Oduvek sam voleo igre koje igrači pomalo ne razumeju, a koje kritičari prenebregavaju. Kao novinar, tražio sam da opisujem baš takve, nalazeći počesto dragulje, baš kao što je Plamen u poplavi (The Flame in the Flood). Igre pripovedaju, ta većina zabavnih medija upravo hrani našu potrebu za pričama. A volimo da su priče epske, da su opširne, da priča traje…
Plamen u poplavi više liči na kratku priču. Od one vrste koja nas dira u srce. Koja govori o nadi usred nedaća. A to je retko. I međ’ pričama, a još više među igrama. Kad se tome doda činjenica da Plamen u poplavi pripoveda gotovo isključivo igranjem, bez mnogo objašnjenja, bez mnogo teksta, naslućuju se obrisi jednog remek-dela, izgubljenog u tragičnosti veoma niskog ukusa savremenih igrača i još većoj tupavosti kritičara.
Priča počinje tako što pas dovlači ranac sa kostura i donosi ga devojčici koja je naprosto imenovana kao Skaut. Budući da je početna lokacija razoreni logor izviđača možemo samo da nagađamo da je ona poslednja iz trupe. Uz psića, devojka kreće na putovanje niz reku opremljena jedino splavom i početnim namirnicama. Nešto hrane, tegla za vodu i ono malo sirovina što je sakupila na putu ka doku.
Reka je nabujala, iz nje izviruju krovovi kuća, bujica nosi debla, olupine automobila. Ne zna se kakvu je katastrofu devojčica preživela, ali uništenje je gotovo potpuno, a divljina je već zavladala. Nigde nikog. Osim ponekog zečića, divljih svinja, vukova, medveda i zmija.
Jasno je da je igra napravljena u popularnom žanru preživljavanja (Survival / Crafting). Skaut mora da jede, pije, odmara se. Ne sme da joj bude hladno i morate je čuvati od povreda, trovanja i bolesti. Snabdevanje neće biti lak zadatak, jer je neophodno sakupljati sirovine, praviti alate, kuvati, spravljati lekove, što gotovo uvek zahteva neku vrstu obrade, tj. kombinovanja sastojaka, počesto na posebnim mestima (logorska vatra, radionica). To znači da će igrač morati da pažljivo bira kada šta sakuplja, kako bi svi predmeti mogli da stanu u ranac. Dodatni prostor nalazi se u psećim bisagama i na samom splavu. Nikad ga nećete imati dovoljno.
Rekom se putuje samo nizvodno. Premda ima i mirnijih delova, matica neumoljivo vodi splav sve dalje i dalje. Iskrcati se može samo na određenim mestima, a nalaze se kako na obalama, tako i na adama, pa je često neophodno proceniti koje od njih uopšte možete posetiti. Splav ne može da podnese mnogo udaraca, pa se mora popravljati. No, matice i šrafovi, daske i užarija koriste se i u drugim receptima, pa je neophodno naučiti kako čitati reku, te kako izbegavati opasnosti.
Mapa igre je takva da se sastoji iz oblasti koje se sastoje iz srodnih bioma. Prepoznaju se po ikonicama i plavičastom sjaju koji vodi do pristana. Dokovi vode ka unutrašnjosti kopna. To može biti divljina, logorište, crkva, napuštena farma i tome slično. Svaka lokacija ima drugačije sirovine, te živuljke koje u njima vrebaju.
Ono što igri zameraju je srazmerno malo sirovina (tridesetak), od kojih je moguće napraviti stotinjak komada različite opreme (hrane, lekova, oružja i oruđa). Sam splav moguće je unaprediti dograđivanjem sa desetak dodataka kao što su kormilo, proširenje skladišog prostora ili motor (obezbeđuje putovanje uzvodno, ali troši benzin koji se smešta u teglice za vodu).
E, sad.
Kod igara kojima se zamera plitkost, veoma je problematično otkriti šta zapravo nedostaje igračima i kritičarima koji se na to žale. Obično je plitkost u pažnji koju posvećuju elementima igre i kako oni sinergišu u priču koja se plete. Naravno, ukoliko takva priča izostaje, slažem se sa ocenom da je posredi izvesna plićina. No, takva zamerka naprosto ne stoji u ovom slučaju.
Ponajpre, Plamen u poplavi na dobar način eskalira opasnosti koje vrebaju. Stoga je igrač uvek na ivici napetosti, uvek ugrožen – ili nedostatkom sirovina ili, pak, obiljem. Suština svake igre je donošenje uzbudljivih odluka, a ova igra neprestano nudi mnoštvo veoma zanimljivih. Da li ćete pristati u divljini i rizikovati napad? Da li ćete pristati uz marinu i potrošiti ono malo dasaka da pokrpite splav? Ili ćete tražiti kakvu pogodniju lokaciju, bogatiju sirovinama? Da li ćete zečeve uloviti gasnom bombom (te uz malo sreće uloviti 3-4 zeca), ili ćete ih žive uhvatiti kutijom (dva zeca) ili pak potrošiti zamku koja lovi samo jednog zekana?
A priča… plete se svaki put kada se otisnete niz reku. Roje se pitanja. Šta se dogodilo? Gde su svi? Ko su ti čudni likovi koje susrećete usput? Zašto su ostali? Da li su prijateljski nastrojeni? Svaka igračeva odluka takođe piše priču. Svaka partija ostavlja iza sebe tragediju ispunjenu nadom. Ne samo nadu da će sledeći put Skaut stići dalje, već i uspomenu na niz malih sreća, velikih tuga, malih poraza i velikih pobeda.
Igre obično teže epskom pripovedanju. Plamen u poplavi je kratka priča. Gusto ispunjena, zaokružena, emotivna. Stoga je toplo preporučujem ukoliko volite kada svaki element igre združeno radi na tome da vas uvuče u svet, ispuni vam i vreme i dušu. Za petnaestak evra, koliko igra košta, zaista ne znam mnogo boljih načina da se zabavite.