Pročitajte prvi deo priče: Priča o jednom zlikovcu (1)
Besno je udario šakom od sto, čovek od nekih pedesetak godina, sa sada već sedom bradom koja je ukrašavala njegovo i ovako simetrično lice. Ko god bi ga video bio bi zadivljen izgledom ovog čoveka. Imao je onu opojnu draž, onu neku harizmu koja te prosto privlači.
Na osnovu te harizme se i provlačio u životu, pre nego što je zaslužio svoje žezlo. Ipak, znao je da sama moć ne daje ljudima dovoljnu motivaciju. Morao je da bude lider koga će ljudi pratiti.
Tu lekciju ga je naučio njegov otac, koji je dugo godina pre njega bio zadužen za gradsku banku i čak u nekoliko navrata bio i izglasan za predsednika gradića Prelington.
Ipak, sama slika oca mu je sada u potpunosti iščezla iz uma, dok je besno hodao napred-nazad po svojoj radnoj sobi. Konačno, neko mu pokuca na vrata.
„Gospodine, Vaš čaj je stigao”, doviknula je njegova kućna pomoćnica sa druge strane zatvorenih vrata.
„Uđi Mirta, uđi”, rekao je on poprilično ravnodušno, no stara Mirta, koja je znala ovog čoveka do srži, sumnjičavo ga pogleda.
„Gospodine Mernon, šta nije u redu?”, zapitala je ljubazno dok je spuštala srebrnu tacnu sa divnim simbolima lišća i grana po čitavoj svojoj strukturi. Ta tacna je bila toliko vredna da bi bez problema prehranila jednu porodicu čitavu godinu. Nežno mu je dodala svilenu salvetu, koju on spretno spusti na svoje krilo, a potom mu doda i šoljicu, koja se sva presijavala. Kad bi Eliot i Erik samo ovaj pribor maznuli, imali bi više plena nego sav novac iz banke.
Ipak, gospodine Mernon je nehajno prihvatio svoj čaj i polako počeo da pirka u tekućinu boje ćilibara koja se pušila.
„Opljačani smo, ponovo“, odgovori joj on konačno melanholično.
Ipak, Mirta nije napravila čak ni najmanju grimasu i nastavila je da zuri u njega, čekajući da joj nastavi dalje priču. Imao je običaj da od svega napravi dramatizaciju, te je i ovaj put teatralno uzdahnuo i konačno otvori usta kako bi progovorio. Ipak, samo je vazduh izašao, dok je on pokušavao da nađe kvalitetno objašnjenje za sinoćne događaje.
Mirta primeti da se muči da pronađe prave reči i pomisli kako bi sada bio savršen trenutak da ga ponovo pusti da samuje, no kako je podigla tacnu i spremila se da pođe iz sobe, gospodin Mernon progovori dubokim, setnim glasom :„Mirta, jesam li ja jedan loš čovek?”
„Gospodine Mernone, zašto me to pitate?”, zapitala je kućna pomoćnica, pomalo preneražena pitanjem, a još više odgovorom koji bi mogao izaći iz njenih usta.
„U ovom gradu nisam naišao na mnogo osoba koje me vole zbog onoga što sam. Mislim, svestan sam da mi ukazuju poštovanje, posebno zbog straha i trepeta koji je moj otac sejao. Pretpostavljam da sam ja samo nastavio njegovu činidbu. Ipak, kako osetim smiraj života koji me može uskoro snaći, sve se više pitam – zašto sam činio sve kako sam činio?!”
Mirta nastavi ćutati, nesigurno stojeći na sredini sobe, dok je privlačeći tacnu k sopstvenim grudima kao neki štit, osetila da je počela da se preznojava. Navikla je na promene raspoloženja ovog čoveka, ali ona nikada nisu bila u nekom tužnom maniru, kakav je sada ispoljavao.
„Izvini Mirta na neugodnosti. Nisam želeo da Vas opterećujem mojim duševnim stanjem. Slobodna si.”
Žena razrogači oči, ali ipak poslušno klimnu glavom i bolno sporim koracima priđe vratima, očekujući neki preokret, no čak i kada se našla na drugoj strani vrata, shvati da je gospodin Mernon ostao na svojoj poziciji, što joj se učini još zloslutnijim. Što je brže mogla, pošla je prema kuhinji.
U međuvremenu, na drugom kraju grada, dva brata su skovala plan kako da dođu do svojih potrepština pre nego što ih starac i komandant primete.
„Eliote, da li si siguran da će ovo upaliti?“, zapita veoma nesigurno Erik, dok su mu se po čelu usekle bore, ne od starosti, već od stresa, koji kao da je jeo mlađeg brata.
„Naravno braco. Samo se ti opusti i dozvoli mi da uradim ovo kako valja“, doda Eliot, trudeći se da zvuči što je sigurnije mogao.
Autor: Jovana Pribić
Nastaviće se…