Posle letnjeg popodneva sunce je doseglo svoju najveću tačku. Ljudi su uveliko uživali u šetnjama po ovakvom prijatnom vremenu. Novosadski kej je izgledao prelepo! Dunav je brzo tekao, kao po običaju, dok mu se plava boja ogledala u boji podjednako plavog neba. Taj pogled je prosto odmarao oči. Marko je, kao i svaki put, sedeo zavaljen na kameni stub i uživao čitajući knjigu. Želeo je da iskoristi svaki delić svog vikenda. Ponekad bi tako pravio male pauze u čitanju i spuštao pogled ka plavoj reci koja mu je svojom energijom punila unutrašnje baterije.
– Hej, tu si, svugde sam te tražila. – začu se ženski glas koji je dopirao iza njega.
– Tijana, to si ti? Otkud ti ovde? – reče Marko uzbuđeno.
– Pa, šetalo mi se, tada mi pade na pamet da si ti stalno na ovom mestu, pa rekoh da navratim, ako ne smetam? – izusti ona i sede kraj njega.
– Ma ne smetaš, šta ti je? Šta ima, nisam te video dve nedelje?
– Ništa, spremam neke radove za posao i tako. Ništa posebno. – reče Tijana.
– Hoćeš da napravimo krug pored reke?
– Što da ne? Haj’mo! – reče ona.
Ustali su i zaputili se u pravcu Duginog mosta. Ptice su letele na sve strane, bilo ih je lepo posmatrati. Ubrzo su prošli most i zaputili se ka delu na suprot tvrðave. Hodali su polako, dopuštajući da im topao vazduh miluje lica. U tom trenutku osetiše nešto čudno. Snažno podrhtavanje se osetilo duž cele reke. Ljudi su počeli da vrište i beže što dalje od ovog mesta. Tijana se zbila uz Marka koji ju je držao u naručju. Pogled mu je pao na uskomešanu vodu. Prišao je malo bliže i zagledao se ka dnu. Talasi su se skroz uzburkali. Za trenutak su oboje posmatrali nemirnu reku sve dok ih novi drhtaj tla nije oborio na pod. U tom trenu iz vode izroniše dve letelice, jedna za drugom. Druga, koja je bila nalik našim vojnim avionima zapuca u pravcu duguljastog objekta koji je jurio ispred nje. Duguljasta letelica proleti tik ispod mosta dok joj je druga bila za petama. Zeleni zraci poleteše ka njoj ali se samo odbiše od njen trup.
– Bože, šta se dešava? – vrisnu Tijana.
– Ovo je nemoguće! Ova tehnologija nije sa ove planete! – tek što su to izgovorili kad letelice projuriše iznad njihovih glava. Jurile su iznad vode još nekih kilometar-dva kad duguljasta letelica nestade iz čista mira. Marko je trčao sa Tijanom ka stepenicama koje su vodile ka šetalištu. Nisu ni stigli da zakorače na kamene stepenice kad osetiše jak nalet energije posle kojeg izgubiše svest.
Nakon par trenutaka, probudiše se u velikoj prostoriji, sedeli su na kožnim foteljama, a oko njih su se šetali ljudi obučeni u uniforme. Svako od njih je bio zadužen za rad na nekakvim kompjuterima. Ubrzo primetiše da su im gosti otvorili oči i brzo se svi skupiše i prestroiše u jedan red.
– Kapetane, budni su! – reče visoki čovek svom pretpostavljenom.
– Ko ste vi ljudi?! – vrisnu Tijana.
– Oprostite što smo vas doveli na ovakav način u naš brod, ali drugačije nije moglo. Mi smo iz budućnosti. Vi se nalazite na ratnom brodu „Zvezdana noć“, mi dolazimo iz daleke 3004. godine – reče kapetan polako koračajući ka njima. – Moje ime je Oliver, a razlog vašeg dolaska na „Zvezdanu noć“ je taj što ste izabrani da postanete članovi Zvezdane flote.
– Molim, ko nas je izabrao? Ja ništa ne razumem! – reče Marko.
– Izabrala vas je Zvezdana flota, tačnije njen komadant, general Foks Redmond, čuveni! – dodade kapetan.
– Sve je ovo previše za mene. – reče Tijana koja ubrzo izgubi svest.
Marko je uveliko razgovarao sa kapetanom pored velikog prozora na brodu koji je pružao pogled na celi Novi Sad.
– Kako ćemo stići u 3004. godinu, Olivere? – reče Marko.
– Vrlo prosto, samo moram da te upozorim, vremenski skok može biti jako nezgodna stvar za početnike. Savetujem ti da se čvrsto držiš! – reče Oliver uz smeh.
U tom trenutku on dade znak pilotu i veliki bljesak se prolomi duž čitave letelice. Bila je to toliko jaka svetlost da je Marko izgubio tlo pod nogama. Kada se probudio shvatio je da sedi na podu naslonjen na kameni stub, a ispred njega je tekao nemirni Dunav. Brzo se pridigao, spustio knjigu koja mu se do tada nalazila u ruci i osmotrio okolinu. Ljudi su šetali u svim mogućim pravcima, dan je bio miran i prijatan, kao da se ništa značajno nije dogodilo. Pogledao je reku, od letelica nije bilo ni traga ni glasa. Hladan znoj ga je oblio istog momenta. Da li je moguće da je upravo imao najčudni san u svom životu? Mnoge misli su mu se vrzmale po glavi. Tada ga prenu glas iza njega.
– Hej, tu si, svugde sam te tražila. – reče Tijana koja se pojavila ni od kuda. Osmeh joj je blistao na suncu dok su joj se oči oslikavale u plavoj boji Dunava. Sve je bilo mirno, kao i što treba da bude u ovo doba godine, samo voda nije mirovala. Kao da se nešto spremalo. Nešto čudno, a možda je i to deo nekakvog sna?
Đ.G. Aves