Aerodrom je mirisao na jagode koje nisam nikada probao.
Miloševićeva slika je visila na jednom od zidova, u ramu od jeftinog drveta i prljavog stakla. Skladne su nekako bile boje; crvena, crna, plava, mutno-zelena pozadina, a ta crvena, opet, kao te nikada probane jagode, kao crvena zvezda na pionirskim kapama, i kao krv na podu kada je moj otac udario majku staklenom flašom.
To je, naravno, sve bilo u mojoj glavi, otkud Milošević pet hiljada kilometara od SFJ? Ili je beše bilo deset hiljada kilometara, a pet hiljada milja? Nikad se nisam potrudio da naučim druge merne jedinice, a možda je trebalo. Isto kao što je možda bolje trebalo i jezik ove zemlje u kojoj sam se obreo, ali bilo je bitnije jesti, i zašivati rupu u jakni, i zalivati rane rakijom.
„Pet, sedam, pet, a to vam je od pet, sedam, pet, sedam, sedam…“
Tako bi suvo pripovedao profesor. A kroz prozor je ulazila magla od suzavca i pocepani komadi novina. (Mada, sve je bolje od silaženja u katakombe, kako smo ih zvali, u podzemlje fakulteta, za koje je postojao mit da ih je Tito prokopao da se zaštitimo od nuklearnog bombardovanja, i za koje smo čak počeli da se pitamo da li ćemo morati da ih koristimo). Tako je pripovedao, suvu umetnost, govorio šta je haiku, šta je ikebana, da Japanci umiru od rada, da su na svakom ćošku kurve za dvadeset hiljada jena, a iz učionice je nestajao jedan po jedan student, svakim danom, dok na kraju nisam nestao i ja.
Suva umetnost.
Ali meni su tada više prijali oni nesnosni uštipci sa džemom od šljive (ničeg drugog u kući nije bilo, ali džema je uvek bilo; on je uvek imao tu moć da se magično vaspostavi, bio je jači od Hristovog tela i krvi) i saznanje da mi je majka još uvek živa, da neko nije upao i odveo je negde, i da se otac nije vratio. Pa sam nestao i ja. Poslednji. A onda je jednog dana zazvonio telefon. Bio je to taj profesor, stihoklepac, haikoljubac.
„Hoćeš da ideš u Japan?“
Čudan je bio njegov glas, izobličen, kao i uvek; nikada nije mogao sasvim da savlada Ć i LJ i njihove brojne i akrobatske kombinacije sa R; najviše se mučio da izgovori ŽRTVA.
„Šta?“
Možda je pomislio da ga nisam dobro čuo, a ne da sam prepadnut do srži.
„Hoćeš da ideš u Japan?“
„Šta… molim? Kako to?“
„Otvorilo se jedno mesto. Godinu dana, sve će ti oni platiti. Ti si jedini sa položenim ispitom, samo sam tebe mogao da preporučim.“
Zvučao je birokratski, nezainteresovano, isto kao i dok predaje.
I tako sam se našao ovde.
Sirotinjska priča. Milostinja. Kao kad jadni mali Afrikanac prvi put poseti Ameriku da vidi šta je civilizacija, samo u suprotnom smeru. Jadni, topli jugozapad hita na ohlađeni uglađeni Istok.
Daleko od toga da sam se bunio. Oberučke sam prihvatio. Samo mi je jedna stvar ostavljala gorčinu na jeziku, a to je što su me svi gledali (iako su to „svi“ bili samo majka i onaj slepac Branko iz komšiluka) kao da ih ostavljam, kao da se neću vratiti, kao da imam pravo na to, kao da su oni jadni i nesposobni što mi pre tu priliku nisu obezbedili, kao da treba da trčim, da probijem ta vrata, „ko poslednji ostane, nek ugasi svetlo“ „ej Srbijo među šljivama“ i sva ta ostala sranja. To su možda mislili i „oni“, Japanci, čekali su me sa svojim pogledom kao sa Gvozdenom Marijom. (Kasnije sam shvatio da što se više opirem, to me jače probadaju ti šiljci i po sebi oblikuju).
I eto, sedeo sam na aerodromu i čekao, i što sam duže čekao to sam više priželjkivao one uštipke sa džemom. Lebe mekani, još uvek se sećam, kad upadnem u špajz da preturam, a tamo na polici šezdeset tegli džema kao da snabdevamo celu subsaharsku Afriku. I do dana današnjeg ne znam šta smo radili sa svim tim džemom. Ja, sitno dete, nikada nisam mogao toliko da pojedem, nije ni Branko, a majku nikada nisam video da jede slatko. Mora da smo delili po komšiluku pa im je preselo. Ili su to bile strateške odluke za kad opet nestane hrane sa rafova?
Svi ljudi su trčkali sa koferima ka nekim znakovima, samo sam ja čekao svoj. Ko će to biti? Neka tanka ženica? Neka baba? Ne znam zašto sam pretpostavio da će me dočekati žena, ali nekako nisam mogao da zamislim umornog kancelarijskog radnika, ili još gore, profesora, posle desetočasovne smene, kako dolazi po mene, jednog jedinog sa ovog leta, na aerodrom. Žvakao sam neki kroasan iz automata suv kao tepih.
Oreksis!
Oreksis! Oreksis!
Brundanje iz stomaka. Slagao sam se sa mišljenjem svojih creva, avionska hrana je bila ukusna, ali mleko i riba ne idu baš zajedno. Nastavio sam da piljim u sivi trem na prozorima koji su se nalazili tik do samog plafona. Brojao sam oblake. Nije mi baš najbolje išlo. Koliko još sati pre nego što ću morati da spavam na nekoj klupi?
Oreksis!
Creva su mi još jednom zakrčala. Ovaj put sam se trgnuo. Stalno u svemu čujem slogove. U najbanalnijim zvucima se čuju najčudnije reči ako samo načuljiš uši, to mi je bila omiljena detinja igra; kao kada se vidi ljudsko lice u reljefu, u nasumično opalom lišću.
A ja to, brate, da me spažaš… Al’ je i glad golema.
Ustao sam.
Toliko sam naglo ustao da se prevrnuo kofer. Pogledala me je neka stjuardesa, pre nego što se opet utopila u gomilu.
Ovo nisu bili slogovi.
Nisu bile ni pojedinačne reči.
Potapšao sam se po stomaku. Jadna creva nisu ništa odgovorila. Zvuk je zasigurno dolazio iz mene. Ali, činilo se, ne od njih.
Tinitus? Neispavanost? Jesam li najzad poludeo? Je li me zaposeo, neki zloduh, neki loš san?
Kakav zloduh! Človek sad prha k nebo i vlasvimiše na tušta i tma a ne zna da vse čeka crni ždrebin dodekahalin, pa i visokoletuštoga že…
Otrčao sam ka toaletu.
***
Sve više i više je bolela hladna voda dok sam uporno polivao lice. Čelo je i dalje bilo vrelo, kao da imam gorušicu. Posle pedesetog polivanja sam se setio da sam ostavio kofer. Verovao sam Japancima da ne kradu. Ipak, mene su nagonila neka druga osećanja da se odvojim od lavaboa i vratim, premda su mi ruke još uvek drhtale. Dobro je sve dok mi drhte samo ruke. A kad se stvarno uplašim počne da mi drhti i vrat, cela kičma, ne smem ni da klimnem a da čovek ne primeti. Kofer je, srećom, bio netaknut.
Začuh krčanje. Ovaj put je stvarno bio stomak. Laknulo mi je. Jedan kroasan-tepih iz automata za devedeset i devet jena možda nije bio dovoljan da…
A jesi proždrljica nesita. Ti bi hlebarnicu i stafide, a Bog nas so sloves hrani! Hitro, hitro, kad misliš da stignemo k moru?
Glas je bio bestelesan. Ali skoro sam mogao da ga zamislim prekrštenih ruku, kako tupka nogom. Možda čak i neku bradu. Kao da glas nije bio dovoljan.
Odgovoriti mu bi značilo priznati njegovo postojanje. Samo ću ga ojačati.
Pogledao sam levo-desno. Bela svetla aerodromskog hodnika su mi ostavljala sivi odraz u očima. Nigde nije bilo tablice koju sam očekivao. Čuvar u jednom kutku je već počinjao da sumnja na moje vrzmanje i moj šuškavac.
„Ko si ti?“
Aksios tote, sve dok si ti smeren i bratoljubiv, i ne uzričeš ovo moje suštastvo, a ja ću tebi da dam i da se nagreješ bez drva i da se najedeš bez trpeze, vse dok ne svršujemo ovo zašta smo došli. Magundat se nazivam, iz tmima tin eponimijan Razih že, u Persida.
Jedno je bilo sigurno, a to je da sam ga jedva razumeo. Kako je to onda moglo da dolazi iz moje glave? Jesam li postao jedan od onih jadnika (ili srećnika, jer ih je istorija zabeležila) što se probude i odjednom govore drugi jezik? Ali oni valjda sebe razumevaju? Šta je onda ova logoreja? I da li je samo ja čujem?
Niko, međutim, mi nije prilazio, niko, izgleda, nije čuo promukli glas nekog starca. Pročačkao sam uši i u panici se ogrebao. Nikakva slušalica, nikakva bubica – ako se neko namerio da poludim, pošteno se potrudio da ga ne otkrijem.
Idemo ispočetka.
Stisnuo sam dlanove. Hladni i znojavi.
Ne mogu da ga oteram ako ne priznam da postoji. Kada sam tumarao po sobi sa šesnaest godina, ulepljen od letnje vrućine, pun želje da skočim sa četvrtog sprata, jedino što me je spasilo bilo je shvatanje da ti glasovi, čežnje, tame nisu deo mene, već nešto drugo, i tek tad sam mogao na njih ruku da dignem.
On je u međuvremenu brbljao.
…Kralj u Persida Kozdros stao da nas kupi u armadu… A pesak sav crven od hajme, jošte vreo, kuda da se podeš? Car Iraklije što je Persida zemlju poharao hubavo je rekao, to je pakostni rod, satreće livadu i svoju i tuđu i daće silni jeksod samo da ti otme iz ruke…
„Ko si bre ti? Šta hoćeš?“
Ponovo sam hodao ka toaletu, da me neko ne čuje kako mrmljam.
Ta to ti i govorim! Bez brige, nijesam dijavol. Nego hoću samo na Severnje more. Egnon kude smo, pratih te namerno. Samo tako mogu doma, črez talasogruhanje! Nemam telo, nemam osta, ne mogu drukčije da se vratim. Budi mi korab, čim dođemo, pustiću te! Nisam dijavol, men znam politus ti, de hubavo me primaše. Idem tako, od muža do muža, od ͵ϛρλϛ sve do… ͵ζφϛ, hilijadu i četiristo leti, pomiluj Gospodi, niko me do sad nije doveo…
Da li zbog besa u mom glasu, odjednom se napravio molećiv, nevin.
Pogledao sam se u ogledalu. Ništa van uobičajenog. Ništa što bi ukazalo na to da u vreći moje kože stoji još jedna osoba.
„Kakvo more? Kakav sever? Je l’ znaš ti gde smo mi uopšte?“
2.
Ljuljao sam se u Čigri. Čigra, Trešnjin cvet, Tigar, svaki od ovih vozova imao je svoj nadimak. Nespretno sam zaglavio kofer između sedišta. Bolela me je desna ruka od vucaranja. Kondukter me je već jednom premestio iz „luksuznog“ vagona u ovaj običan. Svi su bili skoro prazni.
Ne mogu zgoreg učiniti od toga da izlečim ovu gorušicu oličenu u bestelesnom glasu. Čekao sam i čekao, i još uvek niko nije došao po mene na aerodrom. Skoro sam hteo da okrivim Magundata. Ali ne bi li to značilo da sam okrivio sebe? Kad sam se okliznuo i upao u neku drugu stvarnost? Još kad sam se peo u avion? Ili su samo zaboravili na mene? Ili je posredi neka greška, neki nesporazum, stari profesor se previše upleo u svoje pet sedam pet sedam sedam pet sedam pet…? Ako zovem telefonom kući, hoće li se povezati? Hoće li biti ikoga da mi odgovori? Još uvek nisam skupio hrabrosti da pokušam. Bolelo me je i u stomaku, i između nogu, i pazuha, i usta su mi bila suva, a oči vlažne.
Nije bio zadovoljan time što sam mu rekao da i u Tokiju ima more. Hteo je još, još, još severnije. Tačno koliko daleko, ne znam. Rekao sam mu da u novčaniku imam para samo za mesec dana.
Ne brini, nije nizašto, ko sebi pomaže i Gospodin mu pomaže, a ti pomažeš meni, pa i sebi.
Sve brže i brže su proletali borovi pored šina. Upadao sam i ispadao iz sna. Nisam ni smogao snage da zamislim one nadrealne, dugonoge čovečuljke koji skaču sa stabla na stablo, sa stuba na stub, iz oblaka u oblak, kada te kao dete voze na more, pa na svaku baru misliš da ste stigli, a ne možeš da spavaš, da spavaš…
Trgao me je njegov glas. Oblio me je hladan znoj na shvatanje da može da priča i kad spavam, da ga neće utišati ni odsustvo mog mozga, da sam ja samo prazna soba za njega, za njegov boravak. Nebo je bilo za nijansu tamnije; mora da sam spavao duže nego sam mislio.
Aksios tote, na blizu smo!
Za razliku od mene, bio je neumoran. Nisam znao gde, šta, ni kako; sricao sam znak po znak na tablama krmeljivih očiju; tek poneki bih prepoznao. Jedino što sam shvatio je da voz ide do samog kraja severnog kopna, i da ćemo odatle morati na brod.
„Kako misliš da ti verujem? Da si stvarno ostao bez tela, i da eto, tek tako, ne možeš da se vratiš kući? Sudeći po svemu, poludeo sam, i ti si proizvod mog ludila. Ili to, ili da poverujem da me je zaposeo neki đavo. A ja ne volim sebe da lažem.“
Sve bolje sam ga razumevao. Kao da je govorio narečjem koje sam davno znao, i zaboravio, pa ga se sad imam podsetiti; nepouzdan, teturav, ali sve sigurniji, iznureni radnik koji se posle pola života vratio u zavičaj.
Magija je od đavola, a šta je od Boga, od Boga je! Rekao sam ti da ne strahuješ, i da tvoj put vodi Božija ruka! Od dijavola sam i ja puno propatio, i jedva sam ih se rešio. Moj otac, Vaviš imenom, bio je obožavalac vatre, glavni u našem selu, i predvodio je horde đavola. Ja sam bio jedini njegov sin, slabašan; tek posle sedam ćerki je mene dobio, i već je bio starac. Trebalo me je naučiti njegovom poslu, magovskom; kako da se molim vatri i čistoj vodi; kako da opojavam mrtvace; kako da odnosim njihove leševe na visine da ih izjedu gavrani u kamenim grobnicama; jer to je naš zanat. I tako on dade jednoj đavolici da me hrani svojim dojkama; napio sam se mlekom magovštine još od ranih dana, i pogrešno naučio, da je dobro loše, a loše dobro; a onda kada je Hozroj opljačkao Jerusalim, ucvelio žene, zapalio grad, i doneo ćivot Novog zaveta i sveti krst, osvojeni je osvojio osvajača, i svi Persijanci stadoše da se mole krstu; i ja bejah jedan od njih, i pao sam pred njim, i plakao, i znao da je Bog samo jedan i da je Isus Hrist njegov sin. I tako se ja vratim u selo, a đavoli me vode na sud što nisam ispunio svoje magovske dužnosti, nego sam se preobratio u tuđinsku veru. I budemo stavljeni mi na glasanje, i svi uzmu crni psifos, crni kamenčić, i samo ja beli, i bejah osuđen. A ja onda kažem; da vidimo ko je jači, vaše magije vatroštovačke, ili moj bog. Bejahu tad dva demona Zod i Dod, kojima ponajviše beše povereno da se postaraju za to da uzmem na pleća svoje dužnosti. Kažem Zodu; ako je tvoja moć prava, pretvori se u miša da ti poverujem! I Zod se pretvori u miša, a stušti se sa nebesa orao i pojede ga. Izađe onda Dod; kažem ja Dodu, ako je tvoja moć prava, deder neka pljušte vode kakve nikada nisu bile! A Dod izvadi tvrd orah, tvrđi od najtvrđih, pa ga baci na pod, a ono orah pukne, i iz njega se izliju sva mora i reke i potoci; i odoše sve kuće od đavola, i manastir njihov vatroštovački, i čitava sudnica i horda đavolska; i onda oni priznaju da su nasamareni, i zapomažu u blatu. A ja onda rekoh: Bože, smiluj se na mene grešnog i pokaži nevernicima da si jedini! Kad ono udri munja u drva, i iz njih izbije vatra, ne njihova tamna đavolska, nego svetla kao Sunce, božija, za da se prinese žrtva jedinom pravom Bogu i najvećem; i iziđe vožd demona preda me i reče: „Magundate, priznajemo da je Bog jedan i da je njegov sin Isus Hrist, i vidimo da si božiji čovek; i bacićemo vatroštovačku jeres i živeti kao životinje na drveću i ptice na nebu, med u saću i luča u zenici, kako je Bog propisao, a ti otidi u Jerusalim, da te miropomažu, pa da možeš da predvodiš pastvu svih Persida koji se preobrate u veru pravu i jedinu…
…Slušao sam ga na pola uveta. Sve mi se više činilo kako me nagrizaju strani predeli, i crvena neba, i kako hodam ne svojim stopalima, nego nečijim sandalama, vrelim, tuđim.
Kroz prozor se pomaljao sever.
3.
„…I dobro, hajde sad, što si me doveo ovde?“
Sišao sam sa voza. Na betonskom peronu samo dve žene, jedna sa zelenim koferom, jedna sa plavim, zauzete pričom. Para iz njihovih usta mešala se sa nekom nejasnom, niskom maglom.
Magundat je nakratko zaćutao, kao da je bio zatečen. Kao da je odgovor na moje pitanje bio očigledan iz svega što je ispričao.
U neko vreme sam utonuo u san, i najzad uspeo da ga ignorišem, iako je bio unutar mene; postao je pozadinska buka. Nekada sam najbolje spavao sa uključenim fenom…
Hoću samo da se vratim kući. A kuća mi je tamo…
„Tamo?“
Van perona nazirao se samo tračak obale, polivene betonom, sive, i još sivljeg mora.
Tamo… tamo van mora, to su moji predeli, moja zemlja, moji ljudi…
Nisam imao srca da mu kažem da šta god da umišlja više ne postoji; da nije postojalo poslednjih dvesta, trista, četiristo godina, koliko god da je spavao. Kako sam uopšte mislio da će ovome doći kraj, da ću ga ispljunuti iz tela? Neka, lagaću ga, pa nek dalje luta; niko mene nije postavio odgovornim za sve izgubljene duše.
Iznosali su me putnici na cipelama… Doveli su me ovde. Ja samo hoću da se vratim. I ti razumeš tu želju?
„Tek sam došao.“
Svako ima svoju pravu kuću, jedinu kuću, svako drvo je negde izraslo, samo si rastegao koren, nisi se iščupao…
Prokleti mali gradić, odmah sam to znao kada sam izašao iz stanice. Imaju Mekdonalds! I u njemu je bila većina populacije; ili u njemu, ili ispred njega, gde je bila telefonska govornica. Sve ostalo je bilo pusto. U daljini se čulo samo naviranje talasa i alarm nekog automobila.
Najsevernija tačka Japana. Gradić na ispupčenoj površini pred ruskim Sahalinima.
Ali ovo nije mesto ponosa, samo mesto izdržavanja. Pa mora neko i ovde da živi, kao da govore njihova lica, gruba kao pergament od sumornog vazduha – magle, dima? – koji je isparavao iz talasa i bio podjednako slan. Kao da su svaki čas bacali pogled na svoj spomenik – razlog što ovaj grad diše, što postoji, što bi ga iko posetio – i ponosili se njim; čak i kada sa njima probaš da govoriš, nikada ne gledaju sasvim u tebe, oči su im uvek malo mutnije, odsutnije, kao da uvek, makar njihovim delićem, posmatraju spomenik, svoje srce i jetru; jedino im tada zenice iskriče i obznanjuju istinsku sreću.
A spomenik – dva betonska šiljka pobodena tako da se oslanjaju jedan na drugi, i jedna crna tabla. Ništa više.
Pronašao sam motel blizu stanice i ostavio kofere. Nervozno me je posmatrala gazdarica, nervozno joj se drmusala marama kojom je vezala izanđalu kosu, premda nije bila toliko stara. Premeštao sam stvari, na trenutak izvadio crni novčanik – i tek tad je odahnula. U hodniku je nešto zasmrdelo na ribu. Njene papuče su počele da odzvanjaju po podu. Izašao sam pre nego što je mogla da se vrati.
Izašao sam i zaputio se – a gde bih drugde? – do rta na kom je spomenik stajao.
Šta je Magundat? Neka moja iskonska, pećinska želja da se zapišam na novo prebivalište, na novu teritoriju, da iznerviram vlasnike? Hoće li me naterati da odem i na jug?
Ali njegova radost je kucala u meni – iako nije bio stvor, osetio sam je skoro organski, vižljastu, prozirnu, kao vene – nekom odlučnošću, finalitetom, svakim mojim korakom.
Biće da se ovde rastajemo. Doveo sam ga do tražene „domovine“.
Što mi je onda svaki korak sve teži?
Pođi sa mnom. Svako ima samo jednu kuću, pravu kuću, kućicu… Znam da to želiš, želim i ja, pa zar nismo zemljaci? Zar se ne krstimo isto? Oh, oreksis! Samo tako će ova glad biti ispunjena!
Ćutao sam.
Svaki korak mi je bio sve teži, sve umorniji; ta dva stepenika pred spomenikom sam jedva prevalio; kao da će, time što će me napustiti, sa sobom odneti sve vredno što u meni postoji i sve minerale iz mog organizma.
O, divna majčice! O, mila moja majčice!
Pokušavao sam da pročitam oznake na tabli. Bili su uvijeni, izvijeni, isprepletani, izvijugani, iskaligrafljeni; pogled mi je jurio iz njihovog brega i sa njihovih ivica u udolinu, pa opet na breg. Ništa nisam razumeo. Samo sam znao da ću se, ne desi li se nešto ubrzo, od nepoznate tuge ugušiti.
Zatim – shvatio sam.
Znao sam šta mi je činiti da ona nestane.
Osetih radost kao da nikada u životu nisam bio radostan. Jer, znao sam – o, majčice, o mila moja majčice!
Ribari su me zabrinuto posmatrali. Video sam na trenutak odsjaj zenice jednog, kao odsjaj stakla.
Biće da su naviknuti?
Samo jedan čamčić je zastao. Ostala dva su nastavili da se kreću, samo sporije.
Džepovi su mi bili puni kamenja. Magundat je radosno čavrljao. Mora da sam ih skupljao dok sam pričao sa njim… ali…?
Neko je isekao moja čula, isekao filmsku traku.
Obuzelo me je crnilo. Pljusnuo sam u slanu vodu.
Tek tad su se vratila, i tek tad sam začuo uzvik jednog ribara u daljini, napola prekinut.
4.
Trgnuh se. Grlio sam kofer. Levo rebro me je bolelo od hladnoće zida, drugo od vreline radijatora do kog sam sedeo.
Grčevito sam levom šakom stezao voznu kartu ka severu.
Od polaska voza iz stanice je, međutim, već prošlo nekoliko sati.
Promeškoljio sam se, proverio džepove, i bacio je u kantu.
Loši snovi, od ribe, i mleka, i nespavanja.
Tek kada sam dočekao tanku ženicu koja me je odvela u dom, kada sam odahnuo, kada sam prislonio glavu na sto i protrljao suve usne, primetio sam prste izgrizene solju, i u džepu mali, crni kamen.
Autor: Mateja Matić
