Dragi Autostoperi, ovom prilikom ću vam predstaviti jednog domaćeg autora, Milisava Popovića i sa vama podeliti svoje utiske o njegovom stvaralaštvu. Kako ovde nije reč o štampanoj zbirci, već su to pojedinačne priče objavljene na piščevom blogu, pisaću o nekima od njih.
Popovićev način i stil pisanja bliski su čitaocu, kako onom ko ima dodira sa književnošću, pisanjem i kritikom, tako i onom ko čita samo radi zabave. U njegovim pričama ima tajanstvenosti i mističnosti, pune su emocija, te tako pronalaze put do čitaočeve duše. U piščevim tekstovima možemo naići na inverziju osobina čoveka i drugih živih bića. Možemo uočiti da biljke, životinje, mitska bića ili čudovišta poprimaju osobine čoveka i obrnuto, čovek poprima sve one negativne, čudovišne osobine. Dakle, dok vukodlaci i zmajevi bivaju obdareni požrtvovanošću i ljubavlju, te imaju zaštitnički odnos prema nejakima, u čoveku se bude animalnost i zlo. Kao primer uzećemo „Trodušnu”, izuzetno emotivnu i višeslojnu priču u kojoj možemo naići na elemente bajke, basne, ili pak svojevrsne kritike savremenog društva u kome dolazi do razvijanja animalnosti u čoveku. Delo počinje tim redosledom, kao naopaka bajka. U priču nas uvodi prizor u kome možemo uočiti da je pre početka teksta došlo do nasilja. Potom imamo dijalog dveju osoba da bismo tek kasnije saznali da je jedna od njih vukodlak. Nakon toga se pojavljuje zmaj i tu se prepliću elementi bajke i basne, vodi se dijalog između životinja i dečaka da bi se između redova, u objašnjenjima, provukla priča o zlostavljanju dečaka. To nas vraća u stvarnost, otrže nas iz okvira bajke i tu možemo uočiti svirepost čoveka koji je pristao na brigu o dečaku ostalom bez roditelja. Na kraju se ponovo vraćamo konceptu bajke, uz utehu da su bajke u nama i da, dokle god verujemo u njih, možemo nadvladati svako zlo.
Dela Milisava Popovića obuhvataju spoj ovostranog sa onostranim, pa neretko možemo u nekoj naizgled običnoj priči pronaći elemente fantastičnog. Dok čitamo njegove tekstove imamo utisak da Milisav Popović računa na aktivnu ulogu čitaoca jer, pišući pojedine priče kao trilere, ostavlja nam mogućnost da sami interpretiramo, izmenimo ili dopunimo određene segmente ili da, pak, osmislimo drugačiji završetak. Jedna takva priča nosi naziv „Žrtva” i osim pojave fantastičnih demonoloških bića, dobićemo i utisak da su nam očekivanja izneverena. Imamo demona koga treba pobediti i junaka (junakinju ako nam se tako više dopada) koji se pretvara u antijunaka jer ne može da izvrši poverenu misiju. Priča deluje nedovršeno, te je kao takva pogodna za reinterpretaciju u našoj imaginaciji. „Žrtva” je delo koje može probuditi stvaralački duh, kao i želju da se i sami oprobamo u ulozi pisca.
Još jedna priča koju ću vam pomenuti se dotiče metafizičkog, oslikava Pakao i njegove stanovnike na jedan nov način te donosi drugačiju i posve izmenjenu verziju progona iz Raja. Ukoliko želite da doživite Evu kao junakinju i da vidite kakvu transformaciju je starozavetna legenda doživela u Popovićevoj svesti, pročitajte „Heroinu”.
Neki od naslova koje bih takođe podelila sa vama jesu „Prva strana” i „Guda iz džepa”, a o čemu oni govore, saznajte sami na blogu milisav.me.
Ukoliko niste ljubitelji fantastične književnosti, Popovićev blog i dalje može biti pravo mesto za vas, jer ćete tamo pronaći priče različitih žanrova.
O piscu
Milisav S. Popović rođen je u Nikšiću (Crna Gora) 23. jula 1978. godine. Osim što je politikolog i profiličar, Milisav je i pisac. Pored mnogih kolumni objavljenih u Danu objavio je i dve knjige: „Pred Buđenje“ i „Zaboravljena Gora“.
Za knjigu „Zaboravljena Gora”, Popović je i dobitnik nagrade Evropske akademije za kulturu i književnost „Orfejeva lira”. Ova knjiga ušla je u uži izbor za nagradu „Miroslavljevo jevanđelje”, a govori o mitskim bićima Crne Gore i drevnog Balkana i predstavlja prvo ostvarenje epske fantastike na ovim prostorima (nešto više o njoj drugom prilikom).