… Koraci su utihnuli istovremeno sa pištanjem kafe-aparata.
„Dakle, trebalo ti je tačno sedam minuta.”
Iako starac ničim nije odavao uzbuđenost niti prekor, glas je odjeknuo kroz polutamu hodnika arhive Operacija. Mlađi muškarac se zaustavio pred pultom i sačekao da arhivar natoči kafu.
„Želeo sam da budem siguran da je otišao”, promrmljao je kada je keramička šoljica dotakla glatku površinu pred njim. „Nemaš papirne šolje?“
„Ovo je bolja reciklaža – opereš i osušiš i spremno je za ponovnu upotrebu, a ne zavisiš od nabavke“, odvratio je starac udišući miris kafe. „I nije otišao, već otišla. Azijatkinja, srednje visine, vitka i u formi, kratka proseda kosa, za tebe suviše stara, za mene taman ali sasvim van moje lige. Uredna akreditacija Centralne novinarske agencije, naoko standardni novinar.“
„Standardni novinar ne kopa po našoj arhivi.“
Arhivar je slegnuo ramenima i okrenuo se ka kutiji odloženoj na pult.
„Bojim se da sam svašta video za ovih desetak godina koliko sam u Arhivi, pa i prave novinare sa urednim akreditacijama, ali evo ti, proveri sam. Nisam još krenuo da vratim spise koje je tražila, očekivao sam nekog od vas… Kad god je traženo nešto iz Skladišta, obavezno se pojavi neko iz naše centrale. Pošto su poslali tebe sa Sedmog nivoa, znači u pitanju je samo mera predostrožnosti.“
Gurnuo je napred standardni registrator poseta:
„Ovde potpišeš a tamo staviš palac da ga očita. Ako ne umeš da se potpišeš, samo otisni palac, osetljiva je hartija, zabeležiće.“
Mladić napravi grimasu:
„Ne sprdaj se sa mnom. Toliko umem kao agent Sedmog nivoa:“
„Nisam znao da sa unapređenjem i opismenjavaju“, nastavi arhivar.
„Matori, zaboravljaš da sam odrastao u radničkoj četvrti. Tamo te prvo nauče da pišeš pešadijski, pa tek onda eventualno uspeš da se integrišeš ako nađeš ispravan računar. Kod nas je pismenost imala malo drugačije značenje.“
Starac se zakikota na ovo. Naravno da zna, pomisli mladić i stisnu usne. Prihvatio je kutiju i krenuo ka stolu. Nije mu bio prvi put da silazi u arhivu, ali Matori je svaki put ponavljao isto. Poznavali su se, činilo mu se, čitavog života. Uostalom, on ga je i izvukao iz sirotinjskih četvrti još dok je bio aktivan, gurnuo na obuku i poslao preporuku kada je trebalo da ga prime u službu. Matori. Nikada, za sve ove godine, nije saznao kako se starac, u stvari, zove. Terenska imena bila su šifrovana, a kada je prešao u Arhivu nakon povlačenja iz aktivne službe, dobio je nov identitet i, sa nasleđenim poslom, nasledio je i ’formacijsko ime’ prethodnika. Čak ga je i žena zvala po nadimku. Doduše, sada, nakon toliko vremena, više mu i nije bilo važno.
„Nego, kako ti je Alis, Matori?“
Arhivar se ispravi:
„Gospođa je više nego dobro, hvala na neiznuđenom pitanju. Pozdravlja te i pita dolaziš li u petak na proslavu.“
„Penzionisanje? To se ne propušta. Osim ako mi ovo nekako ne zakomplikuje život… Imaš li ikakvu predstavu šta je novinarka tražila ovde?“
„Jok“, coknuo je, „ali ako budeš dovoljno dugo kopao, naći ćeš šta je tražila… ili šta je dodala.“
Mladić se trgao na ovo:
„Kako to misliš ’dodala’?“
Začulo se šuštanje vode i potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije dobio odgovor.
„Rekoh ti već, svačega sam se nagledao za svog radnog veka“, dobacio je brišući šolju. „Pojedini pokušaju da iznesu dokumenta, drugi ni ne znaju šta traže, ali bio sam svedok i toga da, s vremena na vreme, neko ostavi ponešto u arhivi, onako inkognito… Sudeći po težini te tu kutije, rekao bih da nije ništa iznela, što znači da nam je verovatno nešto ostavila… ma daj, ‘oladi. Sigurno nije bomba. Nego, aj’ ti lepo popij kafu do kraja i baci se na posao.“
Mladić baci pogled ka slabom neonskom svetlu.
„Možeš li da pojačaš osvetljenje?“
„Naravno, ovo je procedura za spoljne posete.“
Na pritisak dugmeta ogromni metalni zidovi iza pulta zaškripaše i razmakoše se. Jarka dnevna svetlost nahrupi unutra i natera ga da rukom zaštiti oči.
„Vidi ti to!“, ote mu se zvižduk. „Kakav pogled, a ja mislio da si zakovan u metalnoj, hermetički zatvorenoj kutiji po ceo dan.“
„Nemaš ti pojma, klinac.“
Momak odmahnu glavom i pogleda listu pričvršćenu na kutiji.
„Dosije Danijel P., čin: kapetan, nivo Devet, godine aktivne službe u Operacijama: 35, penzionisan po ličnom zahtevu. Alijas:…“, zastao je i pogledao ka arhivaru, „Pukovnik.“
„Matori… je l’ ovo onaj Pukovnik?“
Arhivar klimnu.
„Mhm. Novinarka je rekla da priprema članak o, kako ih je ono beše nazvala… da, ’velikanima promene’. O velikim zagovornicima Nove deklaracije.“
Mladić podiže obrve.
„Mislio sam da ne znaš šta je tražila.“
„I ne znam“, potvrdi arhivar. „Ali znam zašto je došla. Ko je alarmirao Operacije?“
„Standardni protokol, ništa neobično. Uvek dobijemo izveštaj kada neko traži pristup fizičkoj arhivi“, povukao je kutiju ka sebi.
Starac klimnu.
„Malo je čudno, znaš…“, podiže pogled sa gomile spisa i holoprojektora, „Pukovnik je legenda Akademije i sve to… nisam mislio da ću ikada istraživati bilo šta u vezi sa njim. Znaš li šta je bilo s njim?“
Arhivar slegnu ramenima.
„Isto što i ti, Pole. Za sve nas, procedura je ista. Kada se ’penzionišu’, agenti dobijaju nov identitet koji se briše iz svih arhiva. Možda je odavno mrtav, a možda prolaziš pored njega svakog dana i nikada ti ni na kraj pameti ne bi bilo da je to on. Nego, hoćeš možda da ti pristavim još jednu kafu?“
„Možda kasnije“, promrmlja mladić ponovo se okrećući sadržaju kutije. „Imam utisak da će ovo potrajati.“
Prevario se. Nije mu bilo potrebno mnogo da otkrije ’ubačeni predmet’, kao da se nije ni trudila da ga sakrije. Izvukao je pljosnatu kutijicu i okrenuo ju je ka svetlu. Plavičasti metal zasija i otkri sitnu gravuru po sredini. Ledene, prozirne oči raširiše se u neverici. Prešao je prstom preko slova. Da, bila su tu i bila su stvarna.
„Matori, stavi ipak tu kafu i dođi ovamo. Mislim da sam našao šta nam je ostavila iako nemam predstavu kako je uspela da dođe do ovoga… Ako se ne varam, imamo Pukovnikov lični arhivar.“ …