Kada fikcija postane fakt

Naracija i priče su najmoćnija stvar koju čovečanstvo ima. One su tajni sastojak koji je omogućio Ilonu Masku da prigrabi za sebe savremenu priču o Marsu i budućnosti. To je sve narativ. Dakle, mi gradimo priče i narative kao način njihovog organizovanja. A razlog zašto ljudi ponekad misle da je narativ kreativan ili maštovit je zato što narativ nije logičan. On postoji kao hipotetičan, kontračinjeničan, spekulativan… Samim tim niko ne može da napiše istinit ili lažan roman. Sve što može da napiše je izmišljeni roman, te bi zato mogli to smatrati maštovitim. Na isti način, možemo videti da je sve što inženjer stvori maštovito. Ali ono što zaista treba istaći jeste da je roman izvan domena logičkog.

Izvor: Pixabay

Za razliku od književne fikcije, gde jezik podstiče narativ, suštinski element žanra spekulativne fikcije je da se oslanja na jednu čudnu ljudsku naviku da pokreće narativ – maštu. U suštini, spekulativna fikcija je prošireni čin u mašti. U ovom uzajamnom odnosu, čitaoci vizualizuju svet koji je stvorio pisac, koji ih zauzvrat vodi kroz taj izmišljeni mikrokosmos. Ceo ovaj proces je primamljiv jer obećava bekstvo od svakodnevnice. Samim tim, spekulativna fikcija, a posebno fantastika, nudi sigurno utočište od surove stvarnosti u kojoj živimo. Možda upravo ovaj eskapistički element izaziva suptilni prezir prema žanru jer nameće pitanje: „Koja smislena lekcija stoji iza te fikcije koja nudi samo beg od stvarnosti?“ U najboljem slučaju, korisno je da deca ili adolescenti lakše uđu u svet književnosti dok ne pređu na druge literarne žanrove. Za odrasle, prema nekim mišljenjima, izgleda da sem alternative cinizmu i izvora kreativnosti, u ovom smislu, fantastika nema mnogo da ponudi. Da li je tako?

Ko je ispratio intervju izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u podkastu Leksa Fridmana pre neka četiri meseca, mogao je čuti jednu zanimljivu izjavu koja bi mnoge glavnotokovske kritičare i protivnike fantastične književnosti mogla da nagna na preispitivanje svojih stavova. Naime, Netanjahu je, pored uobičajenih političkih tema o Palestini, korupciji, mržnji i miru, pomenuo da je pre nekoliko godina pročitao knjigu o kinesko-američkom sajber-ratu u budućnosti, zbog koje je premijer Izraela modifikovao Čerčilov citat da je „činjenica bolja od fikcije“, tvrdnjom da živimo u vremenu kada „fikcija postaje činjenica“. Knjiga „Zero Day: China’s Syber War“ („Nulti dan: Kineski sajber rat“, autorski prevod), koju je pročitao izraelski predsednik vlade, predstavlja fascinantan i veoma relevantan triler sa okrepljujućim elementima realizma koji oslikava vrlo zategnute odnose Kine kao supersile koja je radi poverljivih informacija hakovala Sjedinjene Države, te se umešala u američke unutrašnje poslove. Iako je priča izmišljena, ovaj roman ima prizvuk koji čitaoca ostavlja u nedoumici da li je sve što čita zbilja ili piščeva mašta (pogotovo ako se uzme u obzir da je napisan 2017. godine), što ovu knjigu čini još privlačnijom. Svemu ovome posebnu crtu daje i saznanje da je autor knjige Terens L. Vilijams, penzionisani viši operativni oficir američke Centralne obaveštajne agencije koji je rukovodio tajnim radom u Aziji i Istočnoj Evropi. Svakako, nakon čitanja ovog romana koji pripada žanru spekulativne fikcije, Benjamin Netanjahu kaže da je sazvao sastanak i sa grupom stručnjaka za veštačku inteligenciju počeo da izrađuje plan da od Izraela stvore jednu od pet najmoćnijih sajber-sila na svetu. I to, kako Netanjahu naglašava, što pre.

Ova zainteresovanost jednog ozbiljnog državnika i, moglo bi se reći, njegova bojazan koju je podstakla jedna priča iz sfere spekulativne fikcije navodi nas da se podsetimo citata ser Artura Klarka u naučnom radu „Naučna fantastika i budućnost“ Džona Hantingtona iz 1975. godine: „Kritičko čitanje naučne fantastike je neophodno za svakoga ko želi da zaviri u budućnost dalje od narednih deset godina“ (Huntington, 1975: 345). No, ideja pronicanja budućnosti i to kroz umetničku fikciju je relativno nova. U tekstu „Da li je futurizam omanuo“ (2006), Dejvid Rejevski i Robert L. Olson pišu da je fundamentalna promena u ljudskom razmišljanju o budućnosti počela u XVIII veku, kada se tehnološki napredak toliko ubrzao da je samo tokom jednog životnog veka njegov uticaj na svet postao lako uočljiv, a termini kao što su progres i razvoj ušli su u širu upotrebu… Spekulacije o budućnosti su postale sve uobičajenije dok je ljudska vrsta ubrzano preoblikovala svet tokom XIX i ranog XX veka, iako su mahom služile za zabavu i razbibrigu od često mračne stvarnosti svakodnevnog života (Rejeski & Olson, 2006). No, neke od tih spekulacija su bile iznenađujuće precizne. Mnogo od onoga što su napisali Džonatan Svift, Meri Šeli, Žil Vern, H. Dž. Vels, Isak Asimov, Džon Braner i drugi odavno se već obistinilo. Većina pisaca mahom predviđa razne totalitarne režime, lišene empatije i osećanja, gde je porodica uništena, a pojedinac rob novog visokotehnološkog robovlasničkog sistema. „Zvezde su nam svaki danom sve bliže, ali ovaj svet koji će neke naredne generacije ostaviti za sobom sve je opustošeniji i siromašniji“, zaključuje u jednom intervjuu Aleksandar Tešić, autor serijala romana „Kosingas“ (Selaković, 2020).

Izvor Pixabay

Ukratko, sadašnjost se oduvek tumačila kao vreme beznađa. To ne znači da odbacujemo napore raznih pokreta širom sveta koji se još uvek bore za različite društvene promene u ovom sve problematičnijem svetu. Ali se ne može poreći da postoji osećaj potištenosti u veoma velikim razmerama. Ovo je možda odlučujući element kapitalizma u kasnoj fazi. Ovaj osećaj beznađa (pa čak i bespomoćnosti) proizilazi iz kolektivne nesposobnosti da se zamisli verzija sveta izvan ovoga. Još od raspada Sovjetskog Saveza i njegovog oblika društvene organizacije, kapitalizam i tržišta su se pojavili kao jedina održiva i neizbežna opcija dostupna ovom svetu. Političari, biznismeni, ekonomisti, službenici za odnose s javnošću, profesionalci u politici i većina drugih stručnjaka prihvatili su ovu dogmu, bilo u teoriji ili u praksi. Kapitalizam, koji se može operacionalizovati kroz državni i/ili privatni sektor, navodno je izdržao test vremena. Mark Fišer, teoretičar kulture iz protekle decenije, to je sasvim prikladno sažeo kada je rekao da postoji „široko rasprostranjen osećaj da ne samo da je kapitalizam jedini održivi politički i ekonomski sistem, već i da je sada nemoguće čak ni zamisliti koherentnu alternativu njemu“ (Fisher, 2009: 2). Ili, kako se često ponavlja citat: „Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma“. Dakle, ovaj osećaj beznađa je staza koja nas dovodi do spekulativne fikcije. Svetovi koje konstruišu autori spekulativne fantastike su bogati, koherentni i predstavljaju dubinski istražene i promišljene alternative koje možemo imati. Ako želimo da zamislimo drugačiji i bolji svet od onog koji već imamo, spekulativna fikcija je dobro mesto za početak.

Jedan od najvećih autora spekulativne fikcije jednom je primetio da „priče o mašti imaju tendenciju da uznemire one bez ikakve mašte“. To je bio ser Teri Pračet, čovek koji je celu svoju karijeru proveo pripovedajući maštovite priče o svetovima koje je stvorio i likovima koji su ih nastanjivali. Ove priče su smešne, introspektivne, bogate i fascinantne u svom istraživanju ljudskog stanja. Pa ipak, njegovi imaginarni svetovi su retko bili shvatani ozbiljno. Umesto toga, odbačeni su kao dečja igra. Dok su drugi književni žanrovi poput istorijske fantastike, magičnog realizma, romanse i ostalih konačno prepoznati kao prava umetnička dela, naučna fantastika i fantazija su uglavnom ignorisani, iako i ovi zamišljeni svetovi imaju nešto značajno da ukažu o stvarnom svetu i pravcima prema kojima naši životi idu. Isti osećaj su delili i mnogi drugi pisci koji su verovali da spekulativna fikcija (koja uključuje naučnu fantastiku i fantaziju) ima potencijal za nešto veliko, tako pretočivši svoje fantazije u književnost, konstruišući ovo društvo njihove budućnosti i naše sadašnjosti. Naravno, među piscima fantastike, kao što smo već istakli, nema previše optimista, a istorija je dokazala da ima mnogo prognozera.

Američka spisateljica Ursula Legvin je provela mnogo vremena utvrđujući kredibilitet žanra naučne fantastike i fantazije. Prema njenim tvrdnjama, kritika usmerena protiv naučne fantastike nije protiv žanra, već protiv njegove osnovne ideje – mašte. Za Legvinovu je mašta subverzivna sila koja se može upotrebiti protiv sadašnje stvarnosti sveta. Realnost koja se ogleda u sadašnjim materijalnim i društvenim uslovima našeg vremena. Realnost u kojoj je velika većina čovečanstva još uvek potlačena i marginalizovana. Bekstvo u fantaziju, koji se kritičarima čini detinjastim, možda je alternativni izlaz za ljude da se nadaju nečemu drugačijem od ovakve stvarnosti. Mogućnost da zamislimo drugačiji svet pruža nam priliku da precizno odredimo šta nije u redu sa ovom realnosti i koje sile je oblikuju. Mašta omogućava da postavljamo važna pitanja o društvu, filozofiji i našim kolektivnim i individualnim životima. Dobar je primer sada već legendarna kratka priča Ursule Legvin, „The One Who Walk Away From Omelas“ („Onaj koji odlazi iz Omelasa“, autorski prevod) iz 1973. godine, gde je koristila alate spekulativne fikcije da se direktno pozabavi viševekovnim pitanjem da li je vredno povrediti neke ljude za dobrobit društva u celini. Pitanje koje i dalje uznemirava naše kreatore politike i društvene vođe. Davne 1965. godine, Frenk Herbert je napisao svoj veliki opus, „Dina“, ekranizovanu epsku naučnofantastičnu priču smeštenu u daleku budućnost u kojoj feudalizam deluje na galaktičkim razmerama. Koristeći dragoceni (ali izmišljeni) začin Mešavina ili MekGafin u priči koja se dešava na planeti nalik pustinji, Herbert je pokušao da otkrije moguće posledice koje bi se pojavile kroz trgovinu naftom na Bliskom istoku. Takođe je koristio roman da istraži kako politika i verska uverenja međusobno deluju i koji su inherentni problemi ovih odnosa. Ser Teri Pračet je koristio svoje fantastične romane o Disksvetu ne samo za zabavu, već i da istraži kako promene u fenomenima poput tehnologije, novca, policije i ostalih utiču na društvo i koje moguće reakcije možemo očekivati. Čitav korpus naučnofantastičnih dela Oktavije Batler uključivao je razumevanje ne samo nijansi rase i hijerarhije u alternativnim okruženjima, već i pitanje šta uopšte znači biti ljudsko biće i kako bi se to moglo promeniti u budućnosti. Čuveni „Elrik od Melnibona“ (1975) Majkla Murkoka predstavlja ispitivanje ideje o kvarenju moći, propadajućem svetu i nespremnosti društava da se promeni čak i pred suočenjem sa propašću. Odvratan podsetnik za našu vrlo verovatnu predstojeću propast kroz klimatske promene. Ovde se može pomenuti i knjiga Kima Stenlija Robinsona, „Ministarstvo za budućnost“ (eng. „The Ministry for the Future“, 2020), sveobuhvatni ep koji seže u blisku budućnost i zamišlja šta bi bilo potrebno da se ujedini čovečanstvo i izbegne masovno izumiranje.

Izvor Pixabay

Dakle, ova dela pristupačne umetnosti, pored zabave i zamišljanja različite budućnosti, imaju svojstvenu sposobnost da podstiču promene, te mogu pokrenuti ideje za sâm napredak. Na primer, podžanr sajberpanka definisao je postavke našeg modernog internet sveta pre nego što je uopšte i nastao. Autori poput Pet Kadigan, Filipa K. Dika, Vilijama Gibsona i mnogih drugih očekivali su početak moderne tehnologije u svojim distopijskim sajberpank svetovima. Ovi svetovi koje su stvorili su na mnogo načina slični onome kako su se ispostavile naše stvarnosti. Ove priče su predviđale uspon sveprisutnog interneta, monopolizovanu kontrolu tehnologije, mega-korporacije, suptilni nadzor, nekontrolisane podatke i sve nejasnije granice između našeg fizičkog i virtuelnog sveta. Sâm naziv „sajber“ koji sada koristimo da opišemo internet je pozajmljen iz ovog podžanra. Ali nisu predvideli samo distopiju, već su istraživali i načine na koje bi ljudska bića mogla da napreduju u takvoj stvarnosti. Ovi autori su koristili svoje zamišljene svetove kao neku vrstu ogleda da bi shvatili kako čovečanstvo može i hoće da se nosi sa ovim uvek moćnim tehnologijama. Pokušali su da potraže bolje izglede u svojim zamišljenim svetovima za koje su mislili da će biti okruženje kojima će dominirati kapitalizam u kasnoj fazi. Gledajući sada unazad, primećujemo da su sajberpank autori predvideli ovo stanje beznađa u koje bismo mogli pasti u budućnosti. I tražili su načine da ga poraze.

Izvor Pixabay

To dovodi do utiska da se zapravo mnogi pisci naučne fantastike ponašaju kao politički teoretičari, samo što nude fascinantna putovanja u svetove u kojima su velike ideje ostvarivali likovi koji su ih naseljavali. Kao na primer novela „Čovek praznih šaka“ (eng. „The Dispossessed“, 1974) Ursule Legvin koja koristi likove i zaplete da bi ideju anarhije učinila živopisnom na način na koji proučavanje nekog filozofskog dela ne može, s obzirom na to da je politička teorija retko laka za čitanje. Na kraju krajeva, niko se nikada nije sklupčao sa primerkom Platonove „Države“ da bi pobegao od svakodnevnih briga. Pa, kako onda „naterati” decu, ali i mnoge odrasle da se uključe u teške ideje prošlih mislilaca i primene ih na probleme današnjice? Ovde nailazimo na još jednu od prednosti koje naučna fantastika donosi političkoj teoriji. Naime, bez fantastike mnogi koncepti i argumenti političke teorije nikada ne bi pronašli put do javnosti. Stručni časopisi i monografije su od suštinskog značaja, jer nemamo zamenu za dubinu i širinu koju takvi radovi doprinose kritičnim temama o kojima teoretičari raspravljaju. Ipak, da bi politička teorija bila od koristi široj javnosti, ona mora prevazići granice akademske sfere. Šira javnost jednostavno nema pristup političkoj teoriji kakva postoji u akademskim krugovima, a da ima, barijere koje omogućavaju da ih običan čovek razume i dalje bi bile veoma visoke. To ne znači da šira javnost ne zaslužuje da bude izložena ovim konceptima; u stvari upravo je suprotno. Koncepti koji su inherentni političkoj teoriji čine samu osnovu našeg zajedničkog života, jer kroz ove ideje gradimo zajednicu i stičemo sopstvenu svrhu. Za prosečnog čoveka, politička teorija najbolje funkcioniše kada nije opterećena terminologijom i kada nije teško savladati njeno dublje značenje (Galitz, 2021: 99). Fokus diskusije treba da bude očigledan i što je moguće lakši za razumevanje i raspravu. Iako nijansa može biti prosvetljujuća za profesionalca, običnom građaninu često predstavlja nepotrebnu smetnju. Naučna fantastika je jedan od načina da se to postigne. Bilo da se radi o zloupotrebi demokratije ili o ispravnosti pripadnosti radničkom sindikatu, naučnofantastične priče osvetljavaju probleme i pomažu nam da utvrdimo šta je ispravno, a šta pogrešno. U fikciji tražimo večne istine o našem svetu i svevremene uvide u stanje čovečanstva. Razume se: ili to, ili već pominjani opijajući eskapizam.

Takođe, naučna fantastika je zabava, ali i alat čija nas upotreba sve obogaćuje, smatra profesor političkih nauka na Univerzitetu Ilionis u Urbana-Šampejnu, Džejk Bauers, koji veruje da bi naučna fantastika mogla da pomogne u odgovoru na pitanje kako lakše uključiti ljude u teške ideje prošlih mislilaca i primeniti ih danas, dok angažuje studente i priprema ih da vode u svetu stalnih promena, stvarajući predavanje koje spaja naučnu fantastiku i političko učenje. Rezultat je „Future Politics“, odnosno kurs političkih nauka koji pomaže studentima da praktikuju neku vrstu teorijski informisanog futurizma koji istražuje „šta ako – politike i društva“. Uzmimo za primer roman „Sveta vatra“ (1996) autora Brusa Sterlinga koji u ovoj knjizi zamišlja vladu koja se fokusirala na produženje života i stabilnost nakon što je preživela veliku pandemiju (gotovo da nema autora žanrovske književnosti koji nije makar razmišljao, ako nije već i napisao nešto na temu pandemije). Nakon katastrofe, formira se novi svetski poredak, uz tehnologiju koja omogućava građanima da žive skoro neograničeno sve dok se brinu o sebi. Ova knjiga izaziva političku maštu čitalaca uključivanjem oba elementa Velikog brata, kao što su toaleti koji prate vaš otpad kako bi se osiguralo da dobijate dovoljno vode, kao i libertarijanske uticaje. To je svet u kojem su droge besplatne i sve je legalno. Ali ako maltretirate svoje telo, od države neće biti pomoći. Dakle, nakon čitanja ove knjige može se otpočeti rasprava o upravljanju i smislu života: Da li je život više od običnog produžavanja vremena na planeti? Koji su kompromisi između nadzora i centralnog planiranja u odnosu na omogućavanje ljudima da uče iz sopstvenih grešaka?

Izvor Pixabay

Upravo ovde vidimo vezu između progresivne politike i spekulativne fikcije – maštu. Da bismo se borili za bolji svet, prvo moramo da ga zamislimo. Moramo da otkrijemo šta nije u redu sa našom trenutnom stvarnošću. Vidimo ko pati na ovom svetu. Ispitamo status kvo. I onda se zapitamo: Da li se slažem sa ovim? Da li je uopšte moguće promeniti naš svet? Možemo li napraviti dobro društvo za sve? Spekulativna fikcija nam može pomoći da efikasno odgovorimo na ova pitanja. Ovde se dá primetiti još jedna od nijansi naučne fantastike, koja se ne može ne voleti. Kad smesti priču u neki vremenski period, autor pokazuje svoju teoriju istorije. Kako nastaje promena? Šta da radimo sada da bi stvorili bolju budućnost? To otkriva autorov set ideja, pogled na svet, pogled na život, njegov politički stav… Sve se to provlači kroz izmaštani sadržaj dok dešifrujete priču. A jedna od radosti čitanja naučne fantastike je, naravno, da uvek uspete da je dešifrujete.

Navedena diskusija o upravljanju i smislu života se vodi o sadašnjosti, ali knjiga pomaže da se razmišlja o mogućoj budućnosti. Medij naučne fantastike jedinstven je zato što može da nas dovede u stvarnost u kojoj već živimo. Autor te fantazije shvata sadašnjost ozbiljnije od nas, te nam omogućava da i mi svoju sadašnjost shvatimo ozbiljnije nego što bismo inače. To su neke od sjajnih stvari u vezi sa naučnom fantastikom – omogućava nam da sagledamo život i svet oko sebe, te se time igramo. Na ove romane možemo gledati kao na neku vrstu laboratorije u kojoj možemo da pojednostavimo parametre, prilagođavamo ih i izbacimo neke ideje, istražujući stvari poput politike ili ideologije. Ponekad se to istraživanje odvija na više različitih planeta, a ponekad se odvija samo na jednoj veoma sličnoj našoj. Pisci naučne fantastike ne mogu predvideti budućnost. Između ostalog, u naučnoj fantastici nije poenta to. Već, kao obični građani, autori koriste naučnu fantastiku kao medij u kojem postavljaju ova pitanja i pokušavaju da pronađu odgovor. Dakle, to je deo diskusije u kojoj se svi nalazimo. Pored toga, neki naučnici sugerišu da popularna kultura oblikuje stavove javnosti o spoljnoj politici na načine koji mogu uticati na političke ishode u stvarnom svetu, ali relativno malo studija testira ovu tezu. No, „prihvatanje“ stavova iz sfere naučne fantastike svakako nema nezavisan uticaj na političke stavove (Young & Carpenter, 2018).

U suštini, to je zato što je spekulativna fikcija manje ograničena od drugih žanrova. Imaginarni svetovi nam omogućavaju da napravimo distancu od naše stvarnosti, a da i dalje imamo na umu dnevne istine sa kojima se moramo suočiti. Nudi nam ispitivanje problema bez pristrasnosti i bojazni da se uvučemo u priču. Dopuštajući nam da pobegnemo izvan našeg uskog sveta, fikcija nam omogućava da posmatramo sebe i naše društvo na različite načine. U stvarnom životu, ako želimo da vidimo svet drugačiji od onoga kojeg smo deo, morali bismo radikalno da restrukturiramo svoje društvo da bismo to postigli. Morali bismo da na ovaj eksperiment nateramo ljude koji se ne slažu sa našom vizijom sveta. Sve ovo je nezamislivo. Radikalni pokušaji restrukturiranja u društvima ne funkcionišu čak i ako su preduzeti iz najplemenitijih namera. Uostalom, cela istorija XX veka svedoči o tome. Što je još važnije, svaki pokušaj radikalnog restrukturiranja direktno ugrožava sadašnji status kvo, što bi izazvalo teške posledice. Ne možemo jednostavno zapaliti sopstvenu kuću da bismo bili svedoci drugačijeg, spoljnog sveta. Bar ne kratkoročno. Naučna fantastika nam može pomoći da upravljamo ovim neviđenim vremenima pružajući okvir za razumevanje onoga što se dešava i stavljajući događaje u koherentan kontekst. Naravno, nismo ograničeni na razumevanje događaja u kontekstu dela jednog autora, ali smisao možemo naći i u poređenju različitih koncepcija društva. Na primer, iako su i Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“ distopijski romani, oni predstavljaju veoma različite koncepcije kako društvo može da funkcioniše.

Izvor Pixabay

Profesor Bauers dozvoljava studentima da i oni sami utiču na nastavni plan i program, ne bi li usvojili i internalizovali te debate koje imaju na predavanjima. U tom procesu, on se nada da će razviti složenije razumevanje politike i izaći sa bolje razvijenom „političkom maštom“. Na kraju, postoji velika mogućnost da će se stvoriti nova generacija političkih lidera i društvenih naučnika koji su jednako maštoviti u načinu organizovanja društva, politike i ekonomije kao inženjeri koji za razvoj tehnologije svakodnevno dospevaju na naslovne strane. Svakodnevno čujete o mnogim tehnološkim vizionarima, ali ne čujete često za društvene vizionare i naučnike. Ovde se valja prisetiti da je nauka stvaranje hipoteza i njihovo testiranje u našem fizičkom svetu, a da je književnost poreklo savremenog naučnog metoda. Kako profesor Bauers ističe, želja mu je da njegovi studenti – koji će možda postati lideri svojih zajednica, zemlje ili sveta – vežbaju maštovitost (Turner, 2020). Ako to mogu da urade, onda su bolje pripremljeni za ono što se zaista dešava. A fikcija u tome pomaže, jer je književnost mašina dizajnirana da radi zajedno sa drugom mašinom – našim mozgom. Svrha dve mašine je da ubrzavaju jedna drugu. Književnost je način ubrzavanja ljudske mašte. A ljudska mašta ubrzava književnost. Ova tehnologija danas često samo skuplja prašinu na našim policama za knjige i u ovo vreme je retko ko u tom smislu koristi. Danas studenti beže sa odseka za književnost na odseke za nauke i inženjerstvo.

Dakle, može se zaključiti da je Ursula Legvin pod „subverzivnom“ moći spekulativne fikcije mislila na alat koji nam omogućava da zamislimo kako bi izgledao napredak društva pre nego što krenemo da se borimo za njega. Iskoračivši iz fikcije kao prostora za maštu, koji i dalje održava status kvo u realnosti dok beži u zamišljeni „bolji” svet, mašta nam nudi ključeve za razumevanje gde je društveni čulni aparat zaslepljen i ugušen. A za to moramo da pronađemo način da uravnotežimo želju za čistom, neutilitarnom prirodom književnosti sa priznanjem da pragmatizam nije loš. Pragmatizam nije neprijatelj lepote. Pragmatizam omogućava da se lepota desi. Ako niste nahranjeni, ako nemate boje, ako nemate mastilo i štamparske mašine, nemate lepotu. Zato hajde da priznamo da pragmatizam može da podrži lepotu, a da je ne potiskuje ili zamenjuje. Hajde da vidimo šta književnost može učiniti za našu fizičku prirodu. Našem mozgu je potrebna književnost kao što je našim telima potrebna hrana. Književnost daje našem mozgu osnovnu prehranu. To će nam omogućiti da imaginiramo dinamičnije. Takođe će nam omogućiti da efikasnije rešavamo probleme. Što je još važnije, vrednost pripovedanja služi kao podsetnik da se narativi mogu birati, kreirati, a zatim otelotvoriti u stvarnosti koja se živi. Svakodnevno vežbanje promene naracije može dovesti do novih strategija i promena u svetu. Ova promena, za početak, počinje slušanjem, odnosno čitanjem.

Upravo u toj tački, Ursula Legvin je jednom rekla nešto što bih želeo da ostavim kao poslednju misao u ovom tekstu: „Upotreba imaginativne fikcije je da produbite svoje razumevanje svog sveta, svojih bližnjih, sopstvenih osećanja i svoje sudbine“ (Le Guin, 1979: 43).

Izvori:

  • Fisher, Mark (2009). Capitalist Realism: Is There No Alternative? Winchester, UK: O Books. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://monoskop.org/images/6/69/Fisher_Mark_Capitalist_Realism_Is_There_No_Alternative_2009.pdf

  • Galitz, Todd Jason (2021). Political Theory is Concealed Within Science Fiction. San Francisco State University, The Political Science Department. San Francisco, California: ScholarWorks. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://scholarworks.calstate.edu/downloads/gt54kt399

  • Huntington, John (decembar 1975). Science Fiction and the Future. College English, 37(4), 345-352. Preuzeto 22. novembra 2023. sa: https://www.jstor.org/stable/376232?mag=can-science-fiction-predict-the-future-of-technology&seq=1

  • Le Guin, Ursula K. (1979). The Language of the Night: Essays on Fantasy and Science Fiction. New York: Ultramarine Publishing. Preuzeto 30. novembra 2023. sa: https://books.google.rs/books?id=ksOjjuy3issC&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

  • Rejeski, David, & Olson, Robert L. (zima 2006). Has Futurism Failed? The Wilson Qaurterly. Preuzeto 22. novembra 2023. sa: http://archive.wilsonquarterly.com/essays/has-futurism-failed

  • Selaković, Branka (18. Maj 2020). Kada stvarnost koju živimo liči na svijet iz pojedinih djela fantastike. Al Jazeera. Preuzeto 18. novembra 2023. sa: https://balkans.aljazeera.net/teme/2020/5/18/kada-stvarnost-koju-zivimo-lici-na-svijet-iz-pojedinih-djela-fantastike

  • Turner, John (1. jun 2020). Fiction, politics, and the possible future. Urbana-Champaign: College of Liberal Arts & Sciences, University of Illinois. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://las.illinois.edu/news/2020-06-01/fiction-politics-and-possible-future

  • Young, Kevin L, & Carpenter, Charli (avgust 2018). Does Science Fiction Affect Political Fact? Yes and No: A Survey Experiment on “Killer Robots”. International Studies Quarterly, 62 (2), 562-576. Preuzeto 24. novembra 2023. sa: https://www.researchgate.net/publication/327138273_Does_Science_Fiction_Affect_Political_Fact_Yes_and_No_A_Survey_Experiment_on_Killer_Robots

About Author