Nečovek – Osamu Dazai

Čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste.“

Nesreća je ne biti voljen, ali je još veća nesreća – ne voleti.“

Alber Kami

Bespomoćnost krivica; anksioznost i usamljenost. Depresija.

Besmisao; gubitak ličnih i moralnih vrednosti; misli o sopstvenoj smrti.

Nemogućnost normalnog funkcionisanja; antisocijalno, amoralno ponašanje; bolesti zavisnosti…

Ko sam ja? Šta sam ja?

Ako bismo razmatrali delo koje najsveobuhvatnije prati definicije egzistencijalne krize i zabune oko ličnog identiteta, negativnog stava o životu i potpunog otuđenja pojedinca, kratki roman „Nečovek“ Osamu Dazaija bio bi možda najbolji primer.

Otuđenost Kamijevog Stranca, možda je prva asocijacija koja se javi kada počnete da čitate ovo delo, ali tu se sva sličnost završava. Ovo nije laka knjiga iako je izuzetno pitka i brzo se čita, nije knjiga o (čudovišnoj) izopačenosti i nedostatku morala iako govori o tome. Ovo je ozbiljno delo, koje se bavi, kroz introspekciju glavnog junaka, pitanjima depresije, anksioznosti, samoubistva i socijalne neprilagođenosti. Napisana kao poslednje, a ujedno i autorovo remek-delo, priča je poluautobiografska, i u sebi sadrži brojne reference na autorov život i životni put. Dubina uvida, i nakon više od 70 godina, ostaje jasna, aktuelna i sa jakom moralnom poukom i u punoj meri oslikava Dazaijevo majstorstvo vladanja karakterizacijom i evolucijom protagoniste, što predstavlja ono što prednjači u odnosu na struktuiranu radnju i nosi priču.

Strukturno, u ovom kratkom romanu, autor ipak pravi delimični otklon od autobiografskog iako je sličnost sa njegovim životom suviše očigledna, upotrebom prologa i epiloga, u kojima naznačava da je u pitanju rukopis koji je do njega došao slučajno. Sam prolog nam, kroz tri fotografije, definiše strukturu ne samo romana, već i čitavog razvojnog puta posrnuća našeg protagoniste, Obua Jozoa.

Da li ćemo, unapred pripremljeni i prologom i prvom rečenicom „Proveo sam život pun srama“, biti skloni da poverujemo u to da ćemo se do kraja čitanja složiti sa glavnim junakom da je „prestao da bude čovek“, ili ćemo se zamisliti i možda složiti sa mišljenjem jedne od junakinja njegovog tmurnog i nesrećnog života, da je Jozo kakvog su oni znali ipak bio dobar čovek, u mnogome zavisi od nas samih, naših shvatanja, iskustava i otvorenosti uma.

Obu Jozo je osoba koja od najranijeg uzrasta ne razume svet oko sebe, postavljajući između sebe i tog sveta tanak sloj otuđenosti. Za razliku od Kamijevog Mersoa koji odbija lažnu dvoličnost, Jozo prigrljuje tu dvoličnost kao način komunkacije sa okruženjem u koje nema poverenja, istovremeno je se gnušajući. On je dete od koga je strah od sveta, od reakcije drugih napravio lažova, dežurno spadalo koje je spremno sve – doslovno sve – da učini da izbegne nečiji bes. Ponajviše ga je strah da će neko prozreti njegovu obmanu šaljivdžije i nepoverljiv, a izuzetno inteligentan i nadaren, uspeva da održi taj privid.

Jozo suštinski ne razume šta znači ’biti čovek’ i uklopiti se u ’svet’, njegova pretvornost hrani njegovu anksioznost i njegova sociofobičnost raste i gura ga ka poročnosti, ka traženju sličnosti sa marginalcima. Iako dopadljiv i prijatan, u suštini, ne ume da se ponaša u socijalnim interakcijama, ne ume da postavi granicu i, iznad svega, ne poseduje odgovarajući odgovor na nanetu mu nepravdu ili nasilje – kao da se sve to dešava nekome drugome.

… Šta će reći svet?

Šta znači taj svet? Skup svih ljudi? Gde je realitet te stvari zvane svet? …

Kad kažeš svet, zar ne misliš na samoga sebe?“

Stalna borba protagoniste da pronađe nešto što čoveka vezuje za život, da bude čovek, obeležena hroničnim nepoverenjem u ljudsku iskrenost i poučena iskustvom, dovodi do toga da se on istinski boji toga da se prepusti sreći.

Slabići se plaše čak i sreće. Boli ih i pamuk. Sreća može i da ih povredi.“

Čak i u trenucima kada uspeva da pronađe stvari koje mu pomažu, kada najzad pomisli da će sve ispasti u redu, svet i suštinsko nerazumevanje tog sveta ga ponovo poražava, gura unazad u depresiju, dublje u razvrat i zavisnost, brišući iz njega sve tragove mukom osvojene ljudskosti, potpuno ga dehumanizujući.

Čak i mrtvo lice ima nekakav izraz“, iščuđava se autor u prologu, opisujući bezličnost na poslednjoj fotografiji, naznačavajući pravac u kome ide dehumanizacija glavnog junaka. Duboko introspektivno, Dazai se bavi egzistencijalnom krizom, vešto nam oslikavajući unutrašnje sukobe glavnog junaka oličene u potrazi za nedostajućim smislom života i pripadanja. U svojoj borbi sam protiv sveta, Jozo, osoba lišena ličnih vrednosti, u potpunosti je svestan sopstvene amoralnosti i nemoći da se sa njom izbori, i za svoj pad ipak ne krivi nikoga drugoga do sebe i sopstvene nemogućnosti da ’razume i shvati ljude’ koji ga povređuju. Na kraju, ostaje zapitanost na čijoj je strani nečoveštvo: jedne izmučene, bolne duše koja čitav život pokušava da razume i uklopi se, sasvim svesna sopstvene otuđenosti, ili na strani tog istog čovečanstva koje je svojim postupcima na svakom koraku odbacuje i osuđuje gurajući je sve dalje od sebe.

Osamu Dazai je vrhunski japanski autor, izuzetno pitkog stila, iz prve polovine 20. veka, čija su dela i dan-danas izuzetno čitana u Japanu. Budući da je prošlo 70 godina od njegove smrti i da su po japanskom zakonu njegova dela prešla u javno vlasništvo, nadajmo se da će to podstaći prevode ovog vrsnog autora širom sveta. Sudeći po najavama, čitalačka publika u Srbiji imaće prilike da se upozna sa njegovim radovima u nekom narednom periodu.

Za sada, sve pohvale Mateji Mitiću za verziju prevoda pod nazivom „Nečovek“ (Ningen Shikkaku) u izdanju IK „Tanesi“.
Što se tiče Dazaijevih radova, u pripremi kod istog izdavača su još i drugo izdanje, s novom naslovnicom romana „Sunce na zalasku“ i zbirka priča „Plavi bambus“.

Pretraži Naslove

Korpa

NAŠI PRIJATELJI