Na samoj ivici svemira, na mestu susreta dva sveta, lebdi priča koja ne poznaje granice stvarnosti. Ovde se stvarnost prepliće sa snovima, a svet koji nam se otkriva je istovremeno i bajkovit, ali i duboko ljudski. Ovde neobično postaje neodoljivo stvarno, u trenutku kada besmrtna i magična gospa jednorog odluči da napusti svoj dom i krene u potragu za svojim mitološkim narodom. Tamo gde je krenula svi će joj želeti zlo, zato su joj potrebni prijatelji pa je prihvatila društvo nespretnog čarobnjaka Zevzika i neustrašive Moli Jezavice, družbenice jednog harambaše. „Poslednji jednorog“, fantastična dugometražna animacija – adaptirana prema istoimenom romanu Pitera S. Bigla iz 1968. godine – nije obična priča, već čarolija koja nas podseća da granice između stvarnog i sveta mašte nisu čvrste i neprobojne. Film je producirao Rankin and Bass Production 1982. godine i animirao Topcraft, japanski studio koji će se kasnije odvojiti u Studio Ghibli. Autori nas pozivaju da kroz ovaj složen komad memento mori literature – preko likova koji se smeju u lice svojim strahovima i preko avantura koje nas vode do srži ljudskih želja – sanjarimo, preispitamo i istražimo ono što se krije između redova dok pletu duboku i zamršenu alegorijsku priču o prirodi čovečanstva i okviru besmrtnosti i suštine prolaznog života.
Da li je prošlo doba jednoroga?
U svakoj eri stvaramo ili oživljavamo mitove da bismo pomogli čoveku u razumevanju sveta – pogotovo u lošim vremenima kada se nadamo da će se desiti nešto nesvakidašnje. Iz istih razloga, jednorog je bio popularan na različitim mestima najmanje 3.000 godina. Međutim poslednjih godina, trend vezan za jednoroge, koji je postao viralan 2016. godine, povezuje ova bića sa šećerom, zabavom i energijom. Proizvodi i kompanije kao što su „Moj mali poni“, „Starbaks“ i brojni modni trendovi od tada su doprineli ovoj pomami, menjajući način na koji moderno društvo gleda na jednoroge (Abad-Santos 2017). U fantazijskom pripovedanju, spektakl jahanja zmaja izaziva strah i slobodu, a oružje koje su iskovali patuljci podrazumevaju moć i zanatstvo, ali savremenija tumačenja su jednoroge uokvirila na potpuno „detinjastije“ načine. Animirani filmovi se, naravno, od Diznijevog uspona bore sa etiketom „fokusirani na decu“.
U potpunoj suprotnosti sa ovim pretpostavkama i za animaciju i za jednoroge, „Poslednji jednorog“ sadrži golotinju, ubistvo i sekvence terora. Dalje se odvajajući od kalupa, i sâm jednorog preuzima svoj simbolički plašt čistote, besmrtnosti i neobičnosti, asocijacija koja je bila ustaljena za ovo stvorenje u srednjem veku. Jednorog je uveden u svoju šumu na početku filma, alegorijski Rajski vrt. Ovde je paleta boja živa, zelena i svetlucava što implicira život, živost i lepotu. Kako ona sama sebi priča: „Nikada nije bilo vremena bez jednoroga. Živimo zauvek. Stari smo kao nebo, stari kao mesec.“ Uspostavljanjem ovog dela mita o stvorenju, film ga jasno izdvaja od smrtnih likova koji se pojavljuju kasnije.
Smrtnost je od suštinskog značaja za teme koje se istražuju u filmu. Brojni dugometražni animirani filmovi su usredsredili svoje priče oko smrti, od „Herkula“ (1997) do „Koko“ (2017), koji istražuju različite prikaze zagrobnog života. Drugi, poput „Bosonogog Džena“ (1983) i „Do neba“ (2009), takođe imaju potresne prikaze smrti i traume. Ali „Poslednji jednorog“ je uzdignut svojim istraživanjem same smrtnosti. Besmrtnost jednoroga implicira da smrt na ovom svetu nije neizbežna – konceptualno uvodeći temu smrtnosti – niti je ovo smrt sa nekim implikacijama zagrobnog života.
Fokus filma na smrtnosti i mirnom predahu smrti vezuje svoje teme za memento mori što na latinskom znači „zapamti da ćeš umreti“. Njegova prvobitna svrha bila je da podstakne ljude, posebno rane hrišćane, da priznaju nestalnu prirodu svog zemaljskog života i da se usredsrede na Božansko. Poslednji jednorog ispituje ovu školu mišljenja kroz postupke brojnih smrtnih likova. U knjizi pripovedanje teče glatko i lako, ima mnogo lirskih opisa predela kroz koje naši junaci prolaze. Suptilno su prikazana nežna osećanja i donete odluke, sve je veoma realno i dirljivo. Filmska adaptacija je više vođena svojim dijalozima nego svojim slikama, iako zapanjujući vizuelni izgled i umetnost, zajedno sa nezaboravnom muzičkom partiturom, doprinose njenoj trajnoj privlačnosti. To je ne čini blebetavom; daleko od toga, svi likovi imaju inteligentne i duboke razgovore zbog kojih ne poželite propustiti nijednu reč. I ne govore pričaju o zapletu, već o svetu koji nastanjuju, da li je prošlo doba jednoroga i šta znači biti čovek.
Smrt nad legatom
Kada gospa jednorog u početku napusti svoju šumu, brzo je otkriva mama Fortuna koja je uhvati i potom prikazuje na karnevalu kao atrakciju. Iako je većina drugih zveri u Fortuninom ponoćnom karnevalu iluzije, jednorog prepoznaje jedno od stvorenja u kavezu kao harpiju – preteće i opasno čudovište. Ipak, Fortuni ne smeta opasnost od hvatanja harpije, s obzirom da je za ljude smrt neizbežna, pa priznaje jednorogu da će je harpija ubiti jednog dana, ali će zauvek pamtiti da ju je ona uhvatila i držala u zarobljeništvu, te da u tome leži Fortunina besmrtnost – produžavajući tako njeno nasleđe u večnost. Proročanski, harpija je oslobođena, a publika postaje svedok brutalnog pogubljenja Fortune. Prema Džefriju Rajteru, problem mame Fortune je što „ona sebično nastoji da se drži svoje besmrtnosti, toliko da je to bukvalno ubija“ (2009, 108). U odnosu na memento mori, mama Fortuna služi kao lekcija o opasnostima legata, odnosno besmrtnosti. Prihvatanje nepostojanosti je kamen temeljac doktrine memento mori, a nesposobnost mame Fortune da se s tim pomiri je naposletku ubija.
Slično tome, nemilosrdna težnja melanholičnog kralja Hagarda za besmrtnošću i njegova opsednutost srećom simbolizuju duboko usađeni strah čovečanstva od smrtnosti. Kada ga jednorog sretne, on predstavlja jednu filozofsku dilemu izjavom: „Neću držati ništa kraj sebe što me ne čini srećnim“. Njegov zamak leži u ruševinama, njegova zemlja je neplodna, i on zbog toga nema dvorjane. Uprkos svom materijalnom bogatstvu i moći, Hagard, kojeg u filmu tumači Kristofer Li, prikazan je kao prazna i figura bez radosti, lišena istinske sreće. Kako se priča odvija, otkrivamo da je zatvorio svakog jednoroga u kavez koji se nalazi u okeanu – tako pokušavajući da shvati besmrtnost. Kao i mama Fortuna, ovo dovodi do njegove smrti kada oslobođeni jednorozi unište zamak i bace Hagarda s litice. Predstavljajući sudbinu kralja Hagarda kao direktnu posledicu njegovog odbijanja da prihvati prolaznu prirodu života, „Poslednji jednorog“ dotiče inherentni strah od smrti. Služi kao snažan podsetnik da je naša smrtnost sastavni deo našeg ljudskog iskustva i da poricanje ili pokušaj bekstva od nje na kraju dovodi do duhovnog i emocionalnog propadanja.
Zapravo, kralj Hagard je, da parafraziramo pisca Vila Selfa, verovatno najbolja „evokacija kliničke depresije“. Već smo pomenuli da i u romanu i u filmu, Hagard živi u sumornom, porušenom zamku s pogledom na more, u kraljevstvu lišenom radosti, jer sve što dotakne na kraju gubi svoj sjaj – metaforički ako ne i bukvalno. Hagardov zamračeni, prašnjavi i prazni zamak odražava siromaštvo duha njegovog gospodara. U filmu se prikazuju kralj i njegov sin koji se oblače kao čuvari kako bi posetioci poverovali da monarh ima pratnju.
Nastaviće se…
Izvori:
Abad-Santos, Alex. 2017. „The Inescapable Unicorn Trend, Explained.“ Vox (17.5.2017.). Dostupno na: www.vox.com/culture/2017/5/17/15597954/unicorn-trend-explained.
Gordillo, Fernando, Lilia Mestas, José M. Arana, Miguel Ángel Pérez, and Eduardo Alejandro Escottob. 2017. „The Effect of Mortality Salience and Type of Life on Personality Evaluation.“ Europe’s Journal of Psychology vol. 13, no. 2 (May): 286-299.
Milas, Lacy Baugher. 2022. „Why The Last Unicorn Is the Best Animated Movie You’ve Never Seen.“ Paste Magazine (21.11.2022). Dostupno na: https://www.pastemagazine.com/movies/rankin-bass/the-last-unicorn-best-animated-movie-youve-never-seen.
Reiter, Geoffrey. 2009. „‘Two Sides of the Same Magic’: The Dialectic of Mortality and Immortality in Peter S. Beagle’s The Last Unicorn.“ Mythlore 27: 103-116.