Pisan u maniru nekih od najboljih ostvarenja zapadnoevropske visoke fantasike, pisac vešto, prirodno, nenasilno uklapa u priču i elemente slovenskog fantastičnog nasleđa ili bar onoga što nam je od njega ostalo. Autor se ne trudi da na silu i po svaku cenu sagradi priču na temelju staroslovenske mitologije. Ne zanima ga „književno-politička korektnost“ koja je, zahvaljujući pokušajima izgrađivanja autentično srpske epske fantastike, postala imperativ.
Nemanja se slobodno i bez opterećenja oslanja na kompletno kulturno nasleđe evropske književnosti. Ne beži, pri tome, ni od sopstvenih književnih uzora. Čak sa ponosom ističe da u velikoj meri neke svoje zamisli duguje Eriksonu. Ipak, iako se Eriksonov, kao i neki drugi uticaji mogu naslutiti, pisac nije upao u zamku fan-fikcije ili čak (što je, nažalost, čest slučaj) nesvesnog plagiranja. „Ukradeni bog“ je od početka do kraja autentično ostvarenje, kako tematski, tako i stilski.
Svet, odnosno svetovi romana u potpunosti su magijski. U njima vladaju unutrašnje zakonitosti koje, iako se od sveta do sveta razlikuju, ni u jednom trenutku nisu u koliziji, te ne dovode čitaoca u situaciju da mora da „upisuje“, „dočitava“, „domišlja“ kako bi izbegao nelogičnosti. Jer Nemanjina imaginacija je toliko snažna i promišljena da nelogičnosti nema.
… „Spremila sam pitu sa pečurkama“, rekla je; poljubi je u slepoočnicu. Blagi miris ruže i starosti širio se oko nje.
„Nisi morala da spremaš ništa. Večerao sam vino“, odgovorio je.
„Umrećeš od tog vina“, reče prekorno; Euron se smejao. Oboje su znali da mu vino ne može presuditi. „Uostalom, gladna sam; sebi sam spremila. Ti ne moraš da jedeš ako ne želiš“, nastavila je da priča, prebirući po korpi. Miris pite ga je mamio, hrskava kora toliko slatko krckala u njenim ustima, da je morao i sam da se posluži. Slasno je zagrizao toplo i masno parče: mekana sredina vezivala je pečurke, začinjene taman koliko treba.
„Ukusna je, kao i sve ostalo što spremaš“, pohvalio ju je. Osmehnula se pa opet zagrizla, dižući pogled ka zvezdama. Imala je više od šezdeset godina i isti sjaj nestašne devojčice koji on tolike godine voleo. Telo im se oboma smanjilo, iskrivilo i sparušilo, ali ju je Euron i dalje voleo. Svaka nova strija, staračka pega, rupa u zubima bila je znak ružnoće, upozorenje o približavanju neizbežnog. Euron je i te godove ljudskog tela voleo na svoj način: podsećale su ga na vreme koje prolazi i vreme koje su proveli zajedno.
Veza im nije ličila gotovo ni na jednu vezu ljudi, ali je verovatno zbog toga bila tako jaka i zanimljiva. Ona nije mogla da stupi u brak, Euron nikada nije nameravao da ima decu i da se za nekoga potpuno veže, tako da su mogli da funkcionišu potpuno rasterećeno, bez obavezivanja. Pa ipak, uvek se brinula da on ne ostane gladan i da se dobro hrani. Za uzvrat, on predano starao o njenom zdravlju.
Upoznali su se pre mnogo godina, nakon što je zemni manastir Euronu dodelio kolibu, i od tada su se povremeno viđali kad je imala vremena, budući da joj je služba nalagala da bude budna dok nebom lete zvezde. Oboje su imali druge ljubavnike. Euronu magijski svet nije dozvoljavao da se obuzda, a ona, kao slobodna žena, nije želela da se sputava. Nikada nisu prebacivali jedno drugom; podsećala ga je na jednu drugu devojku iz njegove mladosti, koju i dan-danas voli svim svojim bićem. Bezuslovno. Mirja, Mirja… Kad bi sada samo mogla da me vidiš.
„Kako napreduje tvoja priča?“, najednom je upitala Reno.
„Opet sam krenuo od početka“, odgovori Euron.
„Početak je bio dobar! Nikada nećeš završiti!“, viknula je na njega.
„Propustio sam neke bitne stvari. Onaj do koga priča treba da stigne mora da zna određene detalje. Znaš koliko je to važno.“
„Da li si bar odmah krenuo da pišeš u dva primerka?“ Klimnuo je. „Boli me što te podsećam na to, ali i ja se plašim da se trenutak previše približio.“
„Iako će nam se sudbine potpuno razići, oboje znamo da ćemo biti srećni tamo gde odemo“, rekao je.
Neko vreme je zamišljeno ćutala. Znao je o čemu je razmišljala.
„Tamo gde ću otići i tamo gde ćeš ti otići, jesu prelepa mesta. Ali šta će mi kada deo mene neće biti tu? Verujem da mi tada neće ni trebati, da će moja duša biti ispunjena nezamislivom svetlošću i da će ovi tričavi smrtni i sebični osećaji tada izgledati kao smejurija. Nudi nam se samo nekoliko izbora. Svetu ćemo biti najkorisniji tamo gde smo odlučili da odemo. Samo… Zašto su to morala biti različita mesta?“
„Reno, lepa je noć. Pusti te teme.“
Pogledala ga je u oči.
„Ma, ne znam šta mi je. Večeras baš brbljam, a ti bi trebalo da se usredsrediš na završavanje priče. Dokle si tačno stigao?“
„Do sveštenika Istine iz Bogatova.“
Zavrtela je glavom, kao i svaki put kada ga Euron spomene.
„Primitivan tip. Nadam se da takvih više nema u kraljevstvu.“ …