Teenage Mutant Ninja Turtles, Teenage Mutant Ninja Turtles… Nisam mogao drugačije da započnem ovaj tekst nego uvodnim stihovima pesme koja je verujem svima poznata. O Nindža Kornjačama nema potrebe puno da govorim, reč je o franšizi nastaloj kao parodija na dotadašnje superherojske stripove. Iz nje se, pored stripova, izrodila crtana serija uz koju je većina odrastala, filmovi, video igrice i akcione figure, obaveznih u posedu svakog pravog kolekcionara.
Njihova popularnost je i danas u usponu pa nije ni čudo što je vest da je započet rad na novom mini serijalu pod nazivom Poslednji Ronin privukao veliku pažnju stripovske publike. Od izlaska prvog broja od planiranih pet se govorilo o njemu zbog interesantnog sižea koji je na internetu privukao veliku pažnju. Golconda, jedan od vodećih domaćih strip izdavača nije sedeo skrštenih ruku već je otkupio prava za ovaj serijal i time obogatio domaću scenu za još jedan kvalitetan naslov.
Pročitavši prvi broj sam se uverio da je ovo drugačiji svet Nindža Kornjača na koji nismo dosad navikli. Radnja se odvija 2040. godine u Njujorku koji odudara od slike današnjice. Nekadašnju Veliku jabuku je zamenila distopijska vizija iste kojom pod čeličnom pesnicom vlada Oroku Hiroto, Sekačev unuk, uz pomoć svog klana Stopala i robota policajaca. Njegovim memljivim ulicama životare potlačeni stanovnici pod budnim okom robo policije. Naš poslednji ronin Mikelanđelo ubrzo se vraća iz izgnanstva i stupa na gradsko tlo u svom uzaludnom osvetničkom pohodu. U stopu ga prate duhovi njegove braće pomažući mu savetima i podsećajući ga na njegov teret koji vremenom postaje teži. Stvari se menjaju kada se opet sretne sa Ejpril O Nil, njenom kćerkom Kejsi i pokretom otpora na čijem su čelu. Čas konačnog obračuna se približio.
Radnju možemo da podelimo u dva vremenska perioda. Prvi deo u sadašnjosti koji prati Mikelanđela, Ejpril i družinu u njihovom ratu sa klanom Stopala i njihovim saveznicima i drugi u prošlosti koji daje odgovore na pitanja kako je Majki postao poslednja živa kornjača i priča o njegovom preobražaju. Kako su autori naveli Mikelanđelo je simbolično postao Poslednji Ronin pošto je njegova surova strana u suprotnosti onoj kakav je bio u redovnom serijalu.
Poslednji Ronin predstavlja završnicu jedne od najvećih strip franšiza. Priča je mračna što se vidi odmah na početku prikazom ustajale metropole pod uticajem najboljih ostvarenja cyberpunk žanra. Gradom vlada tiranin pomoću svojih vojnih jedinica dok ostali stanovnici žive na rubu siromaštva. U senkama deluje pokret otpora koji vodi beskonačni gerilski rat bez pomaka. High Tech-Low Life. Svi elementi žanra su tu.
Ništa bolje nisu prošli ni naši poznati junaci. Mikelanđelo, koji je važio za najvećeg šaljivdžiju i najpozitivnijeg lika, je ruina nekadašnjeg starog sebe. Pod teretom tuge i osvete ima samo jednu želju, da ubije poslednjeg Sekačevog potomka kako bi osvetio svoju porodicu. U prilog tome, pored duhova mrtve braće koji ga savetuju, ide i oprema našeg Poslednjeg Ronina koju, pored nunčaka, čine preostala oružja Kornjača što je umetnički prikaz njegovog tereta.
Ni Ejpril nije bolje prošla. Poluobogaljena iz jednog od obračuna sa Klanom stopala se povukla u ilegalu i vodila gerilski rat. Srećemo je umornu i na izmaku snage od svega, ali ponovni susret sa starim prijateljem rasplamsati iskru da je kucnuo pravi čas za konačni obračun. U ništa boljoj situaciji nisu ni junaci koji su sticajem okolnosti rano odrasli. Kejsi je prinuđena da se krije od malena i priprema za neprekidnu borbu, dok je na Hirotova leđa pao teret vođstva jednog od najjačih nindža klanova.
Mračni ton pripovedanja ostaje prisutan od početka do kraja. Uprkos tome što već na prvim stranicama postajemo uvučeni neprekidnom akcijom ne možemo, a da se ne zapitamo kako su naši poznati junaci posrnuli. Ubrzo dobijamo odgovore na ta pitanja.
Crtež i boja su izvrsni i u skladu sa pričom. Dok u sadašnjosti preovladavaju tamnije boje što se oslikava na turobnu realnost, u prošlosti su svetlije boje uprkos neizbežnoj kobi i odlasku junaka jednog po jednog. Kada neki od likova priča svoju prošlost (Mikelanđelo npr.) prelazi se na korišćenje tuša čime postoje razlike u stilovima.
Kao jedinu zamerku bih mogao da izdvojim zbrzanost u poslednja dva broja tako da pojedini likovi nisu dobili dovoljno prostora (Bakster Stokman recimo). Dobro je počelo, priča se savršeno razvila da bi sve to na kraju bilo zbrzano.
Golconda je serijal objavila u dva tvrdokoričena integrtala dokazujući da ne žele da posustaju sa kvalitetom. Odlično su upakovani i predstavljaju pravu poslasticu za čitanje i listanje.
Ako jeste ili niste ljubitelj Nindža Kornjača smatram da treba sebe da počastite ovom poslasticom uprkos pojedinim manama koje će te uočiti tokom čitanja. Ali ni to nije sve. Šuška se nešto vezano za Golcondu koja nas svaki put obraduje sa nečim novim, ali otom potom.