave oči. Brzo se kreću a još brže kidaju ulov koji proždiru (jedno je bajka ali kad vojska isplati masivne sume novca porodicama i lično se postaraju oko ukopa, ipak je sumnjivo, nije to baš kao na filmu da za svakog šalju orkestar.)
U Avganistanu prijavljuju duhove. Agresivne, koji nanose štetu na imovini baza. Masa svedoka, masa izveštaja ali su krajnje neobični oni koji izgledaju kao izmešteno vreme i prostor. Primera radi u kantini tokom obroka ceo vod je imao priliku da vidi par ljudi-žaba (ronioci) u punoj opremi kako unezvereno gledaju okolo i nestaju kako su se i pojavili. Blede ali ipak jasne prikaze prijavljuju da su viđeni na krovovima, oružarnicama pa čak i vojničkim krevetima dok su oni u njima. Ok, tamo ratuju predugo, i da ne verujemo u neke stvari toliko su tu zemlju natopili krvlju da ko zna šta je to iznedrilo. Od ličnog skretanja umom, kolektivne psihoze, onog štosa ratnog da se prave da su utvare dok puštaju krike na zvučnike radi destabilizacije protivnika pa sve do da stvarno ne umeš da objasniš u šta gledaš. Mrtvi vojnici, deljenje kreveta sa poginulima (sa sve ranama na sebi) koji su taj krevet dužili nekada a niste se poznavali da ga se sećate, lupanje čeličnih vrata kao da su od papira, kvarenje opreme i slično unelo je dosta nemira. Njačešće se prijavljuje miris sveže ispečenog hleba (odlika nekog opijata možda?) koji prolazi kroz baze i onda nastane haos. Vojnici tvrde da im avioni rulaju kroz spavaone kidajući zidove, ljudi se tope preko kamenja, mrtvi drugovi se tuširaju sa njima ili ih vide kako se mirno kartaju na buretu iza baze. E sad, sve i da je kontrolna droga (LSD; Vijetnam, sećamo se?) niko ne objasni isfronclane ljude, lokve krvi i usmrćivanje vojnika koji preleću kao da ih nešto baca po zidovima kao i par slučajeva gde se na oči mnogih vojnik izvio i skrcao kičmu naizgled sam od sebe.
Mosul, Ninevah provincija imala je raport tima koji je krenuo da presretne penjače na zid vojne baze, s leđa. Zapucali su ka njima i poskidali ih. Tela su popadala a onda se (dan je bio u pitanju što je čudno i za odluku o penjanjuna neprijateljske baze) iz njih izvio gusti, crni dim koji je dobio humanoidni oblik užarenih očiju. To nešto se osmehnulo ili iskezilo i raspršilo niz pustinju. Teorija o loše skopčanom eksplozivnom prsluku samoubica je otpala jer nisu imali ni jedan na sebi.
Kota Observation Rock je na 20m iznad pustinje. U ovom utvrđenju su sahranjivani živi talibani u zidove, a tu su i poslednji ostaci mnogo ruskih vojnika kao na primer onih koje su talibani pogubili 1980. (ima tu i keramike iz ko zna kog istorijskog perioda, onako usput rečeno kao i kostiju i ritualni predmeta starijih od same utvrde koji jasno pokazuju žrtvovanja). Neki od predmeta ili kostiju su poslati u Smitsonijan ali oni nisu (bar ne zvanično) odgonetnuli smrdljivi, skoreli sadržaj iz njih). Ovde imamo klasičan primer poltergejtsa sa svom njegovom ujdurmom i agresijom ali ubedljivo cenim da vojnicima najviše nerve kida to što redovno kad su na straži uz samo uvo čuju ruski jezik. Britanci koji su tu boravili posle Rusa, a pre Amerikanaca su upozorili na ovo javno. Ako im je za utehu nisu sami, osoblje Forward baze Salerno koja je izgrađena na Avganistanskom groblju (sjajna odluka, zar ne?) ima maskotu. U pitanju je mala devojčica koja se pojavljuje redovno. Nekad je sama a nekad vodi kozu ili nosi lutku. Vojnici kažu da ona zapravo samo želi da se igra i da nije ni malo agresivna. Sem kad nećeš da se igraš ( a nemož sve biti idealno).
Bitka kod Little Big Horna, kaže narod, još uvek traje. Soldiers creed je naziv za bitke bez kraja (ako vam se gugla). Kaster i Indijanci još uvek ukrštaju oružja.
Kroz Pensilvaniju jaše ratni general u potrazi za svojim kostima. Izveštaji kažu da su ga vojnici viđali još dok je sukob trajao. Naime, Ludi Entoni Vejn je poginuo u nekom boju i sahranili su ga kraj Iri jezera (Eerie). Njegov sin dolazi po njega 12 godina kasnije i otkriva da je ovaj izuzetno očuvan. Kako ne može tako da ga nosi, iskuvava ostatke i pakuje kosti na konja. Na žalost ovog vojskovođe pola kostiju je poispadalo usput i on od tada jezdi okolo u nadi da će sklopiti sebe kao puzlu na kraju.
Vazdušna baza ima medicinsku sestru koja brine i neguje. Doduše dotična je mrtva odavno po papirološkim podacima. Sa druge strane nije ni duh jer deluje vrlo živo. Izgleda kao bag u Matriksu. Priča sa ljudima, upoznaje se, prosto postoji. Zove se Iv i redovno ih ušuškava ili budi da popiju lek. Job goals u dve dimenzije i dva različita vremenska perioda?
Čuvena bitka kod Alamoa (Meksiko) donosi priču o sravnjenoj crkvi iz čijih su zidova izašla šestorica monaha ( iz kamena u zidu poput aveti) mlateći plamenim mačevima i počeli da bacaju plamene kugle na meksikance. Nema grane umetnosti koja ovo nije prikazala pa potražite šta se tu desilo.
USS Hornet je zvanično najukletiji brod Mornaričke flote koji je tokom Vijetnama služio poprilično. To je danas muzej ali turisti redovno prijavljuju posadu. Oficire u plavom i mornare u belom kako se bave svojim poslom ne obazirući se na njih. Ni ovi nisu bledi, deluju vrlo živahno iako se muzej (ukotvljen u San Francisku) kune da nikog nisu uposlili. Izgledalo je kao prikriveni marketinški trik sve dok jedan od posetioca nije svojoj grupi predstavio svog davno poginulog oca na samo par metara od njih. A kako i ne bi kad je za 27 godina na njemu preminulo oko 300 ljudi u nesretnim okolnostima ili naprasno na mestu. I to u miru. USS Arizona ima svog „Čarlija“ kome su fetiš česme a pored doživljaja živog bola kraj spomen ploče često viđaju posadu na palubi kad je oseka. SS Alkimos je prodat Norveškoj za prenos oružja. Operater br. 44 je ubijen od strane svog kolege koji je potom ubio sebe za vreme rata. Kasnije je brod prodat grčkoj kompaniji da bi se njima sudario sa liticom i zapalio. Kad god bi pokušali da ga izrone neko bi iz spasilačke ekipe stradao pa nakon sijaset glasova i koraka ostavili su ga da truli na dnu.
F.EE: Warrens je jedinica „komandosa“ koja je držala odstupnicu native plemenu Čajena (Vajoming). Crow Creek Indijanci, tačnije. Ovde se nalazi tvrđava izgrađena da štiti radnike na pruzi. Ne zna se broj ovde masakriranih, a danas još uvek viđaju konjičke trupe u galopu ili patroli. Duh Gus Quarters „živi“ ovde ali nije neki vojnik za primer. Nakon što je uhvaćen sa oficirskom suprugom pokušao je da onako go iskoči kroz prozor i slučajno se obesio o štrik za veš (slučajno, nadamo se). Za razliku od ovih što urliču i gone jedni druge Gas traži svoje pantalone preturajući i otvarajući fioke.
Kadena je vazdušna baza. U njenom sklopu nalazi se zgrada br. 2283 koja je dom za jednu osobu (oficira uglavnom). Danas je zatvorena i pod stražom usled mnogih prijava stanara da im kroz istu galopira samurajski ratnik na konju, a bledunjava žena u orijentalnoj garderobi pere dugu crnu kosu nad lavorom u uglu za to vreme. Na to dodajte da je ovde jedan otac izboo svoju ćerku tinejdžerku kad je bila u poseti drugi je ubio suprugu a postoji i misteriozna pojava lokvi krvi na tepihu i zavesama povremeno. Verovali ili ne, preko puta same zgrade otkopali su grob samurajskog ratnika u punoj opremi. (Okinava, Japan). A da, u krilu br.18 tokom Korejskog rata obešeno je skoro cela jedinica i navodno još uvek vise tamo. Inače, na kapiji br.3 kamere redovno usnime prikazu vojnika, potpuno krvavog kako čeka. Ako bi patrola i prišla on bi samo molio za malo vatre da pripali cigaretu. Pušenje ubija na različite načine.
Tvrđava Leavenworth ima čak 36 ukletih kuća koje su bile opsednute još za vreme sukoba. Vojnik koji se ubio sačmarom na stražari još uvek čuva stražu i maltretira vojnike današnjice kad ne paze dovoljno. Dama u belom koju su Indijanci ubili tumara ovuda (zgrada Rookery) a nakon što je 14 zatvorenika povešano u udubljenju za teretni lift od njih nema života (jesu pogubljeni, ima i tabla na ulazu kao spomen ploča). Da stvar bude još zamršenija, major Edmund Ogden komanduje većinom prikaza (preminuo još 1855-e) udarajući mamuzama redovno, devojčica po imenu Rose se šeta sa dadiljom. Postoji podatak da je još taj isti Ogden koji sad deli sudbinu aveti zvao šamane da isteraju neke već u njegovo vreme prisutne pojave.
Nekadašnja tuberkulozna dečija klinika je tokom rata pretvorena u vojnu stomatologiju u rezervnoj bazi. U podrumu je davnih dana postojala i mrtvačnica. Aveti male dece se igraju tuda, kriju objekte i izluđuju vojnike. Sem jedne mlade devojke koja šeta okolo sa licem rasečenim na pola i uteruje strah u kosti.
Edgar Alan Po u tvrđavi Monro je služio kao artiljerac. Kasnije u Baltimoru umire od misterizone bolesti koja danas najviše podseća na besnilo (Rabies) ali ga u toj tvrđavi viđaju redovno, zajedno sa A. Linkolnom, U.S. Grantom, Poglavicom Crnim Sokolom (Linkolna inače viđaju bukvalno svuda).
Kad smo kod Granta, bitka Cold Harbor (Virdžinija) odnela je ukupno preko 17.000 života. I danas ima orbova na sve strane, čuje se vriska, topot i povici za napad a na ruti 156 se stalno oseća barut.
Bitburg srednja škola je osnovana (1956) unutar nekadašnje nacističke avio baze, tačnije u zgradi hitler jugena. Treća je po ukletosti i prikazama nakon logora Dahau i žrtvenog oltara sa severa Nemačke (koji niko ne zna čiji je i od kad je). Sem klasik pojava ovom školom redovno odzvanja „zig hajl“ iz mase dečijih grla. Pokušavši da zaustave neslanu šalu današnje dece policija se samo uverila da oni nisu ti koji to zapravo rade.
Gvantamo Bej je večni oficirski klub u kompleksu Bejvju (Gitmo). Originalno podignut 1943., ima 4 stalna duha u kaki pantalonama (oprema oficira stacioniranim u Africi iz perioda 1901-1920). Ok, izabrali gde će da piju viski ili čaj čitaju večnost ali gospoja koju su mnogo kasnije zatekli mrtvu u kadi u apartmanu i koja leluja okolo ne znamo dal je imala sreće. Naime to je supruga nekog svežijeg oficira koja je imala ideju da ako ovde premine zauvek će ostati zajedno. Jel realno da neke žene jure muževe po kafanama i barovima i nakon smrti?
Suicidne pilote (poput onog iz 1970. u Rapcornu) koji plaču ili cvile čuju samo avijatičari. Dok se neki nesretnik ubio u plakaru (USAF bezbedonosne trupe, Ramštajn) u kome se zključao. Sad cunja po ormarima letača.
Česta je pojava, kao u Džefersonovim barakama (1826. podignute) da nekoliko ne baš živih vojnika izaziva na bitku prilično žive vojnike. U ovim barakama se ističe jedan sa rupom od metka na čelu koji je jako agresivan.
Ali nije sve obavijeno duhovima prošlosti ili traumama urezanim energetski u same zidove ili tlo. Postoji dokumentovana priča o nestaloj deci Švajcarske. Iako neutralna imala je jednu britansku jedinicu za svaki slučaj u jednom selu u Alpima (ko zna koliko ali bavimo se ovom jednom). Kod tzv. Furka prolaza. Kako se vojnici smestiše tako seljanima počeše da nestaju drva, pa dragocenosti. Naravno, svi su gledali u njih. Ali kad su počela da nestaju deca vojnici rešiše da skinu ljagu sa sebe i pomognu u potrazi. A onda je nestao prvi vojnik po imenu Redžinald. Jedne zlosutne noći jurcali su sa puškama i bakljama za priličnom velikim i dlakavim stvorenjem koje je uskočilo u rupu. Kako je bio mrak opalili su par rafala u rupu (izveštaj kaže da je neko rafalom i odgovorio) i sačekali jutro da se spuste. Otvor je vodio u omanju pećinu. Tu su pronašli svoj prvog nestalog vojnika skoro raspadnutog kao i tela na pola pojedene, sedmoro dece.
Na sve strane viđaju brodove i avione koji tuku još uvek svoje poslednje bitke. Putuju izrešetani. Ali priča o dirižablima je posebno zanimljiva. L-8 koji je poleteo sa Treasure ostrva (1942) kao izvidnica za podmornice imao je dva čoveka u posadi. Kasnije su ga našli kako leluja izduvan do pola, posade nije bilo a ni ikakvih naznaka da je korišćen protokol u slučaju opasnosti. Sve je bilo na svom mestu, sem krova nesretnika kome se ovo čudo zakucalo naposletku u stambenu kuću u gradu Dely.
Francuska revolucija (1793-4) iznedrila je tzv. The Reign of Terror (masovno nasilje) stotine ljudi je giljotinirano a hiljade su zatočene. Tokom svog istraživanja, Ronen Steinberg je naišao na neobičan dokument (1795), anoniman, koji govori o razmeni pisama između živih i mrtvih. Ovo je priča o dva prijatelja koji su bili zatočeni tokom ovog masakra. Obećali su jedan drugom da ako prežive posvetiće svoje živote onima koji su ih zatočili i osudili i da će svima pričati o svojoj nesreći. Jedan je preživeo drugi je giljotiniran. Dve godine kasnije preminuli se javlja u snu preživelog radi obećanja. Kad se probudio zatekao je ispisane papire na stolu tačnije prisustvovao je ispisivanju istih (kompulsivno pisanje u snu? Ili samo način da preživeli ima nekog ko razume njegovu traumu dovoljno ili je to vezanost za neka druga vremena). I tako je započela razmena pisama ovog i onog sveta.
Diplomatski hotel na Filipinima odzvanja vriskom noću. Nekada je ovo bio manastir ali kad su Japanci (a ništa manje nisu radili ni po Kini) uleteli, obezglavili su sve časne sestre. Nakon toga je pretvoren u manastir pa u hotel ali toliko ima žena u crnom i belom da niko više ne želi tamo da noći.
Mnoga deca koju su roditelji odveli na poklonjenje stradalima u Normandiji su nakon posete spomen mestu pričala da su sa sobom dovela i „prijatelje“. Do detalja bi opisivali naoružane vojnike sa uperenim puškama kako prate turiste kroz bunkere, uniforme pa i detalje obe strane sukoba. Ovi „usvojeni“ bi jedno vreme ostajali imajući poruke za svoje najbliše pa nestajali. Ovo je bio predmet istraživanja naučnog sveta.
Rosina French je bila volonter biroa Islington (London) i njen zadatak je bio da nadgleda putanje „vatre“ i eventualne pretnje bombama. Prijavila je floroscentne figure, dosta više od čoveka kako lelujaju putevima nepsoredno pre nego će krenuti okršaj ili diverzija.
Na Galapagos ostrvima vojnik je živeo sa lokalkom. Kad je saznao da ga je prevarila, gurnuo ju je sa litice a ona se prilikom pada obezglavila. Bezglava gringa, kako je zovu, obožava da davi vojnike ovog stacionara ili im skače po grudnom košu dok im ne istera vazduh dok spavaju.
Nakon kupovine nove kuće u Kolmaru (Francuska) nove vlasnike nije iznenadila tajna zazidana soba. Iznedio ih je mladić koji sedi sklupčanih kolena na sred iste u hrpi papira, vidno užurban i zabrinut. Ispostavilo se da on nije živ, a da nesretni duh verovatno se sekira oko nedovršenog posla sa lecima pokreta otpora ili grozničavo sklanja iste, jer u toj sobi je tokom rata radila ilegalna štamparija.
Najpoznatija legenda je svakako ona u kojoj niko drugi do čuveni as Crveni Baron obara NLO (1917). Ne samo da je ostao iscrpan izveštaj nego je dodato na avion kao još jedan uspešni okršaj na nebu. Ovaj okršaj imao je i Piter Vaicrik u misiji preko Belgije. Srebrni diskovi sa narandžastim svetlima padoše u šume, a mnogi prijaviše kaljave „nalik ljude“ kako tumaruju okolo. Kad smo kod „kaljavih“ da razjasnimo bar tu pojavu. Mnogi vojnici umno zastrane usled strahota ili dezertiraju. Ovakvi često tumaruju bojnim poljima, leleču naglas ili se smeju nekontrolisano. Neretko su viđeni i da jedu ostatke poginulih. Zovu ih ratni divlji ljudi.
U bici kod Monsa (1914) kojom je Britanija uvučena u rat Nemci su teško osujetili protivnika koji se povlači. Više od pola vojnika je tvrdilo da su ih anđeoske prilike izvele iz rovova na sigurno, a isto tako i da su odstupnicu čuvali konjanici i streličari koji po opisu uredno pripadaju 14-om veku. Za Jovanku Orleanku i sv. Džordža imamo samo sporadične izjave. (Velšanin Artur Mekči je 1915 u novinama objavio priču na ovu temu a postoji i knjiga „Shock troops“ Tima Kuka koja u posebnom poglavlju ratnih zbivanja opisuje i ovaj događaj kao paranormalan).
To što neko pogine na drugom kontinentu očigledno ga ne sprečava da spase nekog svog . Najčešće prijave su braće ili očeva koji bi terali vojnike da napuste mesto u rovu ili jazbini (primer: kaplar Vil Bird, 42. Bataljon kanadske crne straže, rov u Vimi Ridžu koga je iz istog izvukao brat koji je poginuo dve godine ranije). Ne samo da bi ujutru sve tu bilo spaljeno nego bi i oni saznali kasnije da su njihovi spasioci dobrano mrtvi kilometrima daleko. (dokumentacije i slično za primer: selo Petit Vimy – Francuska ili Carlenton kantri Gaol kao i Mekenzi King imanje u Gatineao parku i Kanadski Vimy Memorijal severne Francuske).
A ne sprečava ga ni da se druži. Knjiga Vil Birda donosi dokumentovanu priču o jednoj povorci koja se povlačila. Vojnik po imenu Reks je zaostajao za grupom, bled i slab. Narednik se vratio do njega, ponudio mu hrane i vode što je ovaj odbio. Narednik beleži kasnije da su mu ruke bile ledene pa je tada za njega tražio ćebe. Kasnije tog dana u oficirskoj kantini čuo je da je upravo taj vojnik zapravo pogunuo nedeljama pre njihovog zbega i da mu je drugi oficir bio lično na ukopu. A toliko je samo želeo da se vrati kući sa tom povorkom. Inače je ovo presedan jer Bird tvrdi da je većina „prikaza“ imala tople ruke. I mi imamo mnoge priče da su se mrtvi javljali u san živima detaljno opisujući mesto svog ukopa sa molbom da ih prenesu.
Čuveni pisac i novinar Džejms Ventvort Dej je (dok još to nije bio) 1918-e nakon što su puške utihnule pošao u misiju sa kaplarom Barom da pokupi poštu i namirnice pre povratka u bazu. Vozeći se kroz šumu pokidanu od granata susreli su duhove nemačkih konjanika koji jurišaju na francuske trupe na drugom kraju šume. Misleći da su ludi oboje raspitali su se. Seljani ovu šumu zovu Šuma mrtvaca jer su se ove dve vojske uvek sretale baš tu. Mrtvi konjanici obe strane i danas leže u grobnici na crkvenom imanju.
Duhovi Getensburga (51.000 mrtvih, ranjenih ili nestalih u akciji) su našli svoje mesto u 150 izjava iz Male Pensilvanije („Duhovi Getinsburga 1 i 2“, Mark Nesbitt). Avetinjski konjanici, vojnici 19. veka koji se pojavljuju na fotografijama, lift (izgrađen 1837) koji sam vozi prvo u podrum na susret sa krvavim ratnim hirurgom bolnice prvog svetskog rata, Spanglerova farma, Devils Den, dolina smrti, Iverson jame. Isto važi i za učesnike bitke kod Šarpsburga dok general konfederacije P.G.T. Beoregard opseda kuću u Nju Orleansu dok mu cela regimenta visi na mestu bitke kod Šajlo. Jedan takav opseda Rosborov Univerzitet, tačnije spavaone ali oni imaju i nekog što je na mestu predvorja zagino u dvoboju, mis Beti koja je stradala tokom civilnog rata ali i bivše regrutovane đake koji su redno izginuli. Za ove poslednje mi je jasno zašto su (ako su) ostali u najsretnijem dobu kojeg se sećaju). Bitka još uvek traje kod jezera Boy Yang u Kini (1363), kod Some (Tolkinove Some, da), a još uvek ratuju i vojnici kralja Edvarda (1066) samo oni vole raznovrsne lokacije.
Poznati pod imenom Sendringhamci (radili svi na istom imanju britanske kraljevske porodice), E četa 5. Nortfolškog puka oformljena je na lični zahtev kralja Edvarda VII (1908). U prvoj bici za Dardanele (Galipolje, 1915) bili su vidno prisutni. Nakon bitke ne samo da su svi nestali, nego nije bilo ni tela, ni zatvorenika, ničega. Pola veka kasnije, tri veterana su se klela da su videli tada 6 ili 8 oblaka poput vekni kako se formiraju i lebde iznad bojišta. Kad je ova trupa kročila na polje oblaci su ih prekrili a oko sat kasnije odigli bez njih na tlu.
Nekada se vrate po svoje voljene kao u slučaju Alme Filding koja je 1930. ušla u taksi samo da bi videla da je vozač njen dve decenije ranije poginuli verenik (poginuo na zapadnom frontu). Vozilo je počelo da divlja ali mu nije pošlo za rukom. Imate njenu priču pod nazivom „Demon lover“.
Da se pred bitke pojavljuju Drekavci (Cikavci, Čupakabre, Zrekavci i slično a iz istog roda) sveopšta je pojava u pričama kao i vanzemaljci (mada ako je po pričama oni više vole epidemije pred koje puštaju zelene izmaglice i šta ti ja znam) ali i putnici kroz vreme. Ako ikada naiđete na pojam Ghost Soldiers imajte u vidu da to mogu biti živi ljudi koji su pripadnici specijalnih jedinica za „tihe“ poslove. Ili Ghoust army koja je tokom rata izvodila perfomanse deluzije, lažne signale, prikaze i aveti. Zvanično su postojali do 1996-e u USA a nešto kasnije su rasformirane ovakve jedinice širom sveta (ili su samo postale tajne i deo nekih drugih bezbedonosnih institucija).
Ako bi smo prešli svaki neobjašnjiv fenomen vezan za humanoidne okršaje ispisali bi smo tomove. Ovako, nadam se samo da sam vam bar zagolicala maštu pojmovima za unos u pretraživač.
S ljubavlju, Elena Alexandra