Pre i posle svega treba ruke prati

Čovečanstvo ponovo polaže ispit – sem ljubitelja fantastike, oni se odavno spremaju za ovaj scenario. Istorija humanoida, a i ostalih mučenika koji su tokom kreiranja života na Zemlji imali priliku da sa njima preživljavaju (da se ne lažemo, ti isti humanoidi su svojim razvojem poprilično otežali prirodi i zverinju život) imamo pregršt crnih datuma u kojima je Purge day osmislila kuga ili njene rođake, raznorazne pošasti uže i šire joj familije.

Stigli smo do tačke gde smo na korak od ugrađivanja čipova u glave, a potrebno nam je opominjanje da operemo ruke. Mase obožavalaca pisane reči dobrovoljno su se izlagale iščitavanju redova o mračnim vremenima kada si laganica mogao da završiš karijeru postojanja usled sepse, jer se okolo naveliko vitlalo zarđalim sečivima sumnjivih legura. Ljubitelji horora su svojevoljno odvodili  sebe u šetnju kroz nazovi ulice velikih gradova ne štedeći se od reka otpadnih voda koje su njima tekle, dok pacovi preko tih ispisanih stranica prenose kojekakve boleštine rovareći po najvećem ljudskom dostignuću, kontaminaciji. Od Holivudskih vampira za kojima uzdišu tinejdžerke do onih od čijeg izgleda mitolozima opada kosa, raspreda se mogućnost da je reč o kakvoj zarazi, virusu. Pojmovi kao što su: Karantin, Izolacija, Strah, Smrt, Zaraza, Virus, Egzodus, Mutacija, Vakcinacija, Kontaminacija, Nulti pacijent, Pomor, Serum… komotno se prestavljaju svetu kao naslovi književnih dela. Nažalost, svima predhodi Besnilo usled samoživosti ili nemarnosti. Možda je Pekića trebalo da čitamo kao upozorenje.

Adrenalin plus mašta, pa kad se dovoljno naježite, prestravite, zgadite i zgrozite pričama u koje ste gvirnuli, uredno zatvorite knjigu, prebacite na neki veseliji tv program i time rešite problem u kome ste do malopre zdušno učestvovali. Valja zaspati uz nešto veselije da ne bismo do ujutru razmišljali šta je gde šušnulo i odakle dolaze koraci.

U stvarnom svetu, koji sve češće izgleda kao sf ili horor žanr, ne išetava se tako lako. Iz ugla pisane reči,  a pomalo i iz ugla teoretičara zavera, doba virusa je živi scenario. Horori koje nose i fantastika kojom mutiraju i pokoravaju menjajući DNK, RNK i vašu kontrolu nad sopstvenim telima čine ih, morate priznati, originalnim autorima čije obrte i zaplete čak i kad su u domenu klišea smatrate ozbiljno upečatljivim.

U čast tome, nastaje ovaj tekst. Setimo se jedne tragične priče u ime svih onih mirko i nano izazivača sa jedne strane ringa i krhkog ljudskog bića koje bi povremeno umislilo da je na vrhu piramide dominantnih. Kako je moje prvobitno obrazovanje u okviru medicinskih nauka, ne mogu da odolim a da ne spomenem čoveka koga je ovih dana Google okačio kao izabranu ličnost na svojoj početnoj stranici.

Ipak je on glavni lik jedne od najvećih horor priča koje sam ikada ispričala ljudima oko sebe.

A gde ćete veći horor od onog izistinskog.

Da vas upoznam…

Prestavljam vam Ignaza Semelveiza (Ignaz Phillipp Semmelweis), mađarskog lekara. Ovaj naučnik i lekar rođen je 1. jula 1818. godine u Tabanu, nadomak Budima što je današnja Budimpešta. Njegovi roditelji, Jozef (rođeni Nemac) i Tereza imali su desetoro dece, a on se nekako našao u zlatnoj sredini kao peti po redu. Jozef je bio Hajnc, što bi značilo Nemac rođen u zapadnoj Mađarskoj, jer je Austrijski Ajzenštat bio pod vladavinom iste. Otvorio je prodavnicu „Beli slon“ sa začinima i osnovnim potrepštinama i stekavši veliko bogatstvo, oženio se Terezom Miler, ćerkom izrađivača kočija, Filopa Mulera. Igniz je na početku studirao pravo, a onda se iz javnosti nepoznatih razloga prebacuje na medicinske nauke. Doktorat odbranjuje 1844. godine i kako mu je propao pokušaj da radi na internoj klinici odlučuje da se specijalizuje u akušerstvu. Potkovanima u medicinskom istorijatu, imena kao što su Ferdinand von Hebra, Jozef Škoda i Karl von Rokitanski daće jasnu predstavu kakve je učitelje imao.

Zašto je ovaj čovek toliko važan? Za taj odgovor moraćemo da zavirimo u unutrašnjost bolnica tog vremena. Ignaz je primetio puerperalnu ili van porodiljsku groznicu (porođajna sepsa). U to vreme, edukacija je bila prestiž ali ne i nužno uslov za posvećenost. Promeniti pravila i tako izazivati bradate akademike bilo je ravno fantastici. Porodiljska groznica je bila skoro 100% fatalna. Shvativši da mora da reaguje objavljuje knjigu pod nazivom „Etiologija, koncept i profilaksa porodiljske groznice“ u nadi da će promeniti stvari. Shvatio je značaj nečega što bismo do juče rekli da se podrazumeva, a što eto i danas imamo priliku da vidimo da nije u praksi tako.

A vrlo je jednostavno, barem je tako on mislio, dovoljno je da se operu ruke sa rastvorom hlora i limuna, a instrumenti sterilišu. Sad malo horora, ne samo da nisu prali ruke, nego su koristili već korišćene instrumente. S obzirom da smo u mesecu kad smo skoro ispratili još jedan dan žena, evo još jedne stavke koja spaja ovog velikog čoveka sa celim čovečanstvom. Znate li da je u to vreme žena bila nebitna do te mere, da su gore pomenuti instrumenti zapravo bili alat kojim su se vršile obdukcije? U Glavnoj bečkoj bolnici, gde je Ignaz radio (kao asistent Johana Klajna na prvoj Akušerskoj klinici, 1846-1847) odeljenja sa porodiljama su imala trostruku vrednost od prosečne smrtnosti. Njegov posao je bio da pripremi porodilje za pregled koji bi vršio njegov mentor, da nadgleda komplikovane porođaje koje su uglavnom babice obavljale samostalno i da uči studente.

Bila im je strana mogućnost da je ovakva praksa uvod u infekciju, ali su inficiranošću nazivali rađanje neželjene dece. Porodiljska odeljenja su služila kao stacionari za vanbračnu i neželjenu decu što je privuklo neprivilegovane, neudate i dame sumnjivog morala koje su tu dolazile da reše „problem“. U zamenu za boravak i negu (kao i rešavanje pitanja oko deteta), one su zauzvrat morale da pristanu da budu predmet izučavanja lekara. Što bi rekao pisac naučne fantastike (a nisam sigurna da nije nekoga citirao) Robert Hajnlajn : „Ne postoji tako nešto kao što je besplatan ručak“.

Na ovoj klinici postojala su dva odeljenja. Na Prvom, smrtnost majki je u proseku bila oko 10%, a na Drugom odeljenju manje od 4%. Iako je na ovom sretnijem bilo boravište staležno imućnih to i dalje nije bio razlog ovolike razlike. Ova činjenica je bila dobro znana i van bolnice, toliko da su žene preklinjale na kolenima da ih nikako ne šalju na kliniku sa većom smrtnošću. E, ovde je već odlučivao status. To je do te mere preraslo u horor da su se mnoge odlučivale da se porode na ulici, praveći se da ih je tako zateklo i tako i bez prijema ostvarivale su pravo da dobiju nešto nalik dečijem dodatku i, naravno, obećanu brigu i negu oko deteta. Ignaz je primetio da se porođajna groznica retko dešava kod žena koje rađaju na prljavim ulicama. Pitao se, kako kasnije i opisuje u svojim beleškama, šta ih to štiti? Vrlo brzo došao je do zaključka da su za porodilju zapravo najopasniji, lekari tog vremena. Prosto ti navire slika medicinskih sestara iz Silent Hill-a i gnusnih momenata dr. Mengelea.

Počeo je da praktikuje iste tehnike na obe klinike, upoređivao, posmatrao i isključivao svaku stavku s vremenom. Išao je tako daleko da je upoređivao i religijske razlike. Sve su žene, bez obzira na upoređivanja sa kojima je gubio vreme imale istu kliničku sliku. Shvativši šta je izvor, u praksi je sterilisanjem instrumenata i pranjem ruku sveo smrtnost na ispod 1%. Naime, na Drugoj klinici su ležale dame sa staležom i te porođaje su vršile babice, a na Prvoj sve druge žene i ona je bila kao što rekoh platforma za obuku medicinskih studenata. Svojim praktičnim prikazom vezanim za pravilnu obuku, jednakost pacijenta u usluzi i sterilnim instrumentima potukao je teorije da je uzrok prenatrpanost ili klima. Godine 1847 stradao je njegov dobar prijatelj Jakob Kolešta. Slučajno ga je skalpelom, u sred obdukcije, posekao student medicine. Jakobova obdukcija je pokazala sličnu pojavu kao na preminulim ženama. Ignazu je sinulo, nešto sa leša je izazivalo sepsu kod žena. Goloruki su vršili obdukcije, a delovi tkiva pokojnika su ostajali i na instrumentima i tako se prenosili na druge.

Iznošenjem teorije, povredio je ego nadobudnih kolega tvrdeći da je veća smrtnost na klinici gde lekari zaraženim rukama porađaju žene, za razliku od odeljenja sa babicama koje nemaju dodira sa leševima pre porođaja. Beču tog vremena je bila strana mogućnost da su bakterije izazivači bolesti. Ignaz se borio da se uvede kalcijum hipohlorid kao sterilizator i ubijač odurnih mirisa leša, da se ruke peru nakon svake autopsije, a posebno pre nego što će lekar pregledati nekog živog.

Na klinici je smrtnost opala 90% da bi se nakon dva meseca svela na 0%. Medicinska zajednica je ovo odbacivala, jer on nije mogao da pruži opipljive dokaze za svoje tvrdnje. Lekari su bili uvređeni što ih naziva prljavim i kinjili su ga gde god im se pruži prilika. Luj Paster je tek godinama nakon Ignazove smrti potvrdio teoriju bakterije kao izazivača oboljenja, a Jozef Lister mnogo kasnije praktikujući higijenske metode, posebno pri operativnim zahvatima, postaje živi dokaz ispravnosti Ignazove teorije. U to vreme, najpraktikovanija metoda je bila istakanje krvi (uglavnom pijavicama) ili laksativ za skoro sve tegobe. Slučajeve preminulih žena su okarakterisali kao zasebne kliničke slike, a opet sredstvo lečenja je bilo isto.

Ignazu je narušen ugled. Krivo su svedočili naglašavajući da on ne želi da dokaže svoje tvrdnje iako su znali da nije imao kako (oprema je bila skromna i daleko od Pastera još). Otpušten je iz bolnice zbog političkih razloga. Evropom haraju revolucije, u Beču studenti demonstriraju tražeći ljudska prava, suđenja sa porotama i slobodu govora. Ove demonstracije su predvodili studenti medicine, a učestvovali su i mlađi članovi Univerziteta i radnici iz nižih društvenih slojeva. Dva dana od početka narodnog nezadovoljstva, dogodila se Mađarska revolucija (1848) i rat protiv vladajuće monarhije Habzburga unutar Austrijskog carstva. Meseci sukoba su bili idealna prilika da se reše Ignaza. Iako ne postoje dokazi da je lično učestvovao, zapisi kažu da su mu neke od braće kaznili zbog sudelovanja u Mađarskom pokretu za nezavisnost. Stoji da je kao rođeni Mađar ipak bio simpatizer. Njegov profesor Klajn je pak bio konzervativni Austrijanac i tu prestaje njegovo poverenje prema Ignazu. Klajn bira Karla Brauna za asistenta, a Ignaza koga su mnogi podržali u nameštenju, odbacuje. Nakon isteka ugovora, Ignaz napušta kliniku i predaje zahtev da postane docent akušerstva. To bi značilo da je lekar sa privatnom praksom koji uči studente i ima slobodan ulaz na univerzitet. Naravno, odbijen je i trebalo mu je mnogo strpljenja u pokušajima da bi osamnaest meseci kasnije ipak dobio docenturu. Kinjenje nije prestalo, bilo mu je zabranjeno da koristi tela već se služio lutkama u predavanjima studentima. Bilo mu je dosta svega i on se bez pozdrava seli u Budimpeštu, što je njegove kolege dodatno uvredilo. Tokom 1851. godine bavio se besplatnim pružanjem medicinske pomoći, a radio je i honorarno u porodilištu u Pešti tokom narednih šešt godina. Stanje koje je zatekao je bilo prepoznatljivo. Dočekao ga je svež leš, pacijentkinja u neopisivoj agoniji i još četiri slučaja ozbiljno pogođenih bolešću. Reaguje momentalno i tokom perioda 1851-1855. ima samo osam izgubljenih pacijentkinja od ukupno zabeleženih 933 porođaja. Ipak, akušeri u Budimpešti nisu imali sluha za njega. Ede Florijan Birli (univerzitetski profesor akušerstva) nikad nije prihvatio Ignazove metode, tvrdeći da je groznica posledica nečistoće creva što je rešavao klistirom. No, Birli umire i Ignaz aplicira na njegovo mesto. Karl Braun se isto prijavljuje i naravno bira izabran. Postoji zapis da je taj isti Braun ipak krišom koristio hlor u Ignazovoj staroj bolnici.

Junak naše priče dobija prednost i nameštenje 1855. godine, zato što Braun nije govorio mađarski. Svoj položaj koristi da uvede mere korišćenja hlora pri pranju ruku. Institut u Cirihu mu nudi nameštenje 1857. godine koje on odbija i iste godine se ženi Marijom Vajdenhofer. Iako je bio vrsan akušer sa savešću i predanošću, nije imao mnogo sreće kad su u pitanju bila njegova deca. Imali su ih petoro. Antonija Tici je doživela da ima svoju decu. Margit Maci se nije udavala. Marija je preminula sa četiri meseca starosti. Ignat je preminuo ubrzo nakon rođenja, a Bela je izvršio samoubistvo u 23. godini (pretpostavlja se zbog kockarskih dugova).

Ignaz je i dalje maltretiran, a zgranut odnosom svojih kolega piše ljutita pisma uglednim evropskim akušerima nazivajući ih neodgovornim ubicama. Malo je reći da su pisma kulminirala najgrđim vređanjima. Mučenik je okarakterisan kao nepogodan za zajednicu, protestovali su kako ih sramoti u javnosti. Počeo je da pije, otuđio se od svoje porodice. Govorkali  su da je često u društvu prostitutku (biografija K. Kodel Kartera koji njegovo ponašanje čak pripisuje Alchajmeru, trećem stadijumu sifilisa koji je bio česta pojava kod lekara koji su radili volonterski sa najnižim slojevima i na kraju emotivnom slomu usled stresa).

Njihova nadmenost je dostigla vrhunac kad su, onako stručni kakvi su bili, zaključili da je on zapravo ostao bez zdravog razuma. Za mentalnu ustanovu ga preporučuje Janoš Balasa (1965) i Ferdinand von Hebra ga namamljuje da kao kobajagi poseti Hebrin novi institut. Ignazova supruga je podržala mogućnost da je potpuno poludeo.

Dvadeset godina borbe dovelo ga je do tačke gde je primljen u Landersirenanstalt Dobling (lokalni azil za umno obolele). Ovaj sanatorijum je bio deo njegovog fakulteta što je bilo pogodno za donosioce odluke, dijagnostikovan mu je nervni slom koji su opet konstatovale njegove vređane kolege. Tukli su ga po prijemu, obukli u ludačku košulju i smestili u mračnu ćeliju. Tretirali su ga ledenom vodom, ricinusom i drugim laksativima. Preminuo je (13. avgust 1865) od septičnog šoka nakon što su ga izboli čuvari. Septični šok ga je odneo 14 dana nakon napada. Rana inficirana gangrenom na njegovoj desnoj šaci  ga je savladala u agoniji. Autopsijom je potvrđeno da je preminuo od trovanja krvi (piemija). Na slikama se moglo videti da je samo u tih nekoliko poslednjih godina vidno ostario i propao. Svaki razgovor koji bi poveli sa njim je brzo prerastao u samo jednu temu, onu zbog koje je žrtvovao sve, porođajna sepsa. Samo je nekolicina ljudi prisustvovala sahrani. Kratko obaveštenje o tome mnogima je promaklo. Propustili su i da ga komemorativno spomenu među naučnim krugovima.

Janoš Dišer je vratio smrtnost u porodilište na 6% i nikog, bukvalno nikog, nije bilo briga.

Ignazovi posmrtni ostaci su preneti u Budimpeštu 1891. godine. Godine 1964. se ponovo premeštaju u njegovu rodnu kuću koja je danas istorijski muzej i biblioteka. Danas, i pored svih mera, sepsa je uzrok smrti oko 1.400 ljudi dnevno. Uglavnom zbog interbolničkih infekcija (eto razloga da sedite kući i dodatno ne ugrožavate sebe i medicinare koji padaju s nogu od posla i bez vas). Ono, nije kuga, virus je no, ipak. Što se virusa tiče ostajanje bez daha je ključna stvar (setite se Švarcija u „Crvenoj planeti“ kad se zatekao napolju bez kacige i sve će vam biti jasno, a to se nikome ne bi dopalo, zar ne?).

Postoji priča da je Ignaz pokušao da se obrati kolegama i učenom svetu sa kakve govornice pri nekoj diskusiji učenih glava sa koje su ga njegove kolege svukle i odatle odvele direktno u sanatorijum. Iako je bio na meti drugih, posebno zarad njihovih ličnih interesa, njemu je najteže palo, kako spisi kažu, što ga niko ne shvata ozbiljno i što su životi ugroženi.

Iz Ujedinjenog kraljevstva imao je neku podršku, no više u citiranju nego u razumevanju. V. Tajler Smit je recimo prilično često isticao Ignazovu teoriju o prenosu bakterija ovim putem. Džejms Jang Simson je prepiskom komunicirao sa Ignazom ističući da je tužno što se bečka dostignuća ne čitaju u svetu jer bi odavno znali za tu stvar. Da li su se dimenzije preklopile ili se dogodilo da se više ljudi seti iste stvari u isto vreme na različitim mestima ne znamo, no znamo da se ova teorija o učinku pranja ruku ipak pripisuje Ignazu. Ako ništa drugo, zbog njegove borbe da ubedi nauku u nešto što smatraju natprirodnim. Avgust Breinski ga je nazivao naivnim jer nije dodao da uzroci mogu biti razni, a iz Kopenhagena Karl Edvard Marius Levi ga je javno kritikovao govoreći da je uzročnik sa preminulog zanemarljiv za zarazu. Zašto ih navodim? Ovo su osobe koje su drmale medicinskim štivom iz kojih su hiljade lekara učile zanat. Robert Koks kasnije na osnovu Levija dokazuje da različiti infektivni materijali sadrže infektivne organizme koji se mogu rasprostraniti u ljudskom telu, pa ako otrov nije hemijski ili fizički unet mora biti biološki. Setite se i ovoga kad budete uzimali zdravo za gotovo sve „akademike“. Znači, ništa teorija babe iz Mojmilova da se sa dve ljute satre korona. Beli luk je korisna i zdrava biljka, e to što je dosta asocijalna po prirodi, šta vas briga, ionako sedite kući. No, od njega pandemije ne zaziru u totalu. Sem ako ga ne pojedete kao naš prosečni korisnik gradskog prevoza.

Nemci su imali više sluha za Ignaza i praktikovali su njegove metode sa hlorom. Pokazali su u praksi da je bolest posledica nečistoće. Mada ni tu Ignaz nije imao mnogo sreće, Gustav Adolf Majkls koji je odgovorio pozitivno na ovu praksu, izvršio je samoubistvo nakon što je sebe okrivio za smrt svoje rođake koja je preminula nakon što se porodila. I tu je priča stala.

Danas znamo da je ovaj lekar stradao na svim poljima pokušavajući da uvede antiseptike u praksu preventive. Njegovo ime je ostalo da krasi nazive velikih bolnica, nalazi se na komemorativnom novčiću i poštanskoj markici, čak je i jedna manja planeta nazvana po njemu. Sedam filmova je inspirisano njegovim likom i delom, a pominje se i na nekoliko mesta u književnosti. Na daskama koje život znače, ovaj čovek kome je čistoća život značila, ovekovečen je tri puta u vrlo posećenim predstavama. Posvećena mu je i radio drama na BBC-ju. Da je imao takvu medijsku platformu ranije, sigurno bi imao i raniji učinak.

Eto, čovek izgibe da nam utuvi u glavu da peremo ruke, a nas i danas na to treba terati. Bolje da poslušamo njega nego da nam to virus objašnjava naknadno. Znate, kuge nekad igraju poker, a nekad otvaraju tarot. Ako se „kockate“ u prvoj verziji, budite sigurni da ste u drugoj već zakasnili i da samo možete da slušate kakve vas posledice čekaju u budućnosti. Tako je jednostavno biti super heroj, taman da virus što pre pošaljemo preko sedam brda i sedam gora i mora… u vilajet goru gde dana nema i daha nema, a ne kod komšije.

Neznanje je majka propasti, rođena sestra gluposti, brat od tetke haosu i strina licemerju, a oko rođeno nemarnosti. Svi zajedno kumovi su propagande prepune panike, dezinformacija i egoističnih momenata. Pa shodno tome, što bi bilo prigodno u ovom času, bacam vam rukavicu u lice i izazivam na pametne poteze. Štitite sebe i druge od raznih prljavština, maske ionako nisu ništa novo u ovom brzom i surovom svetu preživljavanja, danas smo jedna familija pa počnite od toga. Šekspir je tokom karantina usled kuge napisao Kralja Lira pa, izvolte. Nenad Jevtić je pomalo proročki sročio „Dronstad: Karantin“. A kako vidim na stranici Dronstada (maznula odatle) ima neko još precizniji sa „Wuhan-400“ virusom koji ima vrlo precizne karakteristike (Dean Koontz- Eyes of Darkness, 1981, poglavlje 39, strana 266). Tarabići bi ovo lajkovali, sigurno. Možda treba da se zabrinem oko naslova koji tek slede na našem književnom nebu. U međuvremenu, uozbiljite se više, pa da se u skorije vreme opet grlimo ko ljudi. Nemojte da budete od onih što zaginu u prvih nekoliko scena filma jer su morali da vide šta je šušnulo.

Ako niste znali, danas postoji izraz: Semelveisov refleks. Metafora je za određeni tip ponašanja koji odlikuje refleksno odbijanje novog znanja ili pravilnika jer se kosi sa društvenim ili ličnim normama i uverenjima.

„Jednoga dana Kuga je na putu za Damask presrela karavan u pustinji. Vođa karavana ju je pitao kuda ide. „Da odnesem hiljadu duša,” reče Kuga. Po povratku je srela isti taj karavan. Vođa karavana joj zameri: „Rekla si da ćeš odneti hiljadu a odnela si pedeset hiljada“. „Nisam,“ reče Kuga, „Ja sam odnela hiljadu, ostale je odneo Strah.“  – izvor  Iranske narodne priče

Strah ima više lica, nekad se krije iza bojazni ili moguće osude i ismevanja. Ne dopustite da vas Strah slaže i otvori vrata mnogo goroj zverčici. Proći će i ovo, valjda ćemo nešto naučiti. Ako ništa drugo, koliko se priroda oporavila kad je ne zlostavljamo i kolika je blagodet čitanja knjiga za koje sada sigurno imate vremena.

Što se tiče Ignaza, njegov život je književni masterpiece sa svim žanrovima u jednom, jer ipak sam život uvek piše najbolje redove.

A virus? On će se na kraju manje-više vratiti tamo gde mu je jedino i mesto, na stranice kakvog napetog romana, koji ćemo nakon ovoga verovatno čitati u punoj HTZ opremi… dok nas ponovo najveća bolest čovečanstva ne pokosi… zaborav da je moguće.

S ljubavlju Elena Alexandra

Facebook Notice for EU! You need to login to view and post FB Comments!

Pretraži Naslove

Korpa

NAŠI PRIJATELJI