„Dan kad je nebo palo“ – Afrodita Nikolić
Ljudi i njihove sudbine ne odudaraju mnogo od sudbina svetova. Kao i civilizacije, pojedinci takođe imaju svoj uspon i svoj pad; barem se čini da je tako u priči Afrodite Nikolić „Dan kad je nebo palo“.
Epska priča o borbi dva kraljevstva, Svetla i Vatre, govori o vrlinama i manama ljudske prirode. Uvodna pesma, koja ovde funkcioniše kao epigraf, predstavlja nam jedan svet, svet sa svojim pravilima, ustanovljenim od strane Drevnih ratnika, pravilima o koja su se dva glavna lika u ovoj priči oglušila, svaki od njih na sebi svojstven način.
Autorka nam predstavlja Svet, sačinjen od Velike vode, Velike zemlje, Tla i Planina, u kom živi Zemaljski narod koji je potčinjen Kraljevstvima Svetla (tj. Nebeskog naroda) i Vatre, kojima vladaju Kralj Nebeske vojske i Car Zmajeva. Prvi ima sina, „Novog princa Nebeske vojske”, a drugi ćerku „Zmajevu princezu”. To dvoje naslednika predskazuju događaje koje će se desiti dalje u priči, i koji će dovesti do sunovrata njihova dva kraljevstva, dve dinastije i do njihove lične propasti.
Nedovoljno obrazloženo u samoj priči kada i kako, može se primetiti da su se njih dvoje u nekom trenutku upoznali i zaljubili jedno u drugo, što se ispostavilo ne samo da je zabranjena (s obzirom na konstantne borbe koje su se vodile između dva kraljevstva na Bojištu, vekovima), već i da je fatalna ljubav, koja je dovela do propasti njihovih kraljevstava, smrti miliona i do Potopa koji je zauvek izmenio izgled Sveta. Oboje, koji su još od malena obučavani da postanu ratnici i vođe, kao i za naslednike tronova svojih očeva, pokazuju mane koje će ih na kraju koštati svega što imaju – Novi princ ima neobuzdanu narav, a Zmajeva princeza ne želi biti ratnik, jer naprosto nije osoba niti toga kova niti vremena i sveta.
Baš upravo to spominje i na to upozorava „Zakletva Drevnih ratnika“ stihovima u vezi Bojišta, kako: „nad njega se ne sme poći, ili podno njega pasti, ni zbog ponosa i osvete, ljubavi, nit’ časti” (odnoseći se na Novog princa), i „Nek je proklet koji beg od Bojišta traži, koji je besan zbog stradanja, koji ga se plaši! Nek mu Majka smrti darove donese“ upozoravajući na osobine Zmajeve princeze. Ta zakletva se (u njihova dva konkretna slučaja) obistinila kao nekakvo proročanstvo, združeno sa rečima oca Zmajeve princeze, Cara zmajeva, koji verovatno verujući u neizbežnost sudbine kaže da je ona: „ … Majka smrti. Odavno te čekamo da završiš ovaj rat i doneseš mir našem Svetu”, što se na neki način i desilo, samo verovatno ne onako kako je to on priželjkivao. Uz to saznajemo da su se i stari, „izabrani“ predstavnici Nebeskog naroda vremenom „iskvarili”… „Govorili su o slozi, pravdi i proročanstvima. Nabrekli od hrane i pića, poročni, zajedljivi i stari bili su sve što su prezirali“. A ni njen otac nije više bio onaj isti kao nekada… „Nekada blistava figura, koju su bespogovorno pratili na Bojištu, oličenje snage i hrabrosti koje ih je vodilo u pobede, dremala je na tronu opijena vinom, sita svega što ga okružuje. Borbe odavno nisu bile njegov život. Čim mu je kći stasala za borbu, svu svoju pažnju usmerio je na predaju krune“. Mada su stari, „izabrani“ za jednu stvar bili u pravu, a to je da: „Sloga je ono što nas drži na okupu. Sloga je ono što nas vodi u pobede. Onog dana kada budemo krenuli jedni na druge, biće dan naše propasti…krv ne prašta izdaju“, jer čim je (zbog prirode svoje naravi) Novi princ ubio Kraljicu ala, prognan osećajem krivice zbog gubitka svoje ljubavi, zapalio je sopstveno kraljevstvo, nakon čega Svet više nikada nije bio isti.
-
Fantastični vodič 2 – Zov heroja (grupa autora)
600,00rsd – 2.500,00rsd Select options This product has multiple variants. The options may be chosen on the product page
Priča se završava slično kako je i počela – predstavljanjem poslednjeg Mohikanca jednog vremena koje je jednom bilo i više se nikada ponoviti neće, iz perspektive starog čoveka koji je nekada davno bio mladić koji obećava, kome su u jednom novom, siromašnijem i surovijem vremenu, vremenu Ljudi („Vremenom, postali su isti kao oni. Ubijali su se, mrzeli, postali previše ponosni i surovi“), ostala samo sećanja, uspomene na neko drugo vreme i neki drugi Svet, čoveka suočenog sa sopstvenim greškama, porazima, emocionalnim i pravim ranama koje nikad neće zarasti. I taj isti, mada sada stari princ, pokušava sećanjima da odagna reči svoga oca kako: „Svaki ratnik ume da prepozna smrt. I svaki ratnik je se plaši isto koliko je i poštuje. Možeš da je prevariš… ponekad, ali joj ne možeš pobeći“ skretanjem misli na činjenicu da ne može preći preko sopstvenih grešaka sem ako njima ne da neki dublji smisao.
„Ognjište se nikada ne sme ugasiti. Neprijatelj ne sme zaboraviti da smo ovde. Onog dana kada ne budeš imao čime da održiš vatru, baci se u nju“ je nada da će sve ono što ga je zadesilo ostati za nauk budućim pokolenjima Nebeskog naroda i Ljudi da ne ponove iste greške kada opet jednoga dana budu oformili svoja kraljevstva.