Život pod stresom donosi razne zdravstvene probleme ali brzina često to pretvori u opciju: „nema se kad“ pa naknadno tugujemo ili se radujemo (jel, gde ćeš sad to u sred sastanka upravnog odbora ili u busu). Potisnute traume, takođe, izazovu određena stanja, razna maglovita ili jasna sećanja a kako stoje stvari vrlo moguće i prošli životi (kad već nabrajamo da ispoštujemo svakakve opcije), pa tako recimo strah od kanapa može imati veze sa kidnapovanjem u detinjstvu a strah od žute boje predstavlja sećanje na detalj iz nesreće (tipa: boje jakne ili zida).
Ono što buni naučni svet je, recimo, određeni strah koji nosi osoba koja realno nikada nije imala prilike da se sretne sa takvim izvorom kroz traumu (panični strah od graška koje dete vidi prvi put ili histerične noćne more dvogodišnjaka koji sanja da gori u nekoj zgradi, na primer, ali o tome više u tekstu o reinkarnaciji). Kao da nam to nije dovoljno sve su češće i genetske mutacije usled raznih faktora kojima i mi neretko zagađivanjem ili samotrovanjem doprinosimo.
U želji da se razbiju predrasude, da se upoznamo sa onima koji nam se na oko čine drugačiji, da razumemo odakle toliki društvenomrežni „ratnici“ (ne opravdavam pojedine naporne samo ukazujem na mogući izvor) ali i da vam možda zagolicam inspiraciju za vaše nove rukopise, predstavljam vam neke od medicinskih neobičnosti. Pritom ono što je nekome fobija nekome je stvarnost pa to imajte u vidu kad ih sretnete.
Strahovi se dele na 4 osnovne grupacije:
- Strahovi iz prirodnog okruženja (astrafobija- strah od grmljavine, hidrofobija- strah od vode, dendrofobija- strah od drveća,…)
- Strahovi iz okruženja tipa vrste (batrakofobija – strah od gmizavaca, kinofobija – strah od pasa, dendrofobija- strah od konja,…)
- Medicinska kategorija ili kategorija mogućih sakaćenja (tripanofobija – strah od vakcina, dentofobija – strah od zubara, hemofobija – strah od krvi,…)
- Strahovi iz situacija (klaustrofobija- strah od zatvorenog prostora, glosofobija – strah od javnog nastupa, aerofobija – strah od letenja,…)
Fobije ne treba shvatiti olako. Usled straha dolazi do niza promena u organizmu. Ukopavanje u mestu, panični napad, obilato znojenje, gušenje, histerija, onesvešćivanje iz mesta i slično su posledice na koje nosilac istog ne može da utiče. Nije lako imati nešto što ne kontrolišete. Pritom strahovi vole da se druže pa neretko privlače nove. Volela bih da se neki ljudi sete ovoga kad se sledeći put nekome nasmeju sa opaskom: „Ne foliraj se, nije to ništa.“ Kao i da se preispitaju kad sebi nabace neku novu fobiju, odakle to dolazi. Dakle, u redu je da se plašite mandarine i niko ne treba da vam pridikuje ili vam se smeje, ali nije u redu da svima mandarine zabranite. Nauka tvrdi da su neke fobije ili sindromi, takođe, nasledni: potreba za štednjom (oni uglavnom ne puše i nemaju dijabetes), petosatni spavači (Tačerov gen, po Margaret Tačer) koji čak bolje funkcionišu nakon nespavanja od 38 sati (Edison, Tesla, Njutn), sklonost zavistima (D2 gendopaminskog receptora), izrazita duhovitost (kratki aleli na genu 5-HTTLPP), esktrovertnost (geni WSCD2 i PCDH15 a tesno je vezano i za poremećaj pažnje i hiperaktivnost),…
Da vidimo koje su to nesvakidašnje ali prilično česte fobije:
Automatonofobija je strah od ljudi, odnosno humanolikih figura. Koumpounofobija je strah od dugmadi. Lutrafobija je strah od vidri. Kirofobija je strah od šaka. Globofobija je strah od balona (i sličnih oblih predmeta što se često javlja u paru sa ljubiteljima ravne Zemlje nekad kao strah a nekada kao izrazita odbojnost prema istim). Genufobija je strah od kolena. Ablutofobija je strah od kupanja ili pranja pa i čišćenja. Pupafobija je strah od krpenih lutaka. Turofobija je strah od sira. Ephebifobija je strah od mladosti ili mladih ljudi (to je ono: ah, ova današnja mladež fazon jer se kreće od straha do razvijene agresije jer ne kapiraju da je u osnovi strah). Nomofobija je strah od nemanja telefona uz sebe. Aračibutirofobija je strah da vam se kikiriki puter ne zalepi na krov usne duplje (a koristi se kao naziv i za ostala moguća lepljenja). Alektofobija je strah od živine. Penterafobija je strah od svekrvi i tašti. Omfalofobija je strah od pupka. Linofobija je strah od kanapa (struna, uzica, petlji, omči, niti, konca). Deipnofobija je strah od donošenja odluka. Bogifobija je strah od utvara i drugih Bugimena. Pediofobija je strah od lutkica sa ljudskim prikazom. Xantofobija je strah od žute boje pa i same reči „žuto“ (postoji fobija za svaku boju ali pored ove česte na vrhu stoje i fobija od bele – leukofobija, ljubičaste i crne). Somnifobija je strah da zaspite. Koulrofobija je strah od klovnova. Xilofobija je strah od drvenih predmeta. Ombrofobija je strah od kiše. Aritmofobija je strah od brojeva. Plutofobija je strah od novca. Atazagorafobija je strah od zaboravljanja nečega ili nekoga a neretko i da će vas zaboraviti.
Panofobija je strah od svega što možete da zamislite.
Fobofobija je strah od straha. Zemifobija je strah od krtica i bezdlakih glodara. Karnofobija je strah od mesa ili snažna odbojnost prema mesu (oni često jedenje mesa poistovećuju sa jedenjem leša). Kenosilikafobija je strah od prazne čaše (posebno kad je pivo u pitanju). Novifobija je strah od toga da će ponestati vina. Optofobija je strah od otvaranja očiju (oni često žive u polumraku, sklanjaju se u senke a neretko su to i oni koji na pojavu kakve nesretne okolnosti umesto da recimo beže pokriju oči šakama i ukopaju se na mestu- poznato i kao sindrom noja). Horofobija je strah od igranja. Geliofobija je strah od smejanja. Heliofobija je strah od sunčeve svetlosti. Deinpnofobija je strah od razgovora tokom večere. Neofobija je strah od novih stvari. Singenesofobija je strah od rođaka.
Geniofobija je strah od brade (ne one dlakave nego dela lica). Oktofobija je strah od broja osam. Čaetofobija je strah od kose (najlatentniji oblik je potreba da se obrije glava jer je to tako lepo i osećaju se dobro). Vestifobija je strah od odeće. Vrgofobija je strah od rada ili posla. Eisoptrofobija je strah od ogledala. Alijumfobija je strah od belog luka. Dekstrofobija je strah da vam nešto ili neko bude sa desne strane. Siderofobija je strah od zvezda. Logofobija je strah od čitanja ili učenja kako se nešto radi. Ideofobija je strah od ideja (predloga i razloga). Eleuterofobija je strah od slobode. Simetrofobija je strah od simetrije. Katisofobija je strah da se negde sedne. Aurofobija je strah od zlata. Nostofobija je strah od povratka kući. Kaliginefobija je strah od lepih žena. Kinemotropfobija je strah od zombija. Kakorafiofobija je strah od neuspeha. Aulofobija je strah od flauta (ovo je neverovatno često iz nekog razloga). Ostrakonofobija je strah od rakčića. Tripofobija je strah od rupa svih fela i vrsta.
Najčešća fobija na svetu je strah od paukova (araknofobija) i javlja se više kod žena. Prvih pet na listi po učestalosti su: socijal fobija, strah od visine, strah od buba (zmija i paukova), strah od zatvorenog prostora, strah od letenja, strah od mraka i strah od razboljevanja. Ljudi se rađaju sa dve fobije, a to su strah od padanja i strah od glasnih zvukova. Lista postaje sve duža. Strahovi tipa brige (oko doma, dece, bližnjih, ishoda bolesti) spadaju u latentnu grupu u smislu da nisu nužno panični napadi za razliku od gore pobrojanih. Iako ih to nekada ne čini manjim od gore pomenutih.
„Pobednik“, čini mi se, je idejni tvorac naziva Hippopotomonstrosesqui (Sesquipedalphobia) koji označava strah od dugačkih reči (kao i nemogućnosti da se iste pravilno izgovore). Šta nije u redu sa tobom, čoveče? Kako da neko sa ovim nazivom objasni to nekome?
Sem fobija susrećemo se i sa neobičnim dijagnozama telesnog tipa. Od alergija na skoro sve što postoji (pa čak i osipa na zamišljene situacije ili partnera) do neverovatnih genetskih mogućnosti usled promene makar i jednog aspekta u genomu. Super ljudi ili anomalije? (istančana čula, foto čitanje, neprikosnovena memorija, ne reagovanje na hladnoću ili bol, sposobni da jednim pogledom memorišu ceo pasus, gumenih zglobova, oni koji osećaju tuđ bol,…).
Predivne kombinacije boje kože i kosmatih delova kao i očiju čine nekada da nam zastane dah od lepote (što isto ume biti sindrom verovali ili ne). No, kako priroda voli da napravi remek delo tako nekada ume i da se surovo poigra sa tim istim genomima. Ovo su neke od najneobičnijih sindroma i dijagnoza.
Imposter sindrom (sindrom prevare ili uljeza) je stanje u kome individua sumnja u svoje veštine, talente i postignuća sa vrhuncom u osećaju da će ga svi prozreti kao prevaranta ili plagijatora iako to nije. U ovu kategoriju spadaju i oni koji duboko veruju da nisu zaslužili nešto (tipa da postoje ili da se posluže još jednim kolačom) ili da su uvek za nešto krivi. Sumnjaju u svoju inteligenciju i često svoje uspehe pripisuju samo sretnim okolnostima. Može biti deo spektra anskioznosti ili depresije.
Sindrom hodajućeg leša (Kotardova deluzija) je retka dijagnoza. Osoba veruje da je mrtva, da ne postoji, da se mumificirala ili da su svi unutrašnji organi kao i krv izgubljeni. Unutar ove neobičnosti postoji još jedna. Više od pola ispitanika veruje da je zapravo besmrtna zbog ovoga. Ostali se mirno nose sa „truljenjem“. Opasno je jer odbijaju da jedu ili piju, a ono malo svesnih koji su shvatili da imaju problem tvrdilo je da je reč o kletvi. (pisaću vam jednom o kletvama, pomenuću ovaj sindrom u Vudu i Hudu religiji).
Sindrom uspavane lepotice (Klajn- Levin sindrom) je stanje hipnosomnije i promene raspoloženja sa mogućom hiperfagijom i hiperseksualnošću. Epizode neprekinutog spavanja traju nešto malo preko nedelju dana ali mogu potrajati i mesecima. Tokom decenije prosek ovih epizoda je oko dvadeset.
Sindrom srećne lutke (Angelmanov sindrom) je genetska anomalija koja napada nervni sistem. Odlikuje ga mikrocefalus, nekoliko nedostataka u razvojnom putu (govor, ravnoteža, pokreti, epi napadi i problemi sa snom). Kao i večni razdragani osmeh na licu.
Sindrom potrebe za povređivanjem svog tela u koji spada i potreba za zasecanjem po koži u cilju olakšanja napetosti, određeni fetiši u seksualnom smislu kao i jaka potreba da se odstrani zdrav deo tela na silu (Ksenomelija) pri kojoj osoba ne bira sredstva da odstrani nogu ili ruku, a neretko i da sebe oslepi da bi se konačno osećala slobodno ili srećno. U ovu kategoriju se može uklopiti i potreba da se i pored funkcionalnog tela osoba najsrećnije oseća dok je u kolicima ili na bilo koji način invalidna u motorici, zato što fizička neaktivnost pre ili kasnije dovede do samopovređivanja u vidu atrofije koja donosi nefunkcionalnost.
Jerusalimski sindrom: Ovo je lokalizovani sindrom koji opseda hodočasnike u Jerusalimu. Nakon par dana slušanja molitvi i pojanja svih vera sa svih strana ljudi prosto se zagrnu čaršavima kao u toge i na kakvom zgodnom ćošku počnu da drže propovedi u stilu: „Pokajte se!“. Kad ih odvedu iz Jerusalima nakon nekoliko dana im bude bolje, povrate se.
Alergije na vodu, sunce, klasičan vazduh (oni su primorani da provedu vek u plastičnom zastoru kao u kupoli) pa do upadanja u anafilaktički šok jer se progutala hrana kroz jednjak su svakako teška stanja. Alergeni ne biraju, od jagoda preko polena do stiropora i plastike. Nikako da upoznam nekog ko je alergičan na buraniju. Ali zato stalno čujem da je neko „alergičan“ na nekoga što može biti surova istina. Postoje slučajevi da su se parovi morali razići jer su bukvalno alergični jedno na drugo usled raznih hemija koje isparavaju ili izlučuju.
Sindrom vanzemaljske ruke (Dr Strangelov sindrom ili AHS) je stanje u kome osoba ima osećaj da se određeni ekstremitet ponaša kao zasebna država. Ne kontroliše pokrete niti bilo kako utiče na taj deo tela. Najčešće je u pitanju leva ruka. Neretko ruka koja se otela kontroli ume i da ošamari ili grebe i davi svog vlasnika.
Sindrom ljubičastog urina (PUBS) je stanje koje se javlja kod ljudi koji jako dugo koriste kateter pa se razvija urinarna infekcija (indoxyl sulfatase). Može biti i plav. Ovo je i jedini simptom vidljiv (jer se ne žale na druge) koji govori o akciji raznolikih devet bakterija. Pokazatelj je i razvijenoj otpornosti tela na terapiju što je znak doktoru da je promeni. Češće je kod žena (posebno u staračkim domovima).
Sindrom eksplozivne glave (EHS) je abnormalna senzorna percepcija tokom sna u kojoj osoba iskusi nestvarni zvuk toliko jak (a kratkog trajanja) da ima osećaj da mu je u glavi nešto puklo ili eksplodiralo. Javlja se isključivo tokom utonuća u san ili prilikom samog buđenja. Svi do jednog su naveli bljesak jake svetlosti i da nisu prijavili nikakav bol.
Sindrom gubitka pigmenta „preko noći“ predstavlja posebnu stavku u sedenju. Zna se da je gubitak pigmenta delo genetskih predispozicija, manjka pigmentacije, izloženost vremenskim uslovima pa sve do toksikacije. Ovo je sindrom kad osoba osedi u trenutku, najčešće od šoka ili straha.
Sindrom „oguglavanja“ na smrt se javlja kad oko osobe previše ljudi premine. Deo je odbrambenog mehanizma.
Sindrom neosećanja bola (CIP, Kongenitalna analgezija) je retka pojava (češća je pojava da osoba ima visok prag tolerancije bola u odnosu na medicinski prosek). Iako zvuči sjajno nije baš blagoslov. Sa ovim se rađa a mala deca koja ne mogu da iskuse osećaj bola kao upozorenja su u opasnosti. Često preminu usled ovoga, ne zbog samog stanja, zato prosto nisu osetili problem da drže ruke u kiselini ili na vreloj plotni. Nemanje osećaja za bol ne nosi sa sobom i otpornost tela kao kod Marvelovih junaka. Nasuprot njima postoji sindrom konstantnog bola u telu koji naizgled nema uzrok.
Hladna urtikarija je recimo mogućnost da osoba doživi anafilaktički šok pri naglom dodiru sa hladnom vodom.
Sindrom trajne memorije (Atkinson- Šifin model memorije) za razlike od amnezije gde vam nedostaju delovi ili čak cela celina iz sećanja ovo je stanje koje vas natera da zapamtite svaki tren svog života i to od samog rođenja. Zvuči sjajno ako ste rešili da studirate tri fakulteta odjednom ali pomisao da se ovde živo pamti svaki sekund svega je ozbiljna prepreka za preći preko nekih trauma ili pronaći olakšanje u bilo kakvom zaboravu.
Sindrom pretvaranja tkiva u kost (fibrodisplazija osifikans progresiva, FOP, Munčmejer bolest) je ekstremno retka anomalija gde se konektivno tkivo pretvara u koštano i trenutno je jedina bolest gde se jedan organ pretvara u drugi. Drugim rečima osoba okoštava dok ne postane statua odnosno dok se ne formira još jedan skelet preko onoga postojećeg. Hiruško odstranjenje donosi reparaciju kojom se ovo obnovi još jače. Pacijenti u jednom trenutku odluče u kom položaju žele da se zateknu kad okoštavanje završi sa cementiranjem da bi mogli da imaju koliko toliko, život.
Sindromi telesne reakcije na određene tehničke uređaje tipa mobilnog telefona nisu mit. Istina, zračenja su nekad vrlo štetna ali je i istina da sama planeta kao i svaki organizam na njoj zrači ultra talasima i poseduje u sebi određenu količinu radioaktivnih elemenata.
Empata na bol svakako nije radost onoga što ovo poseduje. Sama empatija je saučešće, osećaj za tuđe potrebe i stanja, razumevanje i slično ali ova pod kategorija bukvalno oseća bol drugih osoba. Tačnije kad bol empata čuje ili pročita makar, da nekoga jako boli glava mozak pošalje instrukciju da i nosioca ovog sindroma zaboli glava. Ako neko slomi ruku i ovu osobu će preseći užasan bol na mestu loma koji će trajati. Ni malo prijatno, posebno kad su svuda oko nas crne hronike i tužne priče. Empatija, level pro.
Sindrom apsolutnog nespavanja (insuficijencija spavanja) je nedostatak sna kod osoba koje zapravo spavaju. Hronična ili akutna, iznurujuća je. Oni se prosto nikad nisu naspavali tokom sna. Može prerasti u nesanicu gde osoba teško zaspi ili ne spava prilično dugo, nekad čak do razvoja halucinacija (pisaću o tome u tekstu o grozomornim eksperimentima). Fatalna insomnija je problem da se zaspi koji odvodi u probleme sa govorom, koordiranjem problema, demecijom pa i smrću nakon nekoliko meseci ili par godina. „Sleep apnea“ je pauza u disanju tokom sna što se može desiti više puta tokom spavanja. Pauza u disanju može trajati od nekoliko sekundi do čak nekoliko minuta. Budni se osećaju umorni, deca imaju problem sa hiperaktivnošću i u školi su bez fokusa a ovo stanje može odvesti u smrt usled ugušenja (obstruktivna slip apnea je objekat koji je zapeo fizički u disajnim organima a centralna je ona gde disanje jednostavno prestane).
Argirija je anomalija koja nastaje kao posledica vezivanja srebra na pigment (da, imamo u sebi metala za jedan zlatni privezak, srebrni novčić ili ekser) Ovo je estetski problem i nema uticaj na zdravlje osobe. Za slučaj da ovo niste do sad videli u pitanju su ljudi- štrumpfovi. Potpuno plave ili ljubičaste persone.
Stendalov sindrom (estetski šok, hiperkuturinemija, firentinski sindrom) je pojava koja se javlja kod turista koji su izloženi vizuelnom posmatranju velikog broja različitih, umetničkih, remek dela na jednom mestu. Srce se ubrza, pojavi se vrtoglavica, dožive nesvesticu ili zbunjenost pa sve do halucinacija. Ovo je bukvalno ostajanje bez daha sa sve plakanjem od lepote prizora.
Nekrozni fascilitis je stanje nekroze vezivne opne. Ozbiljna bakterijska infekcija mekih tkiva i opni oko mišića ili organa. Nekroza (truljenje) je zapravo gangrena. Nije uvek prisutna nakon povreda, operacija, porođaja, opekotina, trovanja ili drugih stanja ali može da se dogodi usled nedovoljno kiseonika u tkivu.
Kapgras deluzija je stanje gde osoba misli da je partner, prijatelj, dete ili bilo koja osoba pa čak i kućni ljubimac zapravo uljez identičnog lika osobe koju poznaje. Ima akutnu, mešovitu i hroničnu formu. Ove osobe veruju da je vreme umotano ili zaostaje a razvijaju i strahove od svojih bližnjih jer ih vide kao vanzemaljce ili demone maskirane u ljude iz svog okruženja.
Trihotilomanija je navika čupanja kose, a dolazi iz poremećaja kontrole impulsa. Čupa se sve što je kosmato, kod dece je podjednako, ali u starijem dobu je rezervisano za žene. Istraživanja kažu da postoji genetska predodređenost. Trigeriju je depresija ili stres uglavnom (što bi ovde mogli videti je recimo čupanje kose za preminulom dragom osobom ili od muke).
Morgelonova bolest je stanje u kome kroz pore kože rastu fibrozna vlakna. Takođe su ispod kože ili se prepliću po njoj kao vez. Izuzetno je bolno a sa sobom nosi i osećaj gmizanja, sitnih ujeda i zatezanja. Veći rizik za ovo oboljevanje je ujed krpelja, Lajmska bolest, ili hipotireoza. Dakle, to nisu male crne stvari (paraziti) koje ispadaju iz maske kad je potopite u soda bikarbonu, dakle nije se desilo.
Sindrom stranog akcenta je sposobnost mozga da nakon buđenja iz kome, teških trauma ili nekad prosto običnog buđenja omogući da govorite drugačijim akcentom. Ekstremni slučajevi su pojave da se nakon „buđenja“ osoba tečno posluži jezikom koji nikad govorila nije, što je sve češća pojava koja nema objašnjenja.
Smejuća smrt je nekad posledica zastoja srca ili ugušenja usled abnormalnog smejanja. Beležimo je od antičke Grčke do danas. Bukvalno: „crkoh od smeha“, što bi naš narod rekao. Kad smo već ovde setimo se da je golicanje površinski prag bola i da iako zanimljivo i veselo, ume da odvede u smrt ako preterate (ipak je ovo bio i vid namenskog mučenja što bi smo mogli u neki poseban tekst).
Epidermodisplazija veruciformis (Levandovski-Luc displazija ili prosto rečeno sindrom čoveka drveta) je stanje u kome se koža pretvara u koru drveta. Ima tesne veze sa visokim rizikom za kancer i ljudskim papiloma virusima. Koža izgleda kao kora, korenje ili grane a napada lice, vrat, telo, posebno startuje od šaka i stopala i negde u dvadesetim.
Kseroderma pigmentozum je bolest koja se nasleđuje. Nastala usled grešaka na dnk molekulu. Karakteriše je povećana osetljivost kože na ultraviolentno zračenje. Koža je podložna češćim oštećenjima ili pojavi raznih tumora (tumor je izraslina nije nužno kancer). Zašto je posebna? Zato što je ovo stanje u kome osoba dobija teške opekotine ako se samo i na kratko izloži suncu. Ovo nije alergija na sunce sa pegicama i flekama ili ospom. Ovo je spaljivanje. Smeta im svetlost, imaju neurološke poremećaje sa pojavom siktanja na druge pa sve do propusta u inteligenciji. Poznata je i kao vampirski sindrom. Iako vampirski sindrom ima svoje posebno mesto, a karakteriše ga obično neko oboleo od ove bolesti ali sa neverovatnom potrebom za krvlju jer ništa drugo ni ne može da vari (što je presedan jer pijenje sveže krvi dovodi do trovanja). Ima jedan koji je bio voljan da se o njemu snimi dokumentarac (spava u sanduku, pije kokošiju krv koju finansira uprava zaseoka i pogađate, ne izlazi iz drakulinog plašta jer je turistička atrakcija).
Spontano sagorevanje (spontaneous human combustion, SHC) prestavlja neobičnu smrt usled samozapaljenja do pepela bez nekog očiglednog spoljnog ili unutrašnjeg uzroka. Telo koje izgara ne pravi plamen niti zahvata bilo šta drugo. Najčešće ostane očuvana samo potkolenica jedne noge. Previše kalijuma u ćeliji napravilo varnicu? Pojačana acidoza usled alkohola? Još uvek ne znamo.
Elefantijaza je bolest koju karakteriše povećanje volumena kože i potkožnog tkiva što dovodi do zadebljanja uglavnom nogu a može da zahvati mošnice, stidnicu, dojke. Posledica je problema limfne i venske cirkulacije praćene fibrozom i sklerozom. Ovi delovi tela su abnormlano veliki u odnosu na druge i deluju nestvarno otečeni.
Bazodovljeva bolest se recimo manifestuje nedostatkom joda (iskolačene oči.) A nagli rast nosa i ušiju nije uvek odlika starosti, kad prerastu svaku normu sumnja se na tumor unutar mozga koji je često lako rešiv pa se i ovaj proces zaustavi.
Hipertrikozis (sindrom vukodlaka) predstavlja nenormalan rast dlaka po celom telu. Postoji generalizovana gde je zahvaćen svaki prostor i lokalizovana gde buja recimo, samo kosa. Tokom istorije (kao Julija Pastrana o kojoj ću pisati u posebnom tekstu) često su prikazivani po putujućim cirkusima kao nakaze. Ni danas nisu tako lako uklopljivi u društvo zbog društva naravno. Sindrom policističnih jajnika pravi pojačanu maljavost (žena dobija jaku i dugu bradu, izražene brkove i jake obrve).
Sindrom Alise u zemlji čuda (dismetropsija ili Todov sindrom) je pojava gde se osoba bori sa percepcijom samog sebe u fizičkom smislu. Oseća da je smanjen (mikropsija) ili prevelik (makropsija). Misli da je preblizu (pelopsija) ili predaleko (teleopsija) nego što zaista jeste. Uzrokuju je migrene, moždani tumori ali i prekomerna zloupotreba droga.
Porfirija (Porphyria) nastaje usled genetski uslovljenog poremećaja metabolizma porfirina i njegovog krajnjeg proizvoda hema. Nedostatak raznih enzima dovodi do ne samo zdravstvenih problema nego ultraviolentna zračenja i radijaciju iz okoline čini višestruko jačom nego što jeste. Ćelije jetre izumiru, a ako dodamo alkohol, lekove ili svetlost propada i koža kao i organi. Bukvalno su sunđer i pojačivač signala za štetne uticaje od spolja.
Pika (pica) je poremećaj ishrane koje se karakteriše konzumiranjem nenutritivnog materijala. Prostije rečeno jede se zemlja, kreda, kamen, papir, led u trajanju od mesec ili više dana. Pika znači svraka (ptičica koja pojede sve što joj padne pod kljun). Raspon je od male dece koja jedu malter do neverovatnih potreba u trudnoći.
Auto-destilacioni sindrom (sindrom crevne fermentacije, ABS, bolest pripitosti) je stanje u kome se u crevima vrši destilacija karbohidrata koje uslovljavaju bakterije ili gljivice. U prevodu kad god duvate u policijsku spravicu ona će meriti visok nivo alkohola u vama, a da niste popili ni kapi. Pritom sa sobom nosi i sve druge simptome pijanstva, non stop.
Trimetilaminurija je stanje u kome se osoba konstantno „oseća“ na pokvarenu ribu. Ma šta da preduzme uvek je tako. Ovo može biti privremena anomalija usled hormona, promena grupe kod žena ili metaboličkih promena ali ako je problem enzim pod nazivom koji je i ime bolesti onda osoba baš nema sreće.
Sindrom Proteus je stanje koje uzrokuje preteran rast kože i atipičan razvoj kostiju praćen tumorima jedne strane tela, a naziv nosi po bogu mora Proteju koji je mogao da menja oblik. Jedna od stvari koje ove osobe ne smeju je da recimo legnu ukoliko je zahvaćena glava ili deo sa produženom moždinom. Ovaj poremećaj bi ostao nepoznat još neko vreme da nije bilo Džozefa Merika koji je bio pogođen njome.
Hutčinson- Gliford progerija (Hutchinson-Gliford progeria) je stanje gde se stari pre vremena. Ovo je naziv grupe (vernerov sindrom, daunov sindrom, kokejnov sindrom, ataksija- teleangiektatika) a karakteriše ih prebrzo starenje. Inspiracija je za film o Bendžaminu Batonu.
Kuru je retka bolest koja obično zahvata Papuu Novu Gvineju. Ovo je prenosiva sunđerasta encefalopatija. Kuru znači „tresti se“ a posledica je kanibalizma (uglavnom onog koji se ovde obavlja tokom pogrebnih običaja) i to kod jedenja ljudskog mozga .
Pseudologia fantastica (Gen za laž) je patološko ili ekstremno laganje i ipak ima genetsku komponentu.
Zametci krila, repovi i rogovi su povremena anomalija u dnk razvitku čoveka. Ili „sećanje“ na nekadašnji oblik (umnjaci, presavijena koža ušne školjke, rupica na gornjem telu uha, kapak kod suznog kanala,…pa i čuvena amigdala ukoliko je znatno uvećana što istraživanja potvrđuju kod najtežih prestupnika zakona)
Daning- Krugerov efekt je kongitivni poremećaj. Njegove posledice su da osobe sa manjkom veština i znanja iz neke oblasti pate od iluziorne superiornosti, verujući da su njihove veštine mnogo veće. Ne umeju da prepoznaju svoje zablude i greške. Izrazito čest i vidljiv pojavom interneta.
Neke bolesti su direktno nasledne, neke preskoče i po par generacija, a neke ciljano idu sa majke na sinove. Mitohondrijalni gen se prenosi sa majke isključivo, ali sin koji je ima ne prenosi je dalje. Deficit pažnje, hiperaktivni poremećaj, klinička depresija, bipolarni poremećaj i šizofrenija su nasledne kao i sklonost ka alkoholizmu, tumori dojke, ceo spektar autizma, akne, …
Polimiozitis potpuno zatvori telo tačnije mišiće koji su pod upalom. Hantintonovoj bolesti treba 10 godina da se razvije. Ova istraživanja govore da su jači geni nasleđeni od oca nego od majke. (gena inače ima oko 30.000 u varijacijama i nismo ni zagrebali tu priču).
Neke anomalijske promene na genima dovele su do pojave raznih kombinacija od kojih mnoštvo od njih ima samo jednog prestavnika na svetu kojeg to muči, što im potpuno uskraćuje bilo kakvo poznavanje stanja pa samim tim i moguću terapiju. Bukvalno su „pioniri“ svojih stanja (ako vas zanima šta svi oni imaju da kažu svetu potražite na netu kanal „Special books for special kids“).
A priče o njima lično, o ideji koju neki imaju da se sve loše prenosi usled „greha“ ili kletve kao i o neobičnim eksperimentima u nekim drugim tekstovima.
Ostajte mi sretni šta god da probava da vas muči.
S ljubavlju, Elena Alexandra