Strah je temelj koji karakteriše društveni život sa psihološkog aspekta. Reći da se ne plašite ničega bila bi bezočna i notorna laž. Tehnički, strah i teror su samo termini kojima se opisuje teskobni osećaj karakterisan opsesivnim, iracionalnim, intenzivnim i morbidnim užasom (fobijom) od nečega. U stvarnosti, taj osećaj prestravljenosti i teške teskobe od nadolazećeg može da vam poremeti život – ili ga odredi. Retki su pripovedači koji vam to mogu dočarati, paralisati vas, naterati da dugo mislite o upravo pročitanim redovima, sa progoniteljskom idejom da je moguće da se i vama desi isto što i protagonistima priče, bez obzira na to koliko one fantastične i nemoguće bile.
Miloš je jedan od takvih… Ima u njemu odjeka Lavkrafta, Poa, Blekvuda, pa i Kinga. No, kako zbirka odmiče, autor je sve više svoj i sve manje pod uticajem uzora, što je za mene kao urednika pokazatelj da smo dobili pisca kojeg svakako vredi čitati – ali, to ću vam ostaviti da prosudite sami.
Ovo nije prvo objavljeno delo autora, ali jeste prva zbirka priča, i sa njom izlazi iz sigurne zone prvostvorenog sveta, tako da je možemo smatrati i svojevrsnim odrastanjem, ili razvojem, ako više volite.
Iako je veći broj priča i ranije bio objavljen u regionalnim zbornicima, sada to više i nisu iste priče, jer su neke pretrpele temeljne izmene, što će, nadam se, Miloša predstaviti kao sazrelog za ovaj poduhvat, kao i celi tim koji je radio na zbirci.
Uvodi ne treba da zamore čitaoce, i samim tim ne smeju biti dugi, pa pre nego završim: ovom knjigom otvaramo AVKF ediciju strave i užasa, pod nazivom „Leptirica”. To ovu knjigu čini još važnijom za nas, jer uvek će biti ona prva. Niste zaspali? Pa, ako niste, teško će se to desiti uz ove priče – a pogotovo nakon njih. Dobrodošli u našu kuću strave.
Kristijan Šarac
ANATOMIJA NUMINOZNOG
… Profesor dugo nakon toga nije mogao da se podigne iz postelje. Unajmio sam medicinsku sestru, lokalku koja je razumela samo nemački, da se stara o njegovom zdravlju. Računao sam da tako neće biti u prilici da shvati šta on priča u retkim momentima kada bi došao sebi, i tako je i bilo. Na kraju sam, videvši koliko se stanje Davidovičevog uma pogoršava, bio prinuđen da je otpustim; nisam mogao rizikovati da ga smeste u duševnu bolnicu. Lično sam preuzeo brigu o njemu, što i nije bilo tako teško. Tada je već prošla faza u kojoj je samo spavao; što je iznenađujuće, trebalo mu je svega sat-dva sna. Ostatak dana bi nemo sedeo; mogao sam ga naterati da jede, pije i obavlja nuždu, ali sve se više gubio.
Nije najtužnije da neko umire vrišteći, cepajući se od bolova: mnogo je užasnije je gledati kako osoba postaje automaton – bezlična mašina koju je moguće pokrenuti, ali u sebi nema ničeg ljudskog. To se dešavalo sa njim; ličnost je nestajala i ostali su samo puki biološki mehanizmi. Nekada bi dolazio k sebi, ali ti trenuci lucidnosti bili su sve ređi i sve kraći. U jednom takvom momentu sam iz par opaski saznao šta mu se dešavalo: um mu je ponovo doživljavao ono izmenjeno stanje kao prvi put, stanje u kojem svet vidi na način geniusa. Otpora više nije bilo, jer je njegov um bivao prerađen po liku Labrisa. I meni je bilo sve gore: sada sam video odraze Labrisa – te čudne linije, krive i fraktale koji čine njegov lik – i znao sam šta me čeka. Ne shvatate kakav je užas pogledati u ogledalo i znati da nestajete svakim trenom – apsolutna dezintegracija.
Zato sam nas na kraju i preselio; prazan stan bez prozora sprečavao je pogled na grad, koji u meni izaziva bol – i taj genius loci deo je Labrisa! Ovde je bolje nego tamo, ali lek nisam uspeo da nađem. Više ne mogu ni pobeći; probao sam da sebi ubrizgavam morfijum i heroin, pokušao sam na bezbrojne načine… Bezuspešno. Mandale geometrijskih šara neprestano su mi pred očima; samo to je dovoljno da se poludi! Sjaj! Rotacija! Halucinantni oblici… još numinozniji kada se zna njihovo značenje. Labris! Sada i ja počinjem da opažam svet na njegov način…. Senzacija zvuka doživljena kao rasprskavajući sled višedimenzionalnih oblika! Ljudski um to ne može podneti! Mrvi se, nestaje – kao što se sa profesorovim desilo. Kao što se sa mnom dešava. Gospode! …