Bez reči, mišićavi vođa se primiče momku u plavom i stade da češka bradu dok je zurio u njega. Bez naređenja za napad Ale su se razbile u parove i krenule da skidaju opremu sa mrtvaca, a Azel je odsutno brisao krv sa mača i uredno pakovao lobanju u ranac. U tom momentu primetio sam zalizanog gada kako se moli i one kerove kako leže u ćošku. Stao sam kraj kačketara, a on se osloni na koleno i diže na noge. Duboko je udahnuo i obrisao suze. Bratovu pušku okači na rame i u šaci stegnu privezak orla.
„Ne želim da ga ostavim životinjama… Imaju dovoljno mesa“, pokaza na transporter, „Pomozite mi da ga sahranim“, rekao je drhtavim glasom.
„Moje saučešće. Ubio je bar četiri svinje. Gde hoćeš da ga sahranimo?“ upitao sam ga, a on me potapša po ramenu, pročisti grlo i okrenu se ka Alama.
„Momci, molim vas, pomozite nam da ga sahranimo“, obratio im se.
Estofas je preleteo očima preko sledbenika i oni su trkom došli do nas. Mršavi vojnik stade i osmotri raskomadano telo: „Kako da ga sahranimo? Ne možemo da kopamo beton. Najbolje je da ga miniramo.“
Kačketar, razjareno zgrabi Alu za vrat.
„Ne ostavljam ga životinjama“, zaškrgutao je unoseći se Metalcu u lice.
Uhvatio sam grmalja za ruku. „Nemoj, ubićeš ga”, smirivao sam ga, a on ni da trepne.
Momak odgurnu Alu. Drugi vojnik se tad namesti, dohvati mrtvaka ispod pazuha i povuče ga van. Ostali su užurbano sklanjali krš, kako bi došli do druge polovine trupla. Prizor i smrad raskomadanog tela naterao me je da zadignem fantomku i ispovraćam se. Bilo je užasno. Alama ovakve stvari izgleda nisu smetale – onaj mršavi se čak smejao.
„Nosite ga unutra!“ naredi vođa.
Kristal je stajala nešto dalje od mene, tešeći uplakanog Slobodnjaka, dok je Estofas zamišljeno blenuo u preostalog žacu, zatim se osvrnuo ka Azelu koji je vraćao očišćeni mač u korice.
„Imamo li izvidnicu kod Crnih Solitera?“ mrštio se vođa, na šta Demon potvrdno klimnu.
„Onda ga vodimo tamo. Biće lep ukras na suspenziji mosta“, Estofas se široko osmehnu.
„Ne, molim vas. Samo to ne. Nemojte tamo. Ne Crne Solitere“ molio je policajac.
Za Crne Solitere su svi čuli. Jedan od Solitera je pre rata bio ludara kojoj je promenjena namena, pošto su zatvori bili prepuni. U tom čuvenom zatvoru, koji sada vodi Crna Kučka zatvarani su neprijatelji Armateka. Sve do sloma. Pobunjeni narod pohrlio je da izvuče vođu revolucije koji je tamo bio utamničen. Kasnije su osuđenici, oslobodili zlo koje nije smelo da izađe u svet van tih zidina. Grupa robijaša je pobegla iz Solitera, ali većina ludaka je ostala da naplati dug svojim mučiteljima, jer je Armatek tu sprovodio eksperimente nad pacijentima. Otporaši su izneli dokaze o tim opitima pred narod i pokazali prstom na istraživačke centre. Sve je završilo u plamenu. Todor nam je pričao o neredima, i o tome kako su Zatvor i Soliteri doživeli simbiozu, i legijama Hodača koje su omanule da ih spreče u neredima. Svaka akcija Armateka je sve više razbuktavala mržnju i pobunu, u tolikoj meri da zbog toga nisu primetili kako tuđi plaćenici metodično osvajaju našu teritoriju. A onda je još izbila i epidemija.
Neki eksperiment krenuo je po zlu i virus je izmakao kontroli, zbog čega se Armatek potpuno povukao iza barijere i ostavio nas da se sami borimo sa plaćenicima. Crni Soliteri su dobili ime zbog krvi koja je pocrnela na Suncu. Divljaštva koja su psihopate sprovodile nad čuvarima postala su legende. Tačan broj zaklanih se ne zna. Kao uspomena na te događaje ostajale su brojanice od zuba i nakit od kostiju po čijem se broju razaznaju činovi Zmajeva. Meso? Nije bačeno.
Todor nam je još pričao da su soliterci radili te boleštine kao na pokretnoj traci, bez zastajkivanja i mnogo obaziranja na jauke. Tela su bacali na krov, a krv se slivala niz zidove i sušila na Suncu. Narod je govorio da tamo više nema ljudi, da su tamo nakaze – demoni. Zatvor je počeo da regrutuje ta čudovišta i oni sad čine odred Demona, isti ovaj koji čuva Estofasa. Prema Todoru, Demona ima na stotine, Zmajeva na desetine hiljada. Njegov savet je bio da ih se klonim, pogotovu Crne Kučke čije se ime ne spominje. Most o kom Estofas priča je veza sa jugom. Soliteri su na obodu reke. Čelični lukovi i suspenzija mosta su okićeni raščerečenim telima sa obe strane kolovoza i ima ih toliko da svetlost jedva obasjava tlo.
Pošao sam za Alama koje su nosile leš, Demon dohvati policajca i uspravi ga na noge. Ljigavi hirurg nas je sustigao na ćošku gde nam se ukazao otvor u rasturenim kliznim vratima. Uneli su telo u nekadašnju samouslugu. Rafovi su bili prazni i prevrnuti, frižideri zarđali. Prazne kesice čipsa šuštale su nam pod čizmama dok su Ale tražile pogodno mesto da sahrane ostatke Slobodnog. Nekada su ljudi dolazili ovde da kupuju hranu, a sada će na sredini biti večno počivalište. Užurbano su metalci očistili prolaz i sklonili rafove, dok im je mršavi Zmaj komandovao, i oni su za nekoliko minuta sagradili postolje.
„Kako hoćeš da ti sahranimo brata?“ upita mršavko, sa sigurne udaljenosti.
„Da li bi bilo previše da tražim pomen Zmajeva?“ upita momak nesigurno blenući u Metalca.
„Ti si od Slobodnih, trebalo bi da bude na vaš način… Ali pošto smo dobre volje… Sahranićemo ga kao našeg. Borio se vatrom, umro je od nje“, klimnu mršavi Zmaj i naredi trojici da dohvate rafove i ograde telo.