Pročitajte prethodni deo priče: Priča o jednom zlikovcu (2)
„Eliote, ti si ludak”, zavapio je njegov mlađi brat.
„Hajde ne budi kukavica mali, nego mi pomozi.“
Eliot je prenosio velike kutije sa crnim i masnim natpisom „Eksploziv”. Pogledao je svog brata sa sve jednom podignutom obrvom, kao da se potajno nadao da će Erik ponovo da započne svoje protestovanje, samo da bi mogao da ga uredno spusti na njegovo mesto.
Nikad nije smatrao svog brata posebno pronicljivim, iako to ne znači da ga nije voleo. Jeste, na svoj uvrnuti način, samo njemu znan, bez mnogo emocija koje bi isplivale na površinu. Kao i sad, jedino je Eriku moglo biti jasno da je spreman da učini i ludosti, samo kako bih ih zaštitio.
„Neću početi da se prepirem opet, ako to čekaš“, uzvratio je mlađi brat drsko.
„Postao si mnogo oštriji na rečima braco. Sviđa mi se to“, odgovorio je Eliot, sa nestašnim osmehom na licu. Njegov mlađi brat je shvatio zašto je tako lako osvajao žene.
„I šta? Zaista ćemo razneti banku u velikom stilu?“, upita sa nevericom Erik.
„Pa ako imaš bolju ideju kako da napravimo pravu pravcatu diverziju komandantu i onom matorcu, ja sam otvoren za ideje.“
„Svestan sam da je plan relativno dobar, ali šta ako oni shvate da je u pitanju diverzija?“
„Eriče, od kad si ti postao tako pametan?“, reče Eliot kroz zube, streljajući ga pogledom.
„To što sam tebi uvek mali glupak, ne znači da je to i istina“, uvređeno odgovori Erik.
„Dobro, moja greška, izvinjavam se.“
Eliot je premestio još jednu, apsolutno istu kutiju u malu prikolicu koju je trampio od nekog beskućnika za njegove cipele, čitavu veknu hleba i džema i uz jedan solidan kaput. Srećom, ovaj uspešni lopov koji je imao kodeks časti samo za one manje srećne i spretnije od njega, nije imao srca da krade od beskućnika, ali je zato imao mnogo čime može da ga namami da mu da ono što mu je tad delovalo kao nužnost.
Beskućnik je bez ikakvog daljeg raspravljanja shvatio da je ovo ponuda koju ne bi valjao da odbije, te je pristao bez mnogo ubeđivanja i predao svoju prikolicu u kojoj je bilo smešteno nekoliko torbi prepune izbušene odeće, kako je Eliot nemo pretpostavio, zbog moljaca. Ipak, na rastanku je video da su beskućnikove oči bile nepomično vezane za tu prikolicu, i koliko je bio radostan što je dobio današnji ručak i konačno cipele, da ne ide bos po kaljugama, ipak je teška srca pustio svoju dragocenost.
Upravo zato, Eliot koji obično tvrdi da mu je srce od kamena, usudio se da obeća beskućniku da će mu je vratiti netaknutu. Ozareno lice tog čoveka bilo je nešto neprocenjivo. I iako je isprva samo slagao, videvši to, shvati da će ipak morati da ispuni svoju reč, jer će ga u suprotnom sopstvena savest pojesti.
Erik mu se pridružio u utovaru još dve masivne kutije i sada su sa čitavih pet kutija eksploziva znali da moraju da čekaju noć. Nije kao da su bili mnogo bezbedniji tada, ali su znali da će jedino mrak biti njihov saveznik prilikom postavljanja eksploziva. Malo će se namučiti sa tovarom, na to su bili spremni. A onda će, kada sunce već bude visoko na horizontu i kada gradski sat sutradan već bude otkucao dvanaest, konačno ispaliti zapaljenu strelu iz jedne štale koja se nalazila nekih sto metara dalje od banke, ali za Erikovu spretnost sa lukom i strelom, to nije bila velika distanca.
Onda će zapaliti eksplozive i kada svi najmanje očekuju, dignuti jednu od tri najvažnije zgrade u gradu, pored Skupštine i gradonačelnikove kuće u vazduh.
Iako su njih dvojica bili sigurni da će ovim definitivno napraviti diverziju, nisu znali, niti su posebno računali na to da će ulaz u pećinu biti sasvim slobodan. Ostalo im je samo da se nadaju da će uspeti da uspavaju čuvare i da će time sve rešiti.
Konačno su seli, kako bi se odmorili na kratko, pre nego što padne noć za koju su sinoć mislili da neće dočekati. Obojici je kroz um prolazila slika komandanta na ulazu sa svojim sledbenicima i onog starca koji preti da ih neće ostaviti na miru dok ne sazna ko su. Ipak, taj dan su imali više sreće nego pameti. Pre nego što je svanulo, dok su obojica još uvek strepela i skoro pa doživela srčane udare od stresa, starac je odlučio da povuče komandanta nazad.
Kasnije, kada su trupe zaista napustile tunele i obustavile pretragu, Erik je otišao da se prošunja gradom, ne bi li čuo koji novi trač ili eventualno razlog za ovu naglu promenu plana gospodina Mernona. Za to vreme, Eliot je skupljao potrepštine za plan i pored već spomenute prikolice, zadužio se kod jednog zelenaša, koji je imao svoje zalihe oružja, a rado ih je prodavao na crno, baš na samom ulazu u grad, skoro ispred nosa svim vlastima, koje to nikad nisu ni predvidele. Možda je zato i bio tako uspešan.
Odneo je prvi deo potrebnog novca za eksplozive, a drugi je obećao kroz nekoliko dana. Svestan je da se može uvaliti u još problema, posebno kada je stavio svoj kitnjasti potpis na onaj prgavi ugovor tog zelenaša, duboko je uzdahnuo i tiho se pomolio.
Autor: Jovana Pribić
Nastaviće se…