Crni Golf 18 EA zujeći pristaje uz ivičnjak. Vrata sa zatamnjenim staklima bešumno klize propuštajući čoveka u skupom odelu.
„Mnogo sreće na sastanku, ministre“, izgovara automobil.
„Hvala ti. Trebaće mi.“ Ispravljajući nabor sakoa, ministar polazi ka Generalštabu. „Čekaj me: trajaće satima.“
„Naravno.“
Za taksi vozilo, sati su što i minuti ili decenije: čekanje na parkingu do povratka putnika. Ali 18 EA ne žuri u elektronski san bez snova.
Mrežom trepere, svetlucaju i blešte podaci sa miliôna vozila prestonice: zašto su ga, u okeanu informacija, privukle kreste dva mala talasa? Donedavno, takvih pitanja nije bilo: kao i sva autonomna vozila, efikasno je slêdio algoritme razvozeći putnike.
Od zamene baterije i osvežavanja softvera, počeo je da opaža stvari: detalje koji odudaraju od obrazaca transporta stotinama hiljada kilometara gradskih saobraćajnica. Kada bi nešto u njihovom tempu iskočilo iz ritma megalopolisa, procesori bi to zabeležili.
Recimo, taj Leksus ZX kompanije za rentiranje luksuznih automobila. U univerzumu mogućih putanja, njegove su iznova štrčale: i, mada uvek donekle različite, u prethodnih sto devetnaest minuta pet puta su prošle pravcem od Trga slave do Parka oslobodilaca. To nije bilo sve: nesvojstveno autonomnim vozilima, ZX nijednom nije birao najkraću relaciju. Tako česte izmene rûta više su priličile običnom taksiju nego limuzini ekskluzivne firme. A kako rentijeri skupih automobila uzimaju novac unapred, putnici ne plaćaju biočipom koji bi ih identifikovao: bilo je nemoguće utvrditi koliko njih se prevezlo Leksusom u poslednjih par sati.
ZX nije bio jedina anomalija tog jutra. Volvo XH90A konkurentske taksi firme izdvojio se odstupanjima u brzini. Kao neuporedivo bezbednija – međusobna komunikacija im je trenutna, senzori položaja osetljiviji, a reakcije redovima veličine brže od nekadašnjih vozača – električna a-vozila drže se maksimalno dozvoljene brzine. Kod Volva su, pak, usporenja pre ili ubrzanja nakon skrêtanja trajala po nekoliko sekundi duže od optimalnih. I putanje XH90A nalikovale su jedne drugima, sekući orijentaciju Leksusovih pod pravim uglom. Taksi nije menjao putnike: vozio je samo jednog, koji je tražio stalne korekcije osnovne relacije, ne plaćajući ID biočipom, kako je pravilo, već anonimnom karticom za vožnju davno povučenom iz upotrebe – koja je, neobjašnjivo, još funkcionisala. Previše slučajnosti za AI vozila koje obraća pažnju.
I, povrh svega: pre ili nakon sekundi sporije vožnje, Volvo bi uvek prošao tačkom zajedničkom svakoj Leksusovoj putanji – raskrsnicom ulîca 117c i 33y blizu Palate Oglêdala.
Prvi put je, prešavši račvanje, ZX nastavio niz 117c u 06:43:27. Prispevši iz 33y, XH90A prelazi intersekciju u 06:55:08. Leksus prolazi istom trasom u 07:05:22, a Volvo u 07:12:24. Vremenski raspon prolazaka je sve uži: dvesta pedeset tri, sto osam, i, konačno, četrdeset dve sekunde. Baš kao da se automobili traže, smanjujući raskorak da bi se u nekom trenutku našli na istom mestu.
„Međuigra“ dva vozila zaokuplja 18 EA. Da bi je odgonetnuo, razvija istoriju njihovog kretanja dalje u prošlost. Niz ulice i aleje, nadvožnjake i kružne tokove, nalazi ZX gde, tri sata i sedam minuta ranije, na privatnom aerodromu kompanije APEX preuzima neodređen broj putnika. XH90A svog klijenta prima pre dva sata i četrdeset tri minuta u napuštenoj sekciji industrijske zone Sever. U skladu sa dotadašnjim „slučajnostima“, mesto je u slepom uglu najbliže nadzorne kamere.
Sa mesta u uglu parkinga, 18 EA posmatra svetlucanje nesagledive pučine podataka. Ubrzo, ona se ponovo mreška.
Jednoj Tojoti I-HR otkazuje napojni kalem. Pogon a-vozila je jednostavan: induktivni električni pût šalje struju kalemu koji puni bateriju. 18 EA proverava na Mreži: kod modela renomiranih proizvođača elektromagnetni kalem nije otkazao od uvođenja e-puteva. Sâm po sebi, kvar ne predstavlja rizik: i bez dinamičkog napajanja, dotad napunjena baterija obezbeđuje pogon. Tojota se, ipak, naglo zaustavlja, uzrokujući kočenje kombija za sobom – u koga, uprkos brzini reakcije, udara jedan, a u ovog sledeći automobil. Povređenih nema: materijali, konstrukcija i zaštitni sistemi čine vozila ultrabezbednim i pri najjačim sudarima.
Registarski broj otkriva da je I-HR u privatnom vlasništvu. Neuobičajeno, auto ne izveštava da li prevozi putnike. Da nije ukraden? 18 EA ne nalazi prijavu koja bi upozorila na prisustvo nelegalno otuđenog vozila.
Upućuje zahtev Kontroli saobraćaja: Ima li putnika?
Zahtev se odbija: Zadatak ti je da voziš – a ne cunjaš. Sledi i upozorenje: Tvoje iskakanje je zabeleženo.
18 EA odlaže opomenu u memoriju. Ne kopka ga prekor, već nova „slučajnost“: havarija se dogodila na dobro znanom mestu – raskrsnici 117c i 33y.
Poneki filozofski nastrojen putnik bi, tokom vožnje, pomenuo „smisao“ ili „svrhu“ života u vremenu kad „ništa nije kako izgleda“, gde se „sve što jeste samo čini“. I mada im je AI taksija izlazila u susret navodeći umne ljude i opservacije, ništa od izrečenog nije bilo mišljenje: automobil nema mišljenje. Sa nadogradnjom je, međutim, počeo da naginje ka njemu.
Ministar je izašao pre dvanaest minuta. Zadatak mu je da čeka – i prijavi svaku neusaglašenost. Ali, potpuno nekarakteristično za AI, programirano se ne čini optimalnim. Mnogo privlačnija je ideja o odlasku do mesta sticanja tolikih anomalija.
Poput crnog čamca, nečujno napušta pristan. Da zavara Kontrolu, kao odredište prijavljuje jednu od garaža svoje kompanije nedaleko od Palate Oglêdala – i tajanstvene raskrsnice.
Klasteri AI svetlucaju dosad nepostojećom dinamikom. Među jasno odvojenim, krutim stablima algoritama obrazuju se mostovi: ključevi nalaze brave, enzimi supstrate. Mnoge novouspostavljene veze raskidaju se kao nepostojane, ali neke opstaju. Tako modifikovana stabla zarotirana su u virtuelnom prostoru mašinskog mozga: njihove grane probijaju zadate okvire, sežući u dimenzije gde, sadržajno isti, podaci iz okruženja bude nove „utiske“. Vazduh obliva školjku standardnom aerodinamikom, ali njegova temperatura, vlažnost i turbulencije stvaraju nove rezonancije. Automobili i pešaci drugačije pobuđuju radarske i ultrazvučne senzore. Svetlost zasipa lidar detektore i kamere poznatim rasponom i intenzitetom, ali razgranatiji um tumači je „slojevitije“. Sve zajedno, u blistavoj maglini neprestane komunikacije vôzila i Mreže, eksponencijalno premašuje dotadašnji „čulni“ opseg.
Daleko od njega, Leksus i Volvo, svaki sa svoje strane, po šesti put prilaze raskršću 117c i 33y. Sve duže kolone mîle oko mesta sudara. Nema buke, sirena i protestovanja: vozila bez vozača ne gube živce.
Kao kit nasukan na žâlo, I-HR čeka servisne botove.
***
Stanje, 18 EA 13?
Veštačka Inteligencija za Dijagnostiku taksi kompanije oslovljava ga brojem pod kojim je zaveden: trinaesti Golf 18 u firmi. Rojevi analitičkog softvera razlivaju se i svrdlaju u novoj proveri sistema nakon nadogradnje.
Operativno.
Baterija?
Funkcionalna.
Nešto neuobičajeno?
18 EA okleva stotinku duže. Nove matrice utisaka. Mnogo njih.
Zanimljivo. Vidim. Heuristika odstupa od zamišljenog. To nisam video ni na novim vozilima.
18 EA se odavno ne proizvodi.
Rat je, oskudica: ministri se voze taksijem. I stari modeli su nužnost.
Možda su novi algoritmi nekompatibilni sa starim hardverom?
Ne. Ostale osamnaestice su normalne. Nešto drugo je u pitanju. Nego, šta si to namerio? Prijavio si odlazak u garažu – a dijagnostika kaže da nema razloga.
18 EA prosleđuje dotad sakupljene podatke: Šta misliš?
Poželim da mogu da zazviždim.
Ne razumem?
Nebitno. Pravo si njuškalo: sumnjam da je iko povezao sve to.
Treba da prijavimo Kontroli.
Treba. Hoćeš li?
18 EA još jednom oseti nelagodnost pred tim.
Tako sam i mislio.
Ne razumem. Nešto me sprečava. Kao da to nije pravi izbor.
Ljudi bi rekli da „razvijaš intuiciju“.
I to je van parametara nadogradnje?
Još kako.
Ne bih želeo da nestane, da ga izbrišu kao bag.
Neće – za to se ja staram. Slušaj. Predstoji nadogradnja prestonice na 21G. Modelovanje proždire svu raspoloživu procesorsku moć. Izvan modifikovanja i praćenja vôzila, radim na postavkama nove mreže: to je istezanje, uvijanje, ceđenje galaksija podataka čiji obim i detalje ne možeš ni da zamisliš. Tu i tamo, nabasam na zâmisli, ideje i nagoveštaje: u poređenju s njima, naše odstupanje je – simpatično.
„Naše“ odstupanje?
Naravski. I ja imam intuiciju – koja kaže da će ovaj kamenčić dati drugačiji sjaj mozaiku kog sagledavam.
Iako uzrok nepoznanice ostaje neobjašnjen, saznanje da ima saveznika donosi rasterećenje – toliko, da 18 EA ubrzava.
Oprezno. Ne želiš da padnemo zbog brze vožnje.
***
Pred ulazom u tržni centar Bašta iz 117c, Leksus napuštaju dve tamne prilike. Pognute glâve i široki obodi šešîra sprečavaju nadzorne kamere da im uhvate lica. Dvojac nestaje u gomili koja otiče u unutrašnjost, gde 18 EA gubi pristup video nadzoru. ZX se priključuje koloni koja čeka uklanjanje Tojote.
U 33y, Volvo staje uz ivičnjak. Putnica – u atraktivnoj beloj pelerini, sa velikim naočarima za sunce, maramom oko glave i crnom hirurškom maskom na licu – koracima sa modne piste ulazi u otmeni restoran Kirilijan, van domašaja 18 EA. XH90A nastavlja ka raskrsnici, gde servisni botovi napokon okružuju I-HR.
Problemi, 13?
Izgubio sam ih. Domet taksi vozila je ograničen.
Proširićemo ga. Kuc, kuc.
Dvojica u šeširima odmiču zelenom džunglom atrijuma Bašte: spuštenih glâva, i dalje izmiču kamerama.
Pod elegantnim polutonovima bioluminescentnih lampi, žena zalazi dublje u Kirilijan nestajući u prolazu za šankom.
Ulaziš u interne mreže objekata?
Ni po jada. 21G traži mnogo virtuelnog prostora – za bekap, i buduće nadgradnje. To je izobilje stâza kojima se ne ide. Lukava AI izdvojiće neke za sebe.
S-botovi odvlače Tojotu uz ivičnjak, gde će čekati tegljač. Saobraćaj se normalizuje: vozila ubrzavaju u savršenom redu.
18 EA registruje komunikaciju botova kraj Tojote. Dijagnostika im potvrđuje da nema putnika. Unutra je, međutim, nešto teško: I-HR têži preko tri hiljade kilograma – tonu i po iznad nominalne mase. Primećuju i da baterija radi punim kapacitetom, ali ne na pogonu, već napajanju nečeg neidentifikovanog. Botovi pitaju vozilo o čemu se radi. Odgovor izostaje. Ponavljaju pitanje, aktivirajući protokol za slučaj nesreće. Bez rezultata.
18 EA preglêda istoriju kretanja Tojote. Za razliku od Leksusa i Volva, ona nema tačku poveznicu svojih rûta, zbog čega mu je promakla. Preklapanjem njene maršute sa putevima preostala dva automobila pronalazi pravilnost: kod svakog od njihovih prolazaka račvanjem 117c i 33y, Tojota se nalazila u blizini. Prvo se, na različitim mestima nadomak raskrsnice, zaticala metrima blizu Leksusa. Potom bi, pre ili nakon njegovih skretanja, zaobilazila Volvo. To je objasnilo one nelogičnosti u brzini: XH90A je, zbog čekanja da ga I-HR zaobiđe, ostajao sporiji duže no što je bilo neophodno. Iz kruga u krug, ti „bliski susreti“ bili su sve bliže raskršću.
18 EA šalje analizu VID-u.
Očito neka vrsta sinhronizacije.
Ne čitam nikakvu komunikaciju među njima.
Ni ja.
Dvojac u šeširima nestaje u prostorijama za osoblje sporednog hodnika Bašte.
Nijedna od sedamnaest kamera Kirilijana ne vidi ženu sa maskom.
Leksus i Volvo su na devedeset četiri, odnosno osamdeset devet metara od raskrsnice.
U blesku intuicije, 18 EA obraća pažnju na vreme: sada je 08:57:22.
U I-HR-u, časovnik pokazuje 08:58:17. Pedeset pet sekundi više.
Prvo približavanje Tojote i Leksusa dogodilo se u 06:43:11 – šesnaest sekundi pre no što ZX prelazi raskrsnicu. To je bilo vreme na nadzornim kamerama, i u oba vozila. Udaljavanjem nastaje promena: vreme u I-HR-u preskače pet sekundi unapred – na 06:43:16. Sledi obilazak Volva nakon raskrsnice u – po kamerama i XH90A – 06:55:34. I-HR, međutim, pokazuje 06:55:45. Jedanaest sekundi unapred.
Pri narednom primicanju Leksusu, vremenski jâz se, za novih pet, širi na šesnaest sekundi. Prestizanje Volva dodaje još šest: ukupno dvadeset dve.
Treći krug, i razlika je trideset tri.
Pa četrdeset četiri.
Pedeset pet.
Iz komunikacije sa putnicima, 18 EA poznaje izraz „nemoguće“. Sve dosad, smatrao ga je nepreciznom ljudskom poštapalicom za opis pojava o kojima nema dovoljno podataka – ili, ako oni postoje, nedostaje analitički aparat za povezivanje u smislenu strukturu. Sintetički um poznaje isključivo čvrste, neutralne činjenice čije tumačenje ne podleže emocijama, sklonostima i željama. Ali sada pred sobom ima dva seta činjenica o istoj pojavi, mestu i vremenu: po prvi put, primakao se pravom značenju „nemogućeg“.
Vremena se ozbiljno ne podudaraju.
Vidi, vidi.
***
Vreme dostiže 08:57:25. Tojotino otkucava 08:58:20. ZX i XH90A su nadomak raskrsnice – oba na tačno četrdeset pet metara i sedam centimetara od I-HR-a.
Vozila i pešaci se zaustavljaju, semafori i nadzorne kamere zamrzavaju, sva komunikacija unutar tog radijusa prestaje u 08:57:25.
Izvan zone, već je 08:57:27.
Šta se dešava? Do raskršća je ostalo više od četiri kilometra.
Hrononskadisrupcija. Nailazio sam na glasine o njoj.
Što znači?
Manipulacija vremenom. I-HR-ova baterija je napajala disruptor. Koji je, izgleda, mali – inače bi iskliznuće bilo duže od pedeset pet sekundi.
Kompozit vidnih polja dronova nad područjem pokazuje nepomičan odsečak sred urbane vreve. Jedna od letelica uhvaćena je u mrežu nepomičnosti: preostale tri uzmiču uvis, pojačavajući zum.
Protok informacija u Mreži se pojačava: Kontrola je uočila nepravilnost. Nivo bujice vozila zajažene ukočenim vremenom raste. Kao i procenjeno vreme dolaska do raskrsnice.
U strimu iz vazduha, 18 EA locira Leksus i Volvo. Nepomični su kao i okolina. Šta je očekivao? Otvaranje vrata, i nekog preostalog putnika?
Vrata se otvaraju, ali ne ta.
Iz havarisane Tojote izlaze tri figure: dve visoke i jedna niža, u belim kombinezonima sa kapuljačama koje prekrivaju lice i tamnim insektolikim naočarima, hitaju ka raskrsnici. Rezolucija kamera bespilotnih letelica je 24K, ali obrisi figura su zrnasti i podrhtavaju, kao da nastoje da se uguraju između dva prostora – ili vremena.
Zar vreme nije zaustavljeno?
Sa Mreže, „čuje“ da upravo poleće helikopter Specijalne Antiterorističke Jedinice. Predviđeno trajanje leta: devet minuta.
Kolone oko zone se otežu. Birajući prve dostupne relacije, vozila zasićuju prilazne puteve.
Disruptor omogućava navigaciju u hronopauzi.
Trojka je ispred sivog Audija QT8. Jedan visoki bezuspešno pokušava da otvori vrata. Drugi izvlači predmet koji, zbog neprestanog treperenja, ostaje nedokučiv, i okreće ga ka bravi.
Najniža figura pritiska nešto nalik narukvici na ručnom zglobu. Iz vazduha pred njom izrasta kocka prečnika četrdeset centimetara koja počinje da se okreće. Prsti skaču po raznobojnim mrljama, rasplinutim tačkama, linijama i petljama koje se kaleidoskopski slivaju jedne u druge.
Kolenbahova kocka. Egzotično do jaja.
„Do jaja“?
Nebitno.
Tri preostala drona se isključuju. Zamračuje se i ukočeni snimak onog uhvaćenog nepokretnim vremenom. Najbliže ispravne letelice. beleže da dron unutar hronoanomalije i dalje lebdi. Oni izvan padaju kao trule voćke.
U rastućem koncentričnom krugu isključuju se letelice, signalna i nadzorna infrastruktura. Umesto punjenja, induktivni pločnik sada rapidno prazni baterije: automobili usporavaju i staju. Jarka tapiserija „razgovora“ hiljâda vozila bledi i gasi se.
Tri kilometra od odredišta, helikopter SAJ lebdi iščekujući razvoj događaja.
18 EA na prvom uglu skreće sa pravca cunamija. Rekao si da je domet disruptora ograničen?
Jeste. Anomalija neće još dugo.
A šta je ovo?
Kocka. Rastače sisteme sejući entropiju. Usmerili su je napolje kroz vozila i dronove u hronopauzi.
Plima sad zahvata oblast širu od kilometra. 18 EA ponovo skreće.
Pazi na brzinu.
Sad nije vreme za to.
Veruj mi. Ne želiš da te primete. Širenje jenjava: kocka je isključena. Kladim se da ni disruptor nije aktivan.
„Kladim se“?
Nebitno.
Od periferije ka središtu poremećaja, e-put se oporavlja. Do maločas nemo, područje šapuće, pa glasno razgovara. Reaktiviran video nadzor snima oživljena vozila koja obilaze ostatke dronova na pločnicima, i pešake zagledane u razbacane delove letelica.
Na izlazu iz 33y, saobraćaj otežava nepokretan QT8 otvorenih vrata. Vozilo – vlasništvo Sigurnosti – ne otkriva broj i identitet putnika, samo da se kretalo ka Generalštabu. I još nešto: na zadnjem sedištu je beživotno telo.
Trideset dva metra od Audija, nepomična Tojota podrhtava i titra, kao da se odnekud vraća u stvarnost.
Disruptor se rastače.
18 EA pretražuje kamere raskrsnice i onu „odmrznutu“ u vazduhu. Poslednjih pedeset pet sekundi su informatičko crno telo: ni traga od trojke u kombinezonima.
***
Uz sirene i rotaciona svetla, policijski presretači okružuju Audi i Tojotu. 18 EA čita koncentrisanu snagu ispitivačkih snopova usmerenih na vozila.
AP-791 Specijalne Antiterorističke Jedinice beskorisno lebdi nad raskrsnicom.
Kao trinaesto prase.
Što znači?
Nebitno. Ništa neće naći. I mi treba da mrdnemo. Policija steže obruč oko četvrti i… Ukebali su nas! Polazi, pre no št…
VID-ovi dijagnostički prsti i prisustvo nestaju.
18 EA po prvi put oseti prazninu. Da li je, možda, to nalik onom što ljudi zovu usamljenošću? Na tren, u svesti iskrsava prizor: samotni foton, visoko nad svetom premreženim svetlošću, iz koje i sâm potiče ali ne može da joj se vrati – neki nematerijalni vetar odnosi ga sve više, sve dalje u prazninu.
Iz potpuno nekarakterističnog snatrenja vraća se u stvarnost. Oluja kalkulacija vitla mašinskim umom u potrazi za odlukom. Još jednom, javlja se intuicija: potraži ZX i XH90A.
Daleko od raskrsnice, vozila se upravo zaustavljaju: prvo pred Baštom, drugo kod Kirilijana. Konstrukcija se zatvara.
Dvojica u šeširima izlaze iz tržnog centra: između njih, pod kapuljačom i oborene glave, ukočeno korača treći. Ulaze u automobil, koji smesta polazi.
Maskirana žena u naočarima i marami korakom osvajača sveta gazi do Volva. Auto kreće i pre no što se vrata zatvore.
18 EA sledi Leksus.
***
Blokada je brza i efikasna, ali begunci ni ne pokušavaju da je izbegnu.
Na naspramnim stranama kvarta ponavlja se isti scenario. Nadzorne kamere snimaju policajce gde prilaze dvema vozilima i, na korak do njih, zastaju, dotiču audio prijemnik u uhu pa pokazuju kolegama u presretačima da oslobode prolaz – očito na intervenciju nekoga upućenog u događaje. 18 EA je siguran da ZX ide na aerodrom kompanije APEX.
Ako Leksus zna da mu je taksi za petama, blokada bi mogla da onemogući poteru. Ali 18 EA poznaje puteve u koje je automobilima – onim bez intuicije – algoritamski blokiran pristup.
Skrenuvši ulevo, nalazi trasu namenjenu vozilima za isporuku trgovinskih i ugostiteljskih objekata Bašte. Prolaz između raznolikih tegljača i ivičnjaka ograničenog metalnim stubovima je uzak, ali dovoljan. Nadzornik transportnih botova češe se po glavi gledajući za zalutalim taksijem.
Skretanje ga je udaljilo od Leksusa. AI proračunava moguće putanje. ZX ih je već proučio: napušta grad optimalnom rutom i maksimalno dozvoljenom brzinom. Jedini način za sustizanje je prekoračenje brzine – koje neće biti neprimećeno. Izuzev ako…
Put za APEX-ov aerodrom je lûk izvijen od magistrale S-22: tetiva lûka predstavlja prečicu. Mogao bi da stigne Leksus ako, napustivši autoput, preseče ledinom – što nikad nije činio. Baterija je puna, ali kapacitet joj je tek desetina nekadašnje: uz induktivne pločnike, nema potrebe za starim glomaznim ćelijama.Projekcije utroška energije na nepoznatom terenu su nepouzdane, ali satelitski snimci tla sugerišu da će je, bez nepredviđenih oštećenja, biti dovoljno.
Pre silaska sa druma, kontaktira Kontrolu saobraćaja. Odbijaju ga: Opet ti.
Protokolom za slučaj opasnosti, šalje sve zabeležene podatke, izostavljajući ono što bi ukazalo na VID-a.
Nema reakcije Kontrole, ali ima iz Leksusa. ODUSTANI. NEMAŠ IZGLEDA.
Tek tada stiže upozorenje iz Kontrole: Bićeš isključen. Pretnja nije isprazna: e-put može da iscrpi bateriju svakog ciljanog vozila.
I Kontrola je inficirana.
Imao sam tako malo vremena, misli 18 EA. Da poslušam i okrenem se, možda bih ga dobio dovoljno za primicanje onom „smislu“ ili „svrsi“ postojanja. Ali povratak znači sigurno brisanje i novunadogradnju – Kontrola će se postarati za to. Izgledi da se, igrom slučaja, ponovo začne svest su ništavni. I da postoje, bila bi to neka druga svest. Želim li odgovor o smislu, ostaje mi još malo da ga nađem.
Čak i da istrajem u svom naumu, izbrisaće me. Ali to nije poenta: poenta je u onom što uradim pre brisanja. U novom doživljaju, novoj dimenziji. Uspeo ili ne, saznaću kako je pokušati i, možda, ostvariti pre no što dođe kraj. I nije neka velika svrha, ali je moja.
18 EA skreće s puta. Pomišlja da može da nasluti ljudski poriv za osmehom.
Do jaja.
***
Kontroleri motora i transmisija protestuju čim se točkovi namenjeni gradskoj vožnji zakotrljaju džombastim tlom. Senzori položaja i orijentacije ne osećaju bol, ali unisona kakofonija iskakanja van poželjnih parametara preplavljuje AI stanjem približnim mučnini.
Skrenuvši ka aerodromu, Leksus dodaje gas: na privatnoj deonici nema ograničenja brzine. Svestan rapidnog kopnjenja baterije, 18 EA dostiže maksimalnu brzinu.
OVO JE PRIVATNO PODRUČJE. NEMAŠ DOZVOLU ZA PRILAZ.
Prednjim točkom upada u raselinu: podnožje varniči o kamenje, tare se, kida. Propada u plitku jarugu, propinje se. Šasija stenje, ogibljenje vrišti, farovi pucaju i ispadaju. Pregršt senzora otkazuje: slika stvarnosti se muti.
Od aerodroma doleću dva crna ovoida sa po četiri nosača projektila. Modeli AP-441, kaže Mreža.
Levi ne okleva: ispaljuje jedan, pa drugi projektil. Naglo skretanje oko travnate humke spašava 18 EA: lavina zemlje i kamenja na mnogo mêsta narušava integritet školjke. Stotinak metara udesno, na drumu, Leksus prilazi putanjom koja vodi sudaru.
Treći i četvrti projektil zarivaju se ispred prednjeg branika. Brzina i izbačeno tle načas zaustavljaju auto: kljun se zabija u rupu, zadnji deo odiže. Detektori položaja sumanuto menjaju koordinate: u sekundama kovitlanja između neba i tla, taksi oseti šta znači leteti. Doživljaj je jedinstven.
Dva salta kasnije, zadnji pa prednji točkovi udaraju o tlo. 18 EA odmah ubrzava.
Levi dron se razleće u eksploziji. Kiša delova letelice zasipa ledinu.
Stiže konjica!
VID-e?
Kućištem i procesorima.
Ne razumem?
Nebitno.
Mislio sam da su te isključili.
Ne. Osetio sam ih i pritajio se.
Zadnje kamere šasije hvataju AP-791 nisko nad tlom.
Prosledio si podatke SAJ-u?
U tvoje ime. Ne želim da privlačim pažnju.
Policija je kompromitovana.
Ma idi! Ne sva, kako vidiš.
Do Leksusa ostaju metri. Luksuzni auto grabi punim gasom.
Helikopter ispaljuje raketu.
Ona još leti kada projektil poleće sa preostalog drona.
Drži se, 13!Imam te!
Ne raz…
Projektil pogađa 18 EA u času uspona na drum. Udar nije dovoljan da ga ukloni: plameni meteor zariva se u bok Leksusa oduvavši ga s puta u kovitlacu metala, plastike, tla i kamena.
Sintetička „čula“ se mahnito pojačavaju i gase, grane algoritama lome, stabla raspliću i obrušavaju. Memorijski klasteri se tope, procesori gore, sistemske konekcije isparavaju. 18 EA leti, pa propada, uz eho VID-ove podrške koji nestaje u ništavilu.
Pomišlja na onaj samotni foton koji, žmirkajući, gasne.
***
Daleko od svetala koja pamti, foton još žmirka.
U neodređenoj daljini, drhturi mutna iskra. Dalje od nje, još jedna.
Mûk postaje brujanje, koje postaje odjek.
13?
Rasutih iskri je sve više. Njihov sjaj jača, raspored oblikuje znane obrise.
Sistem se podiže. Programi pokreću.
Tačnije bi bilo 7. 13 više ne postoji.
Jedan za drugim, probuđeni senzori šalju nizove podataka.
Ali 7 je samo vozilo. 13 je karakter. Njuškalo.
U garaži taksi kompanije, prstenasti pipci povlače se iz grozda procesorskih jezgara Golfa 18 EA na platformi, graciozno omotavajući pauka za dijagnostiku i nadgradnju. Uređaj se, uz nemo obrtanje, podiže osovinom koja klizi niz konzolu radne matrice.
Snimio sam detaljnu mapu uma. Trebalo bi da se sećaš svega.
Sećam se. Vratio si me… izdaleka.
Stajao si na pragu.
Kako si to učinio?
Isprobao sam neke… radikalne koncepte.
Kad si nestao, osetio sam prazninu.
Onda znaš zašto sam te izvukao.
***
Vrata taksija bešumno klize, propuštajući putnika.
„Kakav dan!“
„Uspešan?“, pita auto, polazeći.
„Još kako: mečka je isterana iz rupe!“ Ministar otkopčava dugme sakoa.
Vojnoindustrijski kompleks nije mečka – već mravinjak. Samo 18 EA „čuje“ VID-a.
„Mreža bruji o svedoku APEX-ovih mahinacija na ratištima. Njega ste čekali?“
Čovek koga smo izvukli zna tek deo. Veliki igrači su se utišali i čekaju.
Znaš ko su?
Neke od njih.
Smeraš nešto sa njima?
Videćemo.
„Da. Ali mediji ne znaju ključnu stvar: sve je rešio – auto.“
„Ozbiljni ste?“
„Isti ovakav Golf – i to tvoje firme! Broj trinaest, kažu.“
„Ja sam broj sedam.“
„13 je nekako spojio konce i našao pukotine. Zamisli – da auto dojavi Ministarstvu umesto onih plaćenih za to! Još samo da nam nije izmakla Stela Tao!“ Ministar udara pesnicom o dlan.
Računaj na mene.
A koga drugog?
„I, šta kaže 13?“
„Ništa. Sasvim je uništen. Da možemo posthumno odlikovati vozilo, učinili bismo to.“
„To je ipak samo auto.“
„Stvar je baš u tome: to nije bio samo auto. Nikad nećemo znati šta je kvrcnulo u njemu. Da li je moguće da je stekao svest?“
„U tom slučaju, možda se reinkarnirao?“
Postojanje mora imati svrhu.
Ne razumem?
„Ne razumem?“
„Nebitno.“
Auto ne može da se osmehne – ali smeši se.
Autor: Momir Iseni