Život počinje kada umrete.
Ispijam kafu, bar sam to pomislio, pošto mi je šoljica nadomak usta, iako se sasvim ne sećam ukusa. Buljim u zavese po kojima šaraju izmagličaste grane, vetrom pokretane. Stvaraju mi u umu slike iz kojih se izdvojila lojanica, pretpostavljam zbog slične rapsodije senki koju donosi, iako manjeg obima od onog na draperiji – pomislio sam. Na trenutak sam zaleđen, ne trepćem, seni su me počele grliti kao da pokušavaju svojim plesom zavesti svetlost i udaljiti je od mene. U sledećem momentu projekcija sveće je buknula plamenom, otrgnuvši me iz ukočenosti, osvetljujući moj do tada zamagljeni um.
Šta ću ja ovde?
Kako se zovem?
Ko je žena preko puta mene što mi se umilno smeška?
Pitanja mi navreše na jezik, ali ubrzo zamreše, jer je žena progovorila tonom koji nije bio u saglasju sa likom ispred mene.
***
Tek pošto je nestala, prvi put sam se osvrnuo po prostoriji. Bila je to soba poput dobro zavarenog metalnog sanduka, i ništa nije kvarilo taj utisak sem otvora za ventilaciju i stola sa dve stolice. Nestalo je kompjuterskog prikaza prozora i spoljnog sveta jer drugo objašnjenje nisam imao, te sam slobodno mogao i ostati u onom u koji su me položili.
Da, sećao sam se svoje sahrane ili sam bar imao nečija sećanja na to. Padao je pljusak baš kako i dolikuje, ispunjeni su svi stereotipi scena na grobljima iz horor filmova B produkcije. Nije bilo popa, što me malo trgnu, mada mi je S. prethodno srušila iluzije o veri i svemu okultnom. No, tada se sestra pojavi u vidnom polju i stade iznad rake gledajući ćutke neko vreme u hrastov kovčeg stiskajući šake i škripeći zubima, zatim ljutito promrsi za sebe, što sam mogao jasno čuti, jer sam bio jedno sa celim događajem.
„Jebi se, Petre!“
Potom je doviknula dvojici grobara koje je verovatno sama platila.
„Zatrpajte ga, momci!“
Energično krećući ka izlazu groblja, nisam mogao da se suzdržim, prasnuo sam u grohotan smeh. Njen brat – samoubica. Koliko li joj to kvari savršen imidž? Kad bi samo znala koliko sam sada savršeniji od nje – obuze me nekontrolisan smeh. Vratio sam se u prostoriju, gde je opet naspram mene sedela S., posmatrajući me naslonjena na ruke.
„Vidim da si zadovoljan“ izgovori lagano.
„Vreme je da te obučimo, generale“ sad je već govorila uz širok osmeh.
***
Trening nije bio lagan , valjda nijedan nikad i nije, ma koliko bili posebni i opremljeni. Telo je moralo da prođe vremensku sinhronizaciju sa uređajem, ali još uvek mi se dešavalo da mi se iluzija ili glamur izmešaju i da ispadne čist ršum. To je kod šefice izazivalo zlurade komentare.
„Moj ljubljeni vitez, očarana sam!“
Kod mene je to proizvodilo mučninu, zar ću da prokockam i ovu šansu? Da sam tada mogao da je ubijem…. No, morao sam da trpim i radim. Bilo je sve bolje, uskoro ću na teren. Pokazalo se da je potrajalo duže nego što sam očekivao ali dan je došao. Nakon jednog iscrpljujućeg testa sa menjanjem desetine koža i korišćenjem najrazličitijih glamura i znanja, S. reče:
„Na stolu ti je kodirana tabletica sa informacijama, popij je i dobićeš sve što treba da znaš o svom prvom zadatku. Spreman si.“
Nestrpljivo sam prišao stolu grabeći tabletu i gutajući je gotovo istog momenta. Bila je to još jedna greška. Količina materijala koja mi je zasula mozak baci me na kolena, slika za slikom, podatak za podatkom. Predlozi, planovi i, naravno, navike plena. Kada sam napokon uspeo da se uspravim, prodahtao sam:
„Ovo će biti lako.“
***
Grad je i dalje odisao istim očajem kao onomad u mom prošlom životu, podozrevao sam da ću plenu učiniti samo uslugu time što ću je odvesti na drugo mesto – makar ja sam to znao, nije moglo biti gore od ovoga, činim joj uslugu. Izabrao sam najjednostavniji mogući plan. Ušao sam u biblioteku i prišao pultu.
„Molim Vas, imate li nešto od okultne fantastike.“ Rekao sam tiho da ne uznemirim čitaoce.
Okrenula se i osmehnula, malo sam se lecnuo ugledavši oči sevalice neodređene boje, potom je sporim mekim i pevajućim altom izgovorila:
„Dobro je, niste tražili Kroulija, dakle niste neki mračnjak.“ osmehnula se
I dodala ljubazno: „Ne brinite, naći ću Vam nešto.“
„Samo jedna stvar, gospođice Tajana“ odgovorio sam, gledajući u pločicu na njenoj bluzi.
„Koja“ upitala je zabacujući talase smeđe kose i blago podigavši obrvu.
„Nemojte da bude Lavkraft“ što bi propraćeno zvoncima smeha.
Našla je knjigu koju čak ni moji podaci ne pronalaze. Sve je prošlo kao u simulaciji. Nakon trećeg puta sam je pozvao na večeru. Posle mesec dana živeli smo zajedno, bila je toliko zaljubljena da je sve na njoj blistalo, mogla je komotno proći i kao jedna od naše vrste. Došlo je veče odluke. Sve sam dobro isplanirao, romantičan izlet na litici nad gradom, biće dovoljno da joj kažem da je ostavljam. Ostalo će ići svojim tokom. Kad je atmosfera bila na vrhuncu, divna do smrti, pomislio sam i, grleći je sa leđa, progovorio:
„Moram ti reći nešto važno.“
***
Taj hladan glas se odbijao o zidove prodirući mi u samu srž. Kako je moguće da to govori ova žena?
„Vidim, probudio si se iz hibernativnog prelaska u novi život“ počela je.
„Ne, nisi mrtav, iako si se ubio. Nisi ni te sreće da je ona iluzija istinita. Ali, odoleo si mi dva puta. To se nije desilo već vekovima, još od onog pedera makedonskog. Prestali su se rađati oni od moje vrste. No, evo te, gledaš me kao ludaču, moraću ti se pokazati bez pozajmljene kože.“
Ispred mojih očiju joj koža i meso spadoše i pretvoriše se u prah koji prosto nestade . Sad je tu, ispred mene, sedeo kostur, ojačan metalima koje do tada nisam video. Skočio sam sa stolice uzviknuvši.
„Bože, pomozi mi“ prekrstio sam se ne bih li potkrepio izgovorene reči.
„Taj bradati seronja te neće spasiti, on i rogonja su moji magacioneri. Sve što znaš o svetu nije istina. Ovde smo od postanka svesnog života, jer pratimo sve svetove sa potencijalom koji može dovesti do prelaska na viši nivo samim tim i postati deo igre. Vidiš, postoji samo pet univerzuma sa svesnim bićima, sa dušom. A naš svet će dobiti pobednik igre, odnosno onaj ko bude imao najviše duša kada nam otac proglasi svoj kraj. Postoji, doduše, začkoljica u pravilima, u smrt se mora voljno ili sa istekom tela. Ja nemam strpljenja da čekam, pa sam smislila bogove, demone i ratove, koji je, uz sasvim malo mašte i moju tehnologiju, mogu lako izazvati ubrzanje procesa.“
Počeo sam da se šetkam nervozno i sluđeno, zastao sam jedva izmucavši.
„Ššštaa ću ti ja?“
„Moji podređeni, Dušogušitelji ga nisu mogli držati u gaćama, pa se s vremena na vreme pojave takvi kao ti, sa dovoljno našeg u sebi da upravljaju tehnologijom koja reaguje samo na biološke referentne vrednosti Dakle, morate posedovati 40% gena moje rase. Što se, moram priznati, pokazalo kao vrlo korisno.“
Ponovio sam mnogo sigurnije i sa više poštovanja.
„Šta ću Vam ja? Ja sam niko i ništa. “
„Odred donosilaca smrti dugo nije imao Kosca ili generala ako tako više voliš i rezultat mi je počeo slabiti, gubim! Prokleta kopiladi, dobri ste aduti, posao je tvoj hteo ti ili ne hteo. Potrebne su mi duše! Dobrodošao, sada se saberi dok se vratim.“
Pošto je nestala u nečem nalik vrtlogu, pao sam nazad na stolicu naslanjajući glavu na ruke. Mora da sam konačno poludeo. Ipak, nije tako izgledalo, deluje kao prilika. Ako sam bio jadan u jednom životu, ne moram i u ovom. Postaću Kosac. Uspravio sam se i pogledao oko sebe.
***
Ako je život igra, nek bude svadbeni bal. Partija ima novog igrača. Zemlja je dobila još jednog pretendenta na presto Košč’ilia, ostali igrači to ne znaju i potrudiću se da budu u neznanju. Dok ih ne pobedim.
„Hoćeš li se udati za mene?“
Autor: Kristijan Šarac