Kada sam se prihvatila prikazivanja štampane zbirke novogodišnjih priča strave ’’Nešto diše u mojoj torti’’ verovala sam da dobila lak zadatak. Većinu priča sam već čitala u elektronskoj formi, neke sam čak videla kao nacrt ili bila u prilici da pratim njihovo nastajanje. Upravo kao i razvoj i preobražaje njihovih autora od 2012. godine do danas.
S tog stanovišta nije teško ukazati na opšti napredak i zaključiti da se višegodišnji trud isplatio. Za mene kao prikazivača ovde se završava laki deo posla.
Kudikamo je teže govoriti o pričama pokojnog Radoslava Slavnića, jednog od pokretača ove ’’horor akcije’’ i svakako učesnika, koji je svojom kreativnošću dao značajan doprinos svim ’’Tortama’’.
Štampanu zbirku, koja je upravo njemu posvećena, otvaraju i za nove čitaoce, sjajno predstavljaju dve Radoslavljeve priče: ’’Partija’’ i ’’T-letač’’.
’’Partija’’, za mene najupečatljivija u prvoj ’’Torti’’, sama je srž novogodišnje strave. Usudiću se da iznesem pretpostavku kako je upravo ova priča inspirisala stvaranje zbirke. Pisana je finim, izgrađenim i prepoznatljivim stilom, a tema joj je delikatna i malo korišćena u domaćoj prozi. Ova priča nas vodi na novogodišnju žurku za sasvim posebnu momčad, koju pored različitosti i od društva prokaženih sklonosti, veže i jedna stvarno užasna tajna.
’’T-letač’’ nije nastavak prve priče, pa ipak ga tanka, ali čvrsta nit veže za nju. Više se dotiče stvarnosti i društvenih problema, te je možda manje ’’strašan’’, ali je zato teži i mračniji.
Nakon ove priče dolazi ’’Plavo’’ Anderee Baskin. To je romantična mladalačka fantazija, sa preokretom, koji je smešta među košmare. Mnoštvo detalja i mnogo ljubavi unete u stvaranje glavnog ženskog lika krase ovu priču, a njenu junakinju čine opipljivom i neobično živom. Teško je poverovati da devojka koja je poslužila kao model više nije među nama.
’’Šapat večnosti’’ Borisa Mišića za trenutak oživljava sećanje na zagonetke i pustolovne priče iz prošlog veka, da bi nas jednim veštim potezom vratio u našu, na moderan način užasnu stvarnost, dok njegova ’’Igra krvi i prašine’’ prikazuje snažnu i strašnu lirsku sliku.
Damir Mikloš nam u kratkoj priči ’’Uspavanka za Beliala’’ nudi mnogo akcije, ineresantnu postavku i originalno razrešenje, a sve to u okviru jedne često obrađivane teme. Srećom, meni je to jedna od omiljenih tema. Varijacije mi ne mogu dosaditi, naročito ako su promišljene i vešto ispisane. Jedina moja primedba odnosi se na izbor sveštenika – prosto zato što su mi malo dodijale rimokatiličke borbe protiv nečistih sila. Bilo bi osveženje videti na delu predstavnike drugih konfesija.
Slede kratke i ljubiteljima horora slatke priče Gorana Segedinca. ’’Mandat’’, koji nas u novogodišnjoj noći vodi iza brave jednog zatvora, nudi mnogo humora, nešto satire, ali i neizbežno jeziv kraj. Ovu priču sledi dirljivi, izuzetno lepo napisan’’Praznik’’, koji nam odaje šta čine mrtvi kada se baš ne osećaju tako.
Jedna od najboljih u knjizi je priča ’’Zemlja jecaja’’, delo mladog i meni do sada nepoznatog autora – Igora Ivaniševića. Ne nailazi se često na takvo bogatstvo u izražavanju, udruženo sa spretnom upotrebom mašte i ideja. Iskrene čestitke od mene, koja nisam predani ljubitelj poovsko-lavkraftovskih slika i misterija. Bilo je zadovoljstvo čitati.
Priče Milke Knežević-Ivašković bliže su mom ukusu. ’’Fantom’’ nudi jedan od mogućih odgovora na pitanje: Šta kada se, umesto za slatke užitke, rodimo za večnu tamu?
’’Ivica i Marica’’ je savremena, više tužna nego hororična obrada poznate bajke.
Priča Relje Antonića ’’Pogodba i pogača’’ donosi nam još jedan, drugačijim mastilom ispisan đavolov ugovor, njegove neočekivane odredbe i nove pokušaje izvrdavanja.
’’Izvršiti pravdu’’ i ’’Okno K-14, Azra’’ su umnogome tipične priče Saše Robnika. Ne nedostaje im strave i užasa, ali ove elemente potiskuju ljudska toplina, traganje za pravdom i praštanje.
Zbirku, sasvim prikladno, zatvara priča Vladimire Becić. Njen ’’Anđeo’’ se može podvesti pod horor samo ako se ta odrednica koristi u najširem smislu, mada ima u njemu nešto mučno, onespokojavajuće i tiho podrivajuće, nešto nalik magli koja prekriva pejzaže u ovoj priči.
Eto, bez ambicije da sasvim razvejem maglu i otkrijem šta se nalazi među crnim koricama i pod belim slovima, rekoh svoju reč. A vi sad prionite na čitanje.
Radoslav Slavnić, a ne Slavinić.
Ovo nije prikaz, već utisak. I to prilično mlak, sa mnogo opštih mesta, pridevima opisanih stilova i tema. Prikaz podrazumeva kritički otklon prema delu i književnu analizu dela.
Ne mesati prikaz i analizu!!!
Proucavanje knjizevnog dela podrazumeva analizu, interpretaciju i kritiku. Analiza je rasclanjivanje knjizevnog dela na njegove sastavne elemente da bi se svaki od njih sagledao i da bi se procenila njegova umetnicka funkcija u celini dela. Interpetacija je tumacenje knjizevnog dela, uocavanje smisla i funkcije sastavnih dela pojedinacno i utvrdjivanje smisla dela u celini. Kritika podrazumeva vrednovanje knjizevnog umetnickog dela, odnosno utvrdjivanje umetnickih vrednosti i/ili nedostataka. I zato je potrebno pre pisanja malicioznih komentara uputiti se u vidove proucavanja knjizevnih dela. Ali, upucivanje u vidove proucavanja umetnickih dela sa sobom nosi odustajanje od pisanja malicioznog komentara. Kineska mudrost glasi – bolje je da cutis onda kada nemas sta pametno da kazes, zato sto ces tako ispasti pametnija.