Već smo pisali o veoma interesantnoj seriji Dark matter koju nam je SyFy kanal servirao sredinom 2015. godine kao i o opštem unapređenju programa koji nude raji. Ono što je zapravo bila najsvetlija tačka u njihovom sazvežđu je serija Prostranstvo (The Expanse) prema serijalu knjiga napisanih od strane dvojice autora, koji stoje iza imena Džejms S.A. Kori (James S.A. Corey).
Za one koji nisu čitali knjigu, a nisu ni pogledali prvu sezonu serije, reći ćemo da je radnja ove sage u svemiru smeštena dvesta godina u budućnost u novi interplanetarni sistem. Zemlja je najbogatija u ovom poretku i vode je Ujedinjene nacije. Mars je kolonizovan i predstavlja militantno najmoćniji entitet, dok u Pojasu stanovnici iskopavaju resurse koje prodaju Zemlji i Marsu. Duž pojasa se nalaze stanice i ispostave ogrezle u siromaštvo, kriminal i bolest, čiji stanovnici žude za svežom vodom i vazduhom. Ni jedna od ovih grupa ne voli one druge dve, a u svim previranjima, ljudi iz pojasa uvek izvuku najdeblji kraj. Nakon jednog naizgled slučajnog incidenta, čitav sistem biva uvučen u zaveru prepunu misterije, spletki, prljavih poslova i političkih igara.
Svaka knjiga je pisana iz perspektive različitih likova, te se i u seriji, koliko narativ televizijskog formata dopušta, priča u toku prve sezone, fokusira oko tri glavna lika: Holdena, Milera i Avasarale. Može se reći da je ekipa serije odlično prenela duh knjige na male ekrane. Naravno, zbog prilagođavanja televizijskom formatu, morali su da naprave određene izmene u odnosu na knjigu, ali one su zaista u funkciji boljeg pričanja priče i uopšte ne narušavaju opšti utisak. Tako je lik Avasarale, koja se ne pojavljuje u prvoj knjizi, morao da bude uveden kako bi se političke intrige uvele na odgovarajući način bez narušavanja fundamenata drugih likova. Druga bitna stvar su misterije. Neretko se dešava da se pisci serija previše zapletu u misterije i naprave glupave rasplete koji ne usreće nikoga. Ovde to nije slučaj, jer seriji knjige služe kao vodič i zaista se drže suštine. Dinamika građenja i razrešenja misterija je odlično osmišljena, tako da nema pauza u pripovedanju, već sve teče, a gledaoci ne mogu da dočekaju nastavak. Ono najvažnije je da su svi delovi radnje svevremenski i kao takvi moguće ih je zamisliti u bilo kom razdoblju.
Za razliku od nekih drugih serija iz SyFy porodice, gluma je ovde na znatno višem nivou. Iako, nema glumaca kao što je to bio Edvard Džejms Olmos u Galaktici, ali kompletan ansambl poseduje jako dobru hemiju. Tomas Džejn fenomenalno dočarava lik detektiva Milera. Perfektno prenosi neo-noar ambijent koji ga prati u knjizi i može se reći da mu je uloga baš „legla“. Njegove facijalne ekspresije i sam govor su za čistu desetku, što se ne može reći i za frizuru. Rame uz rame sa Bogartom. Avasarala koju tumači fantastična Shohreh Aghdashloo (čik izgovorite), je prikazana kao upečatljiva, snažna žena spremna na sve igre i spletke kako bi došla do cilja i odbranila svoje stavove. Lepuškasti Stiven Strejt tumači najvažnijeg lika, Džejmsa Holdena i za njega se može reći da je najveći problem ovog ansambla. Njegova gluma jednostavno nema dovoljno energije i ekspresije da bi na adekvatan način podržala lik Holdena koji je izuzetno slojevit i ima mnogo unutrašnjih previranja koja mi na televizijskim ekranima ne vidimo. Lik je opisan dovoljno dobro, ali jednostavno njegova gluma nije na najvišem nivou, iako se kroz sezonu popravlja, ostaje nada da će ga neko od režisera usmeriti na pravu stranu. Dok je Holden samo dobro napisan, njegova posada u Rosiju je nešto što smo dugo čekali. Naomi, Aleks i posebno Ejmos su, uz već pomenutog detektiva Milera, možda i najbolje dočarani likovi iz prve knjige Buđenje levijatana. Hemija koja vlada među posadom Rosinantea je na zavidnom nivou. Na mikro planu, likovi su gotovo dovedeni do savršenstva. Uzmimo u obzir da svaki od ovih likova ima neku ličnu priču koja ih vezuje za poreklo. Holdenov život na Zemlji, Aleksova služba u snagama Marsa i Naomino odrastanje u okviru sveta Spoljanjih planeta. Svako ima neki svoj unutrašnji nemir koji predivno ispoljava na određeni način, kako kroz interakciju sa drugim likovima, tako i u scenama gde su „sami sa sobom“ pri čemu glumci besprekorno dočaravaju emocije bez potrebe da koriste reči. Za humor je najčešće zadužen lik Ejmosa koga na posebno interesantan način dočarava Ves Četam. Uvek sam voleo likove koji prvo pucaju pa onda postavljaju i pitanja i zbijaju dobre šale. Sve je to lepo ukomponovano i doprinosi zanimljivosti radnje. Na sličan način gledamo Milera kako mu se redovno pobrkaju privatne i poslovne stvari. Avasaralini motivi počinju kao poslovni, da bi kasnije postali više lične prirode. Priča je koherentna sve vreme i ni u jednom trenutku nema nekog praznog hoda. Sve što je prikazano ima svrhu i radi kroz više slojeva priče i likova. Veoma vešto serija plete radnju kroz prvu polovinu sezone i stavlja delove slagalice na stranu svakog od tri glavna lika. Ono što dobijamo je sjajan rasplet sa dovoljnom količinom akcije i odgovorima na većinu pitanja, ali ono što ostavlja glavno pitanje za sledeću sezonu jeste kako će postupiti naši junaci nakon svih saznanja do kojih su došli.
Treba pomenuti i da se kroz seriju provlači veliki broj kvalitetnih sporednih likova u čijim ulogama briljiraju Džared Heris kao Anderson Dous, Džej Hernandez kao detektiv Dmitri Havelok, Lola Glaudini kao kapetan Šadid, Čed Kolman kao Fred Džonson i drugi. Svi su jezivo dobri, a posebno negativci. Kada se pogleda ko je iza kulisa radio na seriji, vidi se da ljudi imaju znanje i iskustvo potrebno da se ovakva priča ispriča na odličan način. Narin Šankar je čovek koji je radio na tri serijala Zvezdanih staza, dok su potpisani kreatori Mark Fergus i Hok Otsbi glavni krivci za scenarije za prvi Iron man i po mom skromnom mišljenju jedan od deset najboljih SF filmova u poslednjih 15 godina Children of Men.
Sve opisano, kako već dolikuje seriji u koju je očigledno uloženo mnogo novca i truda, podržavaju efekti visoke klase kojima današnje serije ne mogu baš da se pohvale. Scene koje se dešavaju u svemiru, a pogotovo one u kojima su glavni akteri svemirske krstarice i stanice, ostavljaju bez daha i na momente se stiče utisak da pratite neki blokbaster.
Scenografija je urađena veoma dobro u kombinaciji sa malo CGI gde je postojala potreba. Prljavi i masni hodnici na Ceresu, dotrajali i zarđali Kantin enterijer, zatrovani Eros, ali i Zemlja budućnosti ostavljaju utisak da su ekipe scenografa i drugih umetnika posvetili pažnju najsitnijim detaljima kako bi gledaocima prilično realistično približili lokacije na kojima se odvija radnja.
Kostimi i frizure su ostavili možda nešto slabiji utisak. Na momente odeća naših junaka deluje sterilno, dok su frizure pojedinih likova zaista užasne. Nikako mi nije jasno zašto mnogi likovi u ovakvim serijama moraju da imaju izvitoperene pank frizure. No, dobro, to ipak ne kvari opšti utisak.
Neke scene su zaista snimljene sjajno poput vođenja ljubavi u bestežinskom stanju, prikaz protomolekula i satiranja Erosa, obračun u hotelu i otkrivanje Džuli Mao, probijanje ozračenih Holdena i Milera do Rosinantea i još mnogo drugih.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=1jX72phGGmc?rel=0]
Odlično je to kako su sa svakim krajem epizode scenaristi budili interesovanje za dalja dešavanja. Gledaoci su uvučeni u ambijent i traži se još. Format od deset epizoda je prilično mali za sagu ovog kalibra. Šuška se da će druga sezona brojati trinaest epizoda. Problem je dočekati 17. januar za koji je zakazana premijera prve epizode druge sezone. Ja odoh da obnovim znanje i da se osvežim hladnoćom Prostranstva u ove vrele dane, a vi podelite vaše utiske sa nama, u komentarima.
Oduševljena sam serijom. Čitala sam knjige pre par godina i ovo je jedna od najboljih ekranizacija koje sam ikada videla .