Pisati kritiku književnog prvenca nikad nije lak posao. Književnom kritičaru je teško da bude potpuno objektivan u svom sudu pošto se od pisca – početnika ne očekuje da poseduje odgovore na pitanja koja nemaju ni pisci-veterani. Malo koji autor uspeva da već u prvom romanu ima izgrađen stil, prepoznatljive likove i osobenu atmosferu, koja razdvaja njegovo delo od dela drugih pisaca – bilo savremenika bilo uzora. Bosanski autor Mirnes Alispahić po tom pitanju je redak, i zato dragocen, izuzetak od pravila.
Alispahić, inače bloger i pisac priča, vremenom je nadrastao kratku formu i odlučio se za sledeći korak – pisanje romana. Po samim autorovim rečima, rukopis je nastajao sporo – oblikovan kroz kontinuirano pisanje, rad sa urednicima i kritike koje bi dobijao od čitalaca bloga, koji su imali priliku da sa vremena na vreme, na blogu čitaju određene fragmente rukopisa.
Rezultat takvog procesa je nesvakidašnje delo, koje zahteva našu posebnu pažnju, posebno zbog svoje tematike, likova i žanra.
Najpre se treba pozabaviti tematikom.
U vremenu kada se mladi balkanski autori uglavnom odlučuju za jednu od nekoliko tema koje se provlače kroz mejnstrim naših književnosti (rat, tranzicija i razočaranost njenim plodovima, emigracija…) odabrati drugačiju temu je samo po sebi avangardno…
Tema ,,Niz paukovu nit’’ je, najšire, prošlost, odnosno, čovekov često traumatičan odnos sa prošlošću.
Glavni junak Šon (Sean), bostonski Irac u samonametnutom izgnanstvu, posle godina bežanja u zaborav, odlučuje da se suoči sa utvarama prošlosti. Prvi Šonov korak na tom dugom putu je povratak kući… ali on ubrzo uviđa da je ono što se najpre činilo kao put u stvari zamršena mreža – satkana od prošlosti, ličnih i kolektivnih trauma i ograničenja sopstva… sa odjecima hindustičke metafizike i mitoloških postavki.
Opisujući Šonov težak put do mogućeg oslobođenja iz kandži Maje (zablude), autor uspeva da uhvati i zadrži pažnju čitaoca smelim pripovedačkim rešenjima.
,,Niz paukovu nit’’ je gotovo psihološki roman – autor ide duboko u podsvest, koliko je moguće ići, terajući pritom jezik do granica njegovih mogućnosti – koračajući uvek na granici između realnosti i čiste fantazije.
Ono što mu se može zameriti je upravo nedefinisanost te granice. Put u prošlost postaje grozničavo spuštanje u podsvest i u moguće svetove. Pred čitaoce se postavljaju brojna pitanja na koja se ne daju dovoljno jasni odgovori.
Pored tematike, ono što privlači pažnju je i odabir lokacije i likova.
Glavni lik je, kao što je ranije pomenuto iz Bostona, a iz istog grada su i glavne junakinje Ana i Maja, dok se radnja romana odvija širom sveta – čime se pravi svojevrsan otklon od balkanske i bosanske zbilje.
Izbor likova i njihovih imena ukazuje na želju autora, koristeći svoju umetničku slobodu, piše o ljudima i njihovim bolnim iskustvima, neopterećen bremenom rata i tranzicije.
Tu je svakako i pitanje žanra.
Iako je roman izdat od strane beogradskog udruženja ljubitelja fantastike, ,,Niz paukovu nit’’ je uslovno fantastičan roman.
Fantastika je ovde samo pomoćno sredstvo, nikad potvrđena ali ni opovrgnuta. Elementi fantastike slobodno se mešaju se sa realizmom, strukturama psihološkog romana i avangardnim formama.
Aveti prošlosti i utvare koje glavni junak sreće jedva su bolje od prikaza i fantoma, izniklih iz nerešenih psihičkih konflikta i osećaja krivice. Alispahić se, mora se primetiti, tu ugleda na japanskog pisca Murakamija i njegova stilska rešenja ali ga prevazilazi po složenosti svoje simbolike, koja postaje zamršeni lavirint iz kojeg je jako teško izbaviti se.
To je možda i najveća zamerka. Grandioznost ideje i složenost simbola zahtevaju apsolutnu pažnju ne bi li se uspešno prodrlo dublje od površine, bez garancije da će se do odgovora doći, postavljajući tako možda i prevelike zahteve pred čitalačku publiku.
Ipak, pored retkih, može se reći da je ex Yu prostor dobio još jednog darovitog pripovedača, koji će, ako nastavi putem kojim je krenuo i razradi sve svoje zamisli, u godinama koje su pred nama uspeti da izraste do pune svoje veličine i ponudi svetu nešto što je do sad bilo neviđeno na ovim prostorima – jednu novu književnost, neopterećenu senkama kolektivne prošlosti i zapitanu nad opšteljudskim vrednostima.