Podzemlje

Brak nije dugo potrajao. Nepune dve godine.

Prva godina je prošla u padanju maski, sve ono što jedno ne može znati o drugom, dok ne počne živeti sa tom osobom. Druga godina prošla je u jačanju Jelenine odluke da ostavi Danijela. Lako bi to bilo da nisu imali Enu, kćerkicu kojoj se bližio drugi rođendan. Brutalnost Danijelovog karaktera, koja se sve više pojačavala, dovela je Jelenu do ivice ambisa. Sa detetom u rukama, samo je zažmurila i zakoračila …

I dočekala se na noge. U tri ujutru, pokucala je na vrata svojih roditelja, sa Enom u rukama i par kofera.

Trebalo je vratiti život u normalu. Samo malo vremena, da se rane kolko – tolko zacele; sav teret roditeljstva, spao na Jelenu; osećaj izdaje, neverice i svega što razvod nosi.

Vratila se sedativima da ubije teške nesanice, anksioloticima, barbituratima za sve i svašta. Kad je primetila da je počela da se utapa, da je zombi, rešila je da se vrati na posao. Da izađe nekad vikendom, ima ko da pričuva malenu.

Povratak u društvo, brzo je vratio i stare navike, volela je da popije. A volela je i po koju liniju kokaina, nije odbijala kad se ponudi. Kokain je vraćao osećaj samopuzdanja, i ubijao hronični umor, težinu uloge u kojoj se prvi put našla. Od retkog čaćavanja, počela je da završava, kupuje često. A telo, istrošeno porođajem koji je jedva preživela, maksimalnim trudom da zaradi što više, da bude dobra majka, dobra kćerka, da ubije bračni košmar i bes prema bivšem mužu, nije više podnosilo kao pre. Izdalo je jedne subote, kad se vratila iz grada i poljubila usnulu Enu. U grudima osećaj nenormalnog zatezanja, plitak dah, srce koje preubrzano kuca i slika plafona koji se okreće … Pod!

***

,, Dobro došla, draga! ’’, sa osmehom je dočekao Uliks na dnu zemljanih, malih stepenica, ko u nekom podrumu. Jelenina životna, nikad preboljena ljubav. Nestao je bez traga godinu dana pre nego se udala za Danijela. Mislila je da će Danijel izbrisati osećanja i sećanja, ali ne ide to tako. Pružila je ruku i nasmejala se, bol u grudima, zamenilo je osećaj opštenosti, rasterćenosti, lakoće kakvu nikad osetila nije. Pitala je gde se to uopšte nalazi, a Uliks je zagrlio oko ramena i poveo u obilazak. Zemljani plafon, pod, tuneli i sobe prepune ljudi, dragih, poznatih lica.

,,Ne brini, u Podzemlju si. Ovde se dolazi kad umreš. Ovde su svi ljudi koje si poznavala, i umrli, živi koji su živi i željeni u tvom sećanju, oni koji su ti bili dragi. Nećeš sresti nikog kog po lošem pamtiš. Svi te čekaju, a ja sam imao tu čast da te dočekam. To mi laska, jer to znači da si za života najviše mene željna ostala! ’’, vodio je Uliks i pokazivao Podzemlje. Uz njegovom zagljaju, nije joj teško pala vest da je mrtva. Posegla rukom u džep da proveri gde joj je inhalator, teški asmatičar, i gde je kesica kokaina. Nije bilo ničeg, prepala se i rekla Uliksu. Uteha je odmah došla. U Podzemlju, nije ti potrebno ništa jer sve je već u tebi. Sve što si kao živ uzimao, jeo, pio, muzika koju si voleo, sve što te radovalo – sve je u tebi. Nema tuge, bola, uživaš u onom u čemu si uživao. I pošto je Jelena ostala željna Uliksa, koji je bio njena duša i njihovog zajedničkog društva koje se raspalo, tako je Podzemlje i primilo; ono svakom daje drugačiju ’’sliku’’, ali uvek onu koju je ostao željan u životu. Tek tad mrtvo telo sklopi oči, sve joj je Uliks lepo objasnio.

,,A Ena, i moji roditelji, zašto nisu ovde, rekao si da su ovde i živi u mom sećanju? ’’, uspaničila se.

,,Neko mora da te sahrani, i da srcem ožali, oni ostaju gore. Ništa nije savršeno, mala. Njih ne možeš da vidiš sve do časa njihove smrti, i to samo ako oni tebe požele u svom Podzemlju, tako funkcioniše. Nadajmo se da će ti Ena upamtiti lik. Ah, da, imaš pravo jednom da pogledaš na svet živih. Stvoriće se slika koja te najviše zanima ’’, reče joj i dovede do jedinog prozora u tim beskrajnim podzemnim tunelima.

Prizor beše stravičan, videla je sebe u grobu, samo čarafom obmotanu, čiju belinu mrljaju krvave fleke. Nad rakom majku, smršalu, usahlu, sa borama ko brazdama, kako je u raku zakopava, rukama mršavim ,punim žila i ožiljaka, trpala je žurno zemlju lopatom, ukopavala je, a Ena, izbezumljena, vrišteći od plakanja, poče da bezi nejakim nogicama i da se sapliće, pada, ustaje i ide dalje, trči ka šumi, gubi se …

,,Ulikse! Moje dete, nešto će se loše desiti! Moram nazad, pustite me odavde..!’’ , poče Jelena da jeca i lupa snažno po staklu, al’ staklo se ne razbija nikako.

’’Iz Podzemlja se samo jednom izlazi, samo jednom iz mrtvih ustaješ, i to ako imaš baš jak argument. Sledeći put kad umreš, nema povratka. Koji je tvoj razlog, šta ti srce kaže? ’’, uhvatio je za ruke i gledao pravo u oči, iz njih se istina čita.

,,Znaš koliko te volim. To što me sad držiš, za mene je raj, ja sam ceo život samo tebe i želela, znaš sve. I sad, kad si konačno tu, ne znam kako da te pustim. Ali moram da odem po dete, samo mene zaista ima. Među živima biću nesrećna bez tebe, a ne mogu da ostanem zbog Ene i …’’, zagrlio je Uliks da umiri njen bol, plač najikreniji.

,,Idi, tvoj razlog je iskren i jak. Ako je suđeno, opet ćemo se sresti, beži sad, ’ajde ’’, mukom pustio iz zagrljaja i otvorio ta jedina vrata ; ukazalo se svetlo, potrčala je za Enom …

Odjednom se oluja u grudima smirila, a jako svetlo prosto se zabijalo u Jelenine oči. Gola, na krevetu, privezana na nekoliko nepoznatih joj aparata, i visok ženski glas ’’ Imamo je, ovo je čudo ! ’’

Lako i brzo se prizvala svesti i saznala da je preživela teški srčani udar. U krvi bilo joj je toliko kokaina da ubije slona, kamo li krhku ženu poput nje. Prvo je pitala za kćer ; zamolila doktorku da niko to sazna za uzrok srčanog, u strahu da će joj socijalno oduzeti dete, i ispričala joj sve o Podzemlju.

,, Mnogi pacijenti su mi pri buđenju pričali jako živopisne slike, ali Vaša me baš zaintrigirala. Ako ste ostavili čoveka kog volite, znači da Vam je stvarno stalo. Ja nisam policajac, Jelena, ja sam kardilog. A Vi znate šta treba da uradite, da budete dobri detetu i sebi, jesmo se razumele ? ’’, pita i očekuje obećanje, a Jelena ga daje ko iz topa, ali iskreno. Setila se upozorenja. ,,Samo jednom se izlazi iz … ’’.

,,A taj vaš, Uliks? Je l preminuo, ili je bio tamo jer je živ u vašem sećanju? ’’, zanimalo je doktorku.

,,Ne znam ’’, setila se da ga najvažnije nije pitala. ,, U meni je živ ’’.

 

Autor: Srebro

About Author