Zelene oči, tamne poput mora pred suton, zračile su urođenu magnetičnost, dok su puna usta nepravilnog oblika vlažnošću dodavala notu lascivnosti. Mongolske jagodice su podizale zategnute obraze, a sve je bilo uokvireno vatrenim pramenovima, davajući finalnu formu licu.
Krkljanje iza nje je natera da načas prekine ritual i odloži kutijicu sa puderom. Prišla je krevetu u uglu sobe. Tu je ležao nepomičan čovek.
Miris urina je bio jak i ona napravi grimasu gađenja.
„Tatice, pa zar opet? Koliko puta sam ti rekla da prvo zoveš, da ti dodam posudu. Vidi kakvo si prase ispao, sve si ukvasio oko sebe.“
Čovek je uspeo da se malo izmakne unazad, nabivši se dublje u jastuk, dobro naparfimisan ustajalim znojem. Flekava posteljina je bila nagužvana, sa mnogim žućkastim pečatima. Prišla je i uzela nakvašenu krpu. Lagano je svukla platneni prekrivač i stala da pažljivim pokretima briše starčeve gole butina i međunožje. Njegov pogled je bio ukočen, kao i celo telo koje se nije otvaralo negovateljici.
„Staviću ti ponovo kateter da mi se ne unerediš i prehladiš dok nisam tu. Moram da obiđem baku, vraćam se brzo. Bolesna je jako. Znam da bi voleo da je vidiš, preneću joj tvoje pozdrave. Valjda se više ne ljuti na tebe. Čak joj je i poslednji ožiljak sasvim zarastao.“ Njegove oči su iskolačeno gledale dok su bale prskale na sve strane usled krajnjeg napora da nešto izgovori.
„Ništa te ne razumem, tatice. Vreme je da uneseš malo tečnosti, da mi ne dehidriraš.“ Uzela je bocu pored kreveta, napunjenu žućkastom tečnošću i zgrabila levak sa noćnog stočića. Nevoljnik se otimao dok mu je jednom rukom gurala levak i fiksirala glavu stezanjem donje vilice, pritom je drugom polako sipala tečnost koju je morao da guta. Na kraju je malo povratio i cela prostorija je zamirisala na amonijak.
„Prase jedno, vidi šta si uradio. Za kaznu te ne brišem i nema katetera! Ako si se lepo napio, ja bih da krenem. Da nisi još gladan? Ima u posudi još…“ njegovo jako trzanje glavom u znak negodovanja je nasmeja od srca.
„U redu, ne valja preterivati. Jeo si pre pola sata. Kad se vratim, nahraniću te duplo, častim taticu ako bude dobar i ne upiški se dok se dođem.“
Suze su mu curile niz lice, setno gledavši ka noćnom stočiću. Pogledom je fiksirao ram sa slikom tri osobe. On, žena njegovih godina i crvenokosa devojčica. Moglo je to biti slikano pre skoro tri decenije, sudeći po izgledu starčevog lica.
„Kako je porodica divna stvar, jasno ti je sada, zar ne? Ne brini, obećavam ti da ćete uskoro ponovo biti zajedno. Radim na tome da ti oprosti.“ Mazila ga je po obrazu dok se otimao, a zatim ga je uhvatila za obraz i lagano pojačavala stisak, istovremeno uvrćući u jednu stranu, tako da je komadić kože pod njenim prstima sasvim porumeneo. Starčeve suze i raspuklo mumlanje su joj govorili o granicama izdržljivosti. Napokon je stala.
„Tako si ti mene mazio, tatice, kad sam bila mala. Sećaš se? Učiteljica nije verovala odakle mi modrice. Rekla je da sam prase malo koje se mota gde ne treba. Posle idem do nje, pronašla sam joj adresu. Zamisli, još je živa.“
Otvorila je ormar i uzela Valter PPK. Proverila je stanje u okviru, zadovoljno se našmešila i ubacila ga u torbicu. Otišla je do stola, pa je voće, kolače i sokove spakovala u platnenu torbu. Špriceve i bočice koji su se tu našli je pažljivo pokupila i ubacila u kesicu, ponevši je zajedno sa torbom. Naparfimisala se i proverila sadržaj torbice.
„Brzo se vraćam, nemoj nigde da ideš.“ Pogledala je prema čoveku u krevetu i poslala poljubac. Vrata se ubrzo za njom zatvoriše, a u sobi ostade samo težak miris telesnih ekskremenata.
***
Sparni julski dan je naterao ljude da ostanu u kućama sve do popodnevnih časova, kada su lagano krenuli da se migolje po ulicama, poput mrava u potrazi za hranom. Svako je gledao svoja posla, ne berući brigu ko se sve kreće među njima. Zaokupljen uobičajenim mukama i problemima, svako je bio svoj univerzum, bez mnogo osećaja za ostale.
U centralnom gradskom parku je situacija bila nešto drugačija. Tamo su obično dolazili oni koji žele da se opuste i reše svakodnevnih muka makar na tren. Deca koja se igraju, starci zamišljeni nad šahovskim tablama, ljubavnici koji bi radije da se sretnu u senci nekog hrasta, ili vrbe, nego usred bašte pune smoga, lišene intime. Sve u svemu, probrano društvance, ako se uzme u obzir diverzitet ličnosti i namera pohranjenih u njima. Pred sam kraj dana, kada su nešto tamniji tonovi krenuli da boje nebo, atmosfera je postala življa.
Na jednoj uvučenoj klupi, u najzabitijem delu parka, sedeo je čovek u srednjim tridesetim. Krupna građa se nadzirala ispod majice. Naočare za sunce su reflektovale crvenokosu devojku koja mu je dolazila u susret.
„Nije li malo riskantno za mladu damu da u smiraj dana šeta ovim delom centralnog parka?“ Obratio joj se čim je prišla na manje od dva metra.
„Molim? Ko si bre ti, neki manijak? Matori, gledaj svoja posla.“ Odbrusila mu je s visine.
„Čekajte, gospođice. Možda ste u opasnosti, a ponašate se kao da se ništa nije dogodilo.“ Uzvratio je značajnim tonom, pokazujući joj rukom da sedne na klupu.
„Znači, pandur, ne manijak. Ako ima razlike. Da vidim legitimaciju prvo. Je l’ sam nešto sumnjiva?“ uzvratila je i stala pored klupe, prekrštenih ruku.
„U redu. Inspektor Vukčevič, Krvni i seksualni delikti. Izvolite legitimaciju.“ Zagledala je neko vreme trudeći se da opazi svaki delić značke, zatim je frknula i sela na drugi kraj klupe. Izvadila je cigaretu i pripalila, dim je napadno dunula ka njemu. Nakon kraće pauze i gledanja u oči kroz naočare, on najzad progovori.
„Vi ste relativno poznata ličnost, zbog vaše bake, tako da bi skandal bio daleko veći, a pritisak javnosti neuporediv, ako vam se nešto desi. Da ne pominjem da vam je svakako život ugrožen ukoliko nastavite da se neodgovorno ponašate.“
„Kako vi znate ko sam, pratite me? Da znate da mogu da Vas prijavim unutrašnjoj kontroli, baka ima neke veze, pa posedujem brojeve izvesnih ljudi. Ukoliko me ne ostavite na miru..“
„Kako želite. Pretpostavljao sam da ćete danas doći, pošto vas juče nije bilo ceo dan. Gospođa se zabrinula. Nije mogla da govori, ali je napisala na ceduljici da vas potražimo. Nije da je moj posao da ispunjavam buržujske želje, ali svi se međusobno pomažemo uslugama. Tu sam samo zato što je opšta bolnica preko puta parka, računao sam da ćete baš ovuda proći, kako biste izbegli nepotreban publicitet. Nazovite to pandurskim njuhom. Ono na šta nikako nisam računao je da ćete biti toliko neoprezni da kosu ofarbate u crveno u vreme kada serijski ubica kasapi devojke koje savršeno odgovaraju vašem opisu, a žrtve nalazi verovatno u ovom parku, premda je poslednje poverljiva informacija. Naravno, još nismo objavili da je serijski, ali moje je da Vam prenesem gospođinu zabrinutost za vaše zdravlje, iako mi nije jasno otkud to da se više brine za vas nego za sebe u onakvom stanju. Nadamo se da će uskoro progovoriti i reći šta ima, biće svima lakše. S obzirom na politički uticaj vaše bake, moram da Vas zamolim za diskreciju u vezi ovog razgovora.“ Poslednju rečenicu je posebno naglasio podigavši obrvu pride.
„Vraćam se u prirodnu boju, inspektore. Ja sam džindžerka, niste znali? Što se ubica i manijaka tiče, prepustiću Vama i službama da rade svoj posao. Ne bi valjalo da se mešam u istragu, kako što ne bi valjalo da se vi mešate u slobodnu volju građanke koja želi da promeni boju kose. Biće da ne znate sa ženama.“ Prekrstila je noge i zapalila još jednu cigaretu, malo se podigavši u sedu.
„Zato vi znate sa ženama.“ Na ovo se štrecnula, ugasila cigaretu i naglo ustala.
„Gledajte svoja posla. Nadam se da se više nećemo sresti.“
„Kako se uzme. Organe reda je najbolje ne sretati u ovakvim prilikama, tu se slažemo. Ponesite kese, zaboravili ste u žurbi. I, pazite se.“
„Pretite?“
„Savetujem, pala je noć. Manijaci postaju višestruko aktivniji.“
„Dobro da znam, upravo se sklanjam od jednog. Zbogom, inspektore.“
„Doviđenja.“
***
„Mala je nafurano buržujsko govance. Puna sebe i razmažena do bola. Nije me ni na trenutak uzela za ozbiljno. Sedimo ovde dok je ne vidim da bezbedno ulazi u bolnicu. Da sam je odande pratio, sigurno bi napravila frku, a ne bih da nakačim novinare na vrat.“ Izdeklamovao je zadihani ispektor, tek što je utrčao u auto parkiran blizu ulaza u park.
„Rekao si joj za serijskog?“ hladno ga je upitao tip za volanom.
„Da, procenili smo da tako treba, da se ne vraća noću kroz šumu. Mada, mislim da je slaba vajda od toga.“
„Šta si još saznao od nje?“
„Ništa, naljutila se kad sam nabacio da znam da je lezbača.“
„Prokleta budalo! Moram ponovo da izglađujem stvari. Ko me jebe kad su u kadrovskom sve sami idioti.“
„Smiri se, Makso, sve je pod kontrolom. Mala mi je simpatična na neki način. Nekako je kurčevita, ali ima ortačko držanje.“
„Tebi je svaka pička simpatična na neki način. Zato zamalo nisi popio otkaz na prošlom slučaju. Do malopre ti je bila nafurano govance. Odluči se, ili ti se diže na nju, ili je tretiraš kao potencijalnu žrtvu u slučaju, ne može oba. Nabavio sam slike, Đura je odradio odličan posao, ali nam ništa ne znači za slučaj. Neka ih negde u zapećku, nemoj da su pisnuo slučajno o ovome.“
Zatim je uzeo kovertu iz pretinca za rukavice i izvukao sadržaj. Dodavali su se slikama i zastali na jednoj u čijem su krupnom kadru bile dve žene.
„Đura je dobar posao odradio. Ko bi reko da mala voli žene, a može svakog tipa da ima. Misliš li da voli samo žene?“ ozbiljno će, a kolega za volanom ga značajno pogleda.
„I da voli muške, nisi sigurno njen tip, Vukčeviću. Ta bi se pre uhvatila za Vukodlaka nego za pičkopaćenika iz Krvnih.“
„Ne znaš me iz najboljih dana, mogao sam po dve za veče da smuvam.“
„Preko Tindera?“
„Nemaš pojma. Nego, čini mi se da mi je njena ženska odnekud poznata. Te jagodice i usta… znaš, pamtim takve stvari.“
„’Aj ne seri, tebi je svaka poznata. Eno ti je, upravo ulazi u bolnički krug. Zamalo da ti promakne, inspektore. Kad smo već kod Vukodlaka, noćas bi mogli da očekujemo novi napad. Na kraju će ljudi poverovati u ta okultna sranja, pa ćemo imati i vidovnjake umešane u slučaj. Treba nam svaki raspoloživi kadar, ne zamajavaj se mnogo ženama.“ Pokazao je preko puta, ka ulazu u Opštu bolnicu.
„Kako je mogla odatle da dođe? Trebalo je da prođe kroz ovaj izlaz iz parka.“
„Nije te pitala za putanju, očigledno. Slušaj, poslao sam momke da provere tu njenu devojku. U civilu, prerušene u servis za kablovsku. Čisto rutinska kontrola, pošto je mala sklona sranjima, a sada je njen anđeo čuvar šlogiran i leži na klinici koju je sama izgradila donacijama. Ironija sudbine, neurologiju u Opštoj zovu Bakina kuća.“ Uto mu pozvoni telefon. Glas iz slušalice je zvučao isprekidano i uspaničeno. Nakon nekoliko trenutaka, inspektor prekinu vezu.
„Dođavola, Vuče, sranje je! Njen deda… nađen je u kući njene ženske, u jadnom stanju. Hranila ga je govnima i mokraćom, pun je rana od dekubita i jedva živ. Šlogiran, kao i njegova bivša žena. Piči gore i izvuci malu da je upozoriš, ja moram da organizujem ljude da obiđu ludnicu. Čekam te ovde, budi diskretan, moramo našima da obezbedimo prednost.“ Brzinski je davao instrukcije i već je zvao nekoga, dok je kolega izlazio iz automobila.
„Zašto jebenu ludnicu, ne razumem? Da ne misliš da je mala šiza pobegla odatle?“ zastao je i dobacio.
„Ne mislim na njenu žensku, već na majku. Tamo je godinama. Imala je psihotičnu epizodu za vreme trudnoće, sa roditeljima se povukla na devet meseci, niko ih nije video. Valjda su bili na nekoj egzotičnoj lokaciji. Vratili su se kad se Aleks rodila i od tada je mučenica stalno po psihijatrima. Nekakav rascep ličnosti, ko će ga znati. Ta keva zna više od svih, ako mene pitaš, i planiram da je posetim. Požuri, jebote!“
„I, pazi da se opet ne utripuješ i napraviš sranje, ne mogu više da ti vadim dupe!“ dodao je u vazduh koji je apsorbovao informaciju.
Treperava noćna rasveta i pun mesec su mu osvetljavali put dok je ubrzanim koracima hitao ka ulazu u veliki bolnički kompleks.
***
Na portirnici ga je zaustavio bucmasti radnik obezbeđenja, sa punim ustima.
„Inspektor Vukčevič, Krvni delikti. Ne brini, sve je ok, samo rutinska provera u svojstvu istrage. Prijatno, druže.“ Pokazao mu je značku i dodao.
„Baka? Izvini, gospođa Petrovna.“ portir se na kratko zamislio i dodao.
„Drugi sprat. Radi samo jedan lift. Održavanje. Hoćeš zalogaj kolača, izvini što te ovako nudim?“ promumla debeljko.
„Hvala, druže. Samo ti ručkaj.“
Ušao je u otvoreni lift i pritisnuo broj dva.
Bilo je pusto na drugom spratu, s obzirom da je vreme za posetu odavno prošlo. Na prijavnici nije bilo nikoga. U prvih nekoliko soba dugačkog hodnika je diskretno progvirio i zatekao pacijente kako uglavnom mirno leže, ili spavaju. Bilo mu je čudno što nema ni traga osoblju. Instinktivno se uhvatio za CZ u futroli za pojasom, spustio stav, ukopavši se kao mačka, da bi zatim sasvim polako krenuo da se prikrada kroz odeljenje, pazeći da mu leva strana tela uvek bude u ovlaš dodiru sa masnim zidom. Nešto nije u redu, previše je mirno. Kroz neprijatnu tišinu su probijali zvuci zujanja neonki i ritmičkog pištanja aparata iz bolničkih soba. A onda je začuo taj zvuk. Smeh, zaboga. Neko se đavolski smeje na kraju hodnika. Više ljudi. Požurio je, ubacivši metak u cev, najtiše što je mogao.
***
„Inspektore, pa zar se tako upada u bolesničku sobu? Čemu pištolj u rukama? Evo, predajemo se svi, a baki je malo neprijatno.“ Ženski glas i pogled na zatečenu situaciju su ga uverili da je napravio veliku grešku. Ponovo. Štaviše, mogla bi skupo da ga košta ako dođe do načelnika.
„Šta ćete svi ovde, zašto nema nikoga na prijemnom pultu, niti po sobama?“ zbunjeno će, vraćajući pištolj u futrolu.
„Slavimo, baka je pretekla nekako. Oporaviće se od šloga kako stvari stoje. Sedite, ostao je jedan kolač za vas. Želite li malo soka, da se okrepite?“ umilnim će glasom crvenokosa, dok se prisutno osoblje oporavljalo od šoka usled upada naoružanog čoveka u bolničku sobu usred noći.
Pošto se malo pribrao, setio se zašto je došao.
„Gospođice Aleks, trebate mi na trenutak, molim vas pođite za mnom do terase na kraju hodnika.“ Izgovorio je i smesta izašao iz prostorije. Devojka je pratila njegove korake do skučenog balkona, spojenog sa požarnim stepenicama. Naposletku je stao i okrenuo se ka njoj. Izvukao cigaretu, pripalio i ponudio je.
„Hvala, ne pušim.“
„Otkad?“
„Pređite na stvar, inspektore.“
„Vaš deda…“
„Šta se dogodilo, da nije umro?“
„Zapravo, malo je falilo. Šlogirao se, baš kao i vaša baka. Ali to nije sve. Neko ga je mučio danima i, kako da kažem, hranio izmetom i mokraćom. Sumnjamo da je neki otrov izazvao šlog. Nisam doktor, ali, nije li malo neobično da se gospođa Elena toliko brzo povratila od tako teške dijagnoze?“
„Shvatam, ali ko bi im to uradio? Ne znam da su imali neprijatelja. Dođavola, moram do deke brzo…“
„Neko koga poznajete. Neko ko vam je veoma blizak. Najbliži, zapravo.“
„Ko, inspektore, recite, za ime boga? Ne mogu ja da izgovorim to ime? Nije valjda… kučka mala, zato je nema danima. Nisam htela ponovo da joj plaćam dugove dok odbija svaku ponudu za posao.“
„Žao mi je. Znate li možda gde bi Marija mogla da bude sada?“
„Otkud znam, nikad mi ništa ne govori. Samo se pojavi i ja se tada nadam da je dobre volje, da neće da me maltretira, kao po običaju.“
„Zar Vas je maltretirala? Verbalno, ili…“ podigao je obrvu i malo iskolačio oči.
„Bolesnica ima čitavu apoteku egzotičnih supstanci i tinktura u domaćoj radinosti. Ona je u nekoj sekti. Nisu one njuejdž gluposti, ozbiljna je priča. Mislim… mislim da žrtvuju životinje.“ Zatresla je donjom vilicom i mekano mu pala na grudi, na šta je on uzvratio zaštitničkim zagrljajem.
„To su ozbiljne optužbe, na osnovu čega to tvrdite?“
„Pominjala je često pse i mačke kada bi odlazila na terasu da priča sa tim svojim čudacima. Sve neki urasli u dlake, maljavi kao da u šumi žive. Žene su nešto pitomijeg izgleda, ali i dalje jezive. Sve do jedne imaju guste obrve i čeličan pogled, kao da su iz istog plemena. I Marija pomalo liči na njih, ali ona se sređuje stalno pa se ne primećuje toliko. Psi i mačke iz kraja su počeli da nestaju vremenom.“
„Pre koliko su ti nestanci krenuli da se dešavaju?“
„Prvi put pre otprilike tri meseca. Obično je bilo na pun mesec, kao noćas.“
„Dođavola, zaboravio sam na to. Samo mi još fali novi napad Vukodlaka.“
„Koga, čega?“ devojka je izgovorila drhturavim glasom, što je mužjaka nateralo da je instinktivno prigrli jače i pomazi po leđima. Njena jaka toplota mu je prijala.
„Da nemaš temperaturu, malecka. Goriš.“
„Ne znam, moram da proverim, ne osećam se dobro već neko vreme. Stvarno misliš da gorim?“ zabrinuto će.
„U svakom smislu, ali o tome drugi put. Nego, moram da idem, ne pričaj ništa za deku kad se vratiš. Dolazim posle po tebe, da te vodim kući. Trebaće ti zaštita dok je ne uhvatimo. Ne brini, neko će motriti na bolnicu.“
„Hoćeš ti da me štitiš?“
„Naravno, a sad idem. Vidimo se uskoro.“
Elegantnim pokretom se sklonio, trudeći se da što duže bude naslonjen na nju da bi joj na kraju ovlaš dotakao ruku svojom i blago stegnuo. Ubrzanim hodom je projurio pored sobe u koju je bila smeštena slavna pacijentkinja, samo što sav žamor ovoga puta beše potpuno zamro. Zašto li gubim vreme na razgovore kad me pravi slučaj čeka napolju? Ta mala je živa vatra, bukvalno. Prošavši pored pulta, iz priloženog je zaključio da i dalje nikoga nema i da je klinika jednako sablasno prazna kao i kada je dolazio. Lift je bio zauzet i pokazivao je da neko upravo ide na gore. Ko zna na koji sprat, odoh peške, nemam vremena za gubljenje.
Sjurivši se dole, krenuo je brzo ka ulaznim vratima, ali ga je jedan detalj naterao da zastane. U portirskoj kućici nije bilo nikoga, a vrata su bila tek malo odškrinuta, kao da je nešto zaglavljeno i brani da se zatvore. Mahinalno mu je pogled pošao na dole, tada primeti stopalo u taktičkoj čizmi kako drži vrata. Smesta je prišao i zatekao prizor koji mu je sasvim pomutio um. Radnik obezbeđenja, taj ljubazni debeljko, je ležao plav i naduven, sa penom koja je curila iz usta. Njegov beživotni pogled je bio nalik zamućenom staklu koje gleda negde na gore, ka radnom stolu. Pogledao je instinktivno i video tanjirić sa malim preostalim komadom kolača kojim ga je malopre nudio. Dođavola, isti kolač. Mala, jebem ti mater bolesnu!
Displej je pokazivao da je lift na drugom spratu i da ne ne reaguje na pozive. Zaključivši besno da je neko zaglavio vrata, pojurio je uz stepenice, repetiravši pištolj, dok je drugom rukom izvukao telefon.
„Makso, dolazi gore, mala je pobila neke ljude i otrovala babu i dedu. Nije Aleks, ova ne puši, maskirala se njena riba. Ko zna šta je još uradila. Penji se gore i zovi pojačanje!“ pokušavao je da zvuči tiho i energično istovremeno.
„Vukčeviću, da li si pri sebi? Dolazim da vidim šta te spop…“ u tom trenutku se začuo zvuk grlenog krkljanja kolege, praćen naglim prekidom veze.
„Makso, jebote!“ odbrusi više za sebe. Nije više imao vremena, jer je već bio na drugom spratu i ulazio na kliniku za neurologiju. Mračni hodnik i zaglavljena vrata otvorenog lifta su mu govorili da bude na oprezu i smiri disanje koliko je moguće.
„Ko se boji vuka još…“ začuo je glas ispred sebe i video vitku žensku figuru kako izranja iz tame na kraju hodnika. Pošao je par koraka napred i uperio pištolj u centar tela koje mu je prilazilo.
„Tri za groš… tri za groš…“ drugi glas je dolazio iza njega, samo što je bio praćen zvukom repetiranja pištolja.
Izvio je glavu i deo tela unazad, pripremajući oružje, kada mu je topla ruka snažno uhvatila zglob, toliko da je od bola jauknuo i ispustio pištolj. Tamna senka nečega neobjašnjivog je prošla kroz njegovo biće u tom trenutku, bilo mu je jasno da ta osoba nije nikako mogla da pređe skoro dvadeset metara hodnika za par sekundi. Ipak, bila je tu, a njenu toplotu je prepoznavao, samo što je sada bilo nečeg pogrešnog u dodiru previše maljave ženske ruke.
Vreo jezik praćen toplim zadahom živog mesa ga je zagrebao po licu tako da se instinktivno okrenuo napred, zaboravivši na pretnju iza leđa.
„Zar ne želiš da me držiš u svom zagrljaju i čuvaš od nevolja, inspektore? Pravi si vuk koji štiti ženkice dok njuška njihove tople pičkice.“ Pogledao ju je pravo u oči, dok su njegove ostale otvorene i sasvim iskolačene od straha. Zagasito žućkaste zenice su treperile u mraku poput pokvarene neonke, s tim što to nije bila jedina čudna stvar u njenoj pojavi. Crvena kosa je bila daleko više divlja i gušća nego pre samo nekoliko minuta, koliko je prošlo otkako je ostavio na terasi. Bujna griva je izrastala i grabila prostor na sve strane, poput natapiranih frizura osamdesetih.
„Možda bi nas obe držao, pošto majmuna u gaćama da drži ne može.“ Šapnula mu je u uvo osoba iza njega. Stisak na njegovom zglobu je popustio i krv se vraćala u šaku.
„Nemoj da ti pada na pamet da pokušavaš nešto. Video si kako je Marija brza. Ukapirao si već da je ona, zar ne?“ dodade osoba iza leđa, koja mu je rukom nežno milovala vrat, gricnuvši ga blago za ušnu resicu. Sočno usisavanje parčeta kože je bilo krajnje jebozovno i plašilo ga je na smrt istovremeno.
„Danas sam te sreo u parku, pušila si. Bilo mi je čudno kad mi je tvoja pička rekla da ne puši. Dođavola se nosite obe, trebalo je odmah da mi bude jasno kada sam pogedao sliku. Imate slične fizionomije, obe crvenokose i pegave, sa krupnim očima i pušačkim ustima. Stiže pojačanje, malo ste se zajebale.“
„Ne pokušavaj da kupiš vreme razgovorom i uvredama. Konjica neće doći.“ Osoba ispred njega mu se unosila u lice i rugala. Zatim mu je pokazala okrvavljeni sat, sa koga je visila poveća froncla kože. Prepoznao je poklon koji je za prošli rođendan kupio kolegi. Napravio je grimasu straha i besa, ali nije uspeo da se pomeri, jer su ga obe uhvatile pod ruku i povele niz hodnik. Jedan od ta dva stiska je bio takav da se nije vredelo opirati.
„Kako, jebote, malopre smo se čuli… kako?“ mrmljao je sebi u bradu.
„Neke stvari nećeš nikada ukapirati, dragi moj zaštitniče. S mojom vrelom krvlju dolaze još neke prednosti. Naročito u noći punog meseca.“ Odgovarala je tonom koji podseća na režanje.
Kretali su se mračnim hodnikom ka jedinoj osvetljenoj prostoriji, onoj istoj u kojoj je zatekao čitavu treću smenu. Prolazili su pored zjapećih crnih rupa otvorenih soba na odeljenju. Nije gledao previše u tom smeru, ali bi se mogao zakleti da je u nekoliko prostorija registrovao aktivnost, pomeranje i sitna obličja nalik žutim svicima. Posvuda je mirisalo na mokre pse u teranju, a miris mesa je dodavao vlažnjikavu aromu ionako teško podnošljivom vonju.
Najzad su došli do vrata osvetljene prostorije. Prizor koji je zatekao ga je naterao na nagonsku reakciju i on prosu sadržaj želuca pred noge.
„Hajde, molim te. Pandur, pa gadljiv na leševe.“ Divljakuša je koketno cvrkutala.
„Gospođa Elena je još živa, ne razumem. Kad ste već otrovale sve, zašto niste…“
„To će Aleks da ti objasni, ipak se radi o njenom zadatku.“ Starica na aparatima je kolutala razrogačenim očima, pokušavajući da promumla nepovezane reči. Drhturavom rukom, vezanom za krevet, je pokazivala odsečnim pokretima ka vratima.
„Želi da odeš, pobegneš. Misli da zna šta te čeka, ali nije svesna da imamo druge planove za tebe. Bako, bako, što su ti tolike oči?“ Aleks će starici. Prišla joj je i ponovo izvadila pištolj iz sakrivene futrole ispod prsluka.
„Moraš da budeš ranjen i onesposobljen, ali i heroj koji je upucao Mariju, pošto je pobila i iskasapila čitavo odeljenje, sa sve osobljem i VIP pacijentom. Pritom si me spasao, teško ranjenu i dobro iseckanu. Za to će se Marija pobrinuti, ne treba to da te brine.“ Obratila mu se.
„Ne razumem.“ Odvratio je sporo i smireno, pokušavajući da sagleda mogućnosti preživljavanja i ,eventualno, spasavanja starice.
„Ne brini, trebaš nam. Nesvakidašnja je čast umreti u noći punog meseca. Tada te smrt posebno blagosilja a lunarna boginja uzima pod svoje one koje je odabrala. Učestvovaćeš u ritualu, budalice. A i ne želimo previše da skrećemo pažnju na sebe, slučaj Vukodlaka mora da se zatvori mojom inicijacijom.“
„Ne razume, Aleks. Nemoj da nam zbunjuješ inspektora. Dragi Vuče, naša vrsta gaji poseban afinitet prema određenom tipu ljudske ličnosti. Takvima se ne hranimo, već ih teramo da nam se pridruže, na obostrano zadovoljstvo. Ono što se u vašem svetu slabića naziva vrlinom, nama miriše na hranu. Što je za vas bolest i opasnost po društvo, za nas je potencijalni sadrug i partner u orgijama. Tako je Aleks izabrana, a slučaj Vukodlaka ima najmanje veze sa pravom likantropijom, iako predstavlja pripremu za inicijaciju naše iskušenice. Naime, mora da se reši svih koji su je na bilo koji način sputali, ili povredili u životu. Kasapljenje je ona usput dodala, da nam pokaže da je lojalna i da već razmišlja kao jedna od nas, mica mala. Recimo da je do sada krila istinsku narav. Crveno je njena prirodna boja.“ Marijin govor je naterao inspektora da zastane i osloni se o zid, pošto je osetio kako mu kolena klecaju, dok adrenalin biva jako ubrizgavan u svaku ćeliju.
„Hvala, draga, što me hvališ. Znaš da se vlažim kada tako pričaš. Inspektore, verujem da ste do sada iskopali ponešto od misterioznih okolnosti mog rođenja. Moja jadna mamica je i sama rođena pod nepovoljnim okolnostima. Sudbina je bacila u čeljusti monstruma od oca. Možda je fer da kažem da mama i ja imamo istog oca, a da ova debela kravetina, koja leži na krevetu polumrtva i svesna, nije prstom mrdnula da to spreči.“
Gledala je ka starici, koja je menjala boje i slabašno se trzala u vezovima.
„Da, bako. Dok mi je razvaljivao pičkicu u vašem bračnom krevetu, ti si bila na sofi, u dnevnoj sobi i pravila se svaki put da si zaspala uz televizor.“ Prišla je bliže i iz torbe sa stočića izvukla veliki nož. Okrenula se ka inspektoru i nastavila, dok je sa osmehom posmatrala kako se oštrica presijava na svetlosti mesečine koja se gustim zracima probijala kroz otvoren prozor.
„Možda nisi ispitao smrt tadašnjeg verenika moje majke? Dobro su to zataškali. Pokušala je da se izvuče iz zagrljaja monstruma. Bila je slaba i sve mu rekla, ali kasno. Već je bila trudna sa našim taticom i nosila je mene. Mladić je nije podržao, ali ionako je bio osuđen na propast od strane umobolnika. Bio je poslednji koji je povredio mamu odbijanjem, nazvavši je buržujskom bolesnicom i kurvom. Onda su se pokupili svo troje i otišli na izolovanu lokaciju, sa doktorom i nekoliko negovateljica, i čekali dok se nisam rodila. Zamisli, baš u noći punog meseca, kao ovoj sada. Marija kaže da je to sguran znak transformacije, kao i čitav sled događaja. Neko bi rekao, nesrećnih, ali sada vidim da sam zapravo imala mnogo sreće, samo što nisam bila svesna toga dok nju nisam srela.“
„Stani, ako je tačno sve što pričaš, postoji šansa da budeš oslobođena. Svet mora da čuje šta ti se desilo u mladosti, a zločinci će platiti!“ uzvikivao je glasom punim tanke nade.
„Šta će platiti? Oboje imaju rak, u različitim stadijumima, njihovi su dani već odbrojani. Ona bi otišla kao heroj nacije i Majka Tereza ovog usranog grada punog licemerja, a on bi bio pokojni gospodin koji je ponekad imao tešku ruku pa je u par navrata povredio suprugu, ali je, kao javni tužilac, ipak mnogo pomogao da se krupne ribe privedu pravdi. Serem se ja na takvu pravdu, inspektore. Večeras napuštam ovu ograničavajuću formu i od lovine postajem lovac.“ Ponosno je deklamovala poslednju rečenicu, dok su joj oči caklile neprirodnim sjajem. Zatim je podigla nož visoko, a čvrst stisak tople ruke je podsetio inspektora da je bolje da ne reaguje.
„Bako, bako, zašto ti je toliki stomak?“ Aleksine reči su bile praćene sporim, ali sigurnim paranjem staričinog stomaka. Dugačak rez je počeo ubodom u dijafragmu i spuštao se polako sve do međunožja. Zatim je dobro provrtela nož, da bi krkljanje žrtve napokon prestalo. Sveža krv se ubrzano razlivala tankim pokrivačem i uskoro je kapala po podu, svuda oko kreveta.
Nije uspeo da formuliše misao, prigušeni krik iz susedne sobe ga je naterao da tamo fokusira pažnju, a zatim se čuo drugi, pa treći.
Naglim pokretom se nekako otrgao stisku i istrčao u mračan hodnik. Potrčao je koliko su ga noge nosile, prema mestu na kojem je ispustio pištolj. Prolazeći pored nekoliko prostorija, video je nered i čuo mučne jauke pacijenata u borbi za goli život. Zvuci potmulog režanja i zavijanja su ga naterali da pomisli da je počeo da ludi, premda mu je jedan deo bića govorio da svedoči jednoj od najgorih noćnih mora čovečanstva. Bilo mu je jasno,, na intuitivnom nivou da su neke starinske priče itekako istinite i da su služile kao upozorenje, te da su ih pripovedači ublažili i na taj način ostavili nebranjenim zidine ljudskih tekovina. Sve što mu se desilo u proteklih dvadesetak minuta je bilo više nego stvarno.
Dograbio je hladno gvožđe i, u naletu sulude hrabrosti, uleteo u najbližu sobu. Zastao je i osluškivao. Krkljanje sa bolesničkih kreveta je bilo začinjeno teškim mirisom sveže puštene krvi, a usled mraka i spuštenih roletni jedva da je išta razaznavao. Uskoro je primetio pokret ispred sebe. Tamna masa, gušća od okoline, se uspravila i formirala oblik nalik humanoidnom. Ono što se nikako nije uklapalo u predstvu klasičnog neprijatelja je bila visina senke koja gotovo da je glavom dodirivala plafon. Na mestu gde su joj mogle biti oči treperale su žeravice zagasite žućkaste boje, a ispod toga su štrčala dva reda šiljaka, belasajući se u mraku. Oko konture glave su izrastale oštre formacije nalik na uši velikog vučjaka, ili neke slične životinje.
Bez razmišljanja je naciljao ka svetlosnim tačkama i ispraznio čitav šaržer. Ubacio je sledeći i krenuo da se povlači unazad kada je shvatio da stvor ne pada, već nepomično stoji na mestu i posmatra ga. Odluku da pobegne mu je ubrzalo kretanje žeravica kroz mrak, postajale su sve bliže. Poslednje čega je bio svestan je pogrešna procena distance do vrata i saplitanje o predmet na podu, verovatno papuče nekog od pacijenata. Udarac potiljkom o pod i vrteška u glavi, zatim žuti fenjeri iznad njega, kao dva ugašena sunca i smrdljiva bala što mu dodiruje usnu, dok ga vreli dah raspalog mesa zapahnjuje i opušta mu mišiće lica.
Autor: Dejan Sklizović