Која вам је прва асоцијација када се спомене готски роман? Многи, неупућени читаоци ће поменути „Франкенштајна”, „Дракулу”, „Чудесни случај доктора Џекила и господина Хајда” и „Слику Доријана Греја” као најпознатије представнике жанра. Али, истина је да не знају да је све почело давне 1764. године када је један енглески племић написао роман који ће и те како утицати на горе поменуте и остати у сенци њихове славе. Роман се зове „Отрантски замак“ (Тхе Цастле оф Отранто), а писац је Хорас Волпол (Хораце Wалполе).
Мало речи о Хорасу Волполу. Био је најмлађе дете првог енглеског премијера сер Роберта Волпола. Од малена је показао склоности ка архитектури и књижевности. Поред Отранстког замка је познат и као градитељ виле Стробери Хил (Страwберрy Хилл) којом је увео нову моду у енглеској архитектури, неоготику. Волео је да пише дуга и опширна писма која су сабрана у 48 томова што је чини једном од најдужих и најобимнијих објављених преписки.
По чему је ово његово дело посебно? Роман почиње припремом за свадбу сина господара поменутог замка и његове изабранице. Но, пре свадбе младожења гине под чудним околностима што господара замка подсећа на злокобно пророчанство о пропасти његове породице и губитка господарства над замком, те предузима нечасне кораке како би се пророчанство спречило. С друге стране, ми сведочимо пропасти осталих становника Отрантског замка и сабласних појава које их окружују.
Оно што нам боде очи је дужина романа. Кроз пет поглавља која заузимају стотинак страница, Волпол нас својим поетичним стилом води кроз замак и упознаје са његовим становницима. Ту је главни зли узурпатор, његова несрећна жена, дева у невољи, јунак који ниије свестан свог порекла, црква као зрак разума и слуге као неми посматрачи онога што долази. Волпол је овде увео ликове који ће бити главна окосница готике. Уклети замкови са непрекидном грмљавином, древна породична проклетства која актере осуђују на неизбежну пропаст и аветињска створења која обитавају у нашој близини неретко се мешајући у наше животе, представљаће неизбежну радњу у књигама које ћемо читати и волети.
Елемент хорора је итекако присутан. Џиновска кацига која пада са неба и убија владаревог сина је отворила врата необјашњивим догађајима у замку. Наши протагонисти поред своје борбе бивају сведоци статуа које крваре, портрета који ходају у сликама, појаве авети у виду костура и необичних џинова у оклопу. Звучи вам познато, зар не? Како и не би, када је то све виђено у каснијим готским радовима.
Главна карактеристика ове књиге, поред оних које сам набројао, јесте сам завршетак. Познато је да сваки готски роман има трагичан завршетак, па такав је и овај. Нећу вам одати шта ће се издешавати, него ћу вам препоручити да одвојите мало времена и прочитате овај роман од стотинак страница. Узалуд га утрошити нећете.
Овај класик је доступан на нашем језику захваљујући издавачкој кући Гавран из Смедерева, која уз још своја два издања „Гроб” и „Краљ у жутом” може да послужи као млађи брат Орфелина (и о поменутим књигама ће бити посебних текстова). Превод и лектура су савршено урађени. Нигде нисам могао да нађем неку замерку као што сам их налазио читајући издања јачих издавача. Држим им палчеве да постану јачи и да редовно будемо обрадовани њиховим новим издањима.
Нажалост, данашњој читалачкој публици овај вид књижевности неће лећи јер су навикли, како да кажем, на ствари које се лако гутају. Али требамо се запитати да када већ волимо Дракулу и Франкенштајна да ли би и њих било да није било Отрантског замка? Да ли би било писаца попут Мери Шели, Брема Стокера, Роберта Луиса Стивенсона, Едгара Алана Поа, Метјуа Луиса и других готичара, да се Хорас Волпол није отиснуо у авантуру Отрантски замак? Дајте и овој књизи шансу, јер она то сигурно заслужује.
Абоут Аутхор
