Лежао сам отворених очију дишући, тешко, дубоко, неуједначено. Осећао сам како ми ваздух струји кроз ноздрве и чекао да престане. Када је бол нестала, туга се сручила на мене, и док ме је тихо мрцварила, слике су низале у мраку. Сузе нису хтеле даље од трепавица, не дозвољавајући ми да се ослободим терета.
Мислио сам о свом животу. Нисам био безгешан, али моји греси нису били толико страшни и велики. Грешио сам ништа више или мање, од било ког другог човека. Био сам порочан, али сам одувек сматрао да се ни по пороцима не издвајам. За добру храну и добро вино никада нисам имао меру. Волео сам своју жену, и још једну поред ње. Био сам завидан… јесам, понекад. Волео сам новац и напорно радио да бих га зарадио, и често се питао јесам ли похлепан или вредан. Био сам и милостив, јер то тако треба, често нерадо, или из страха. Чувао сам оно што сам стицао, увек на штедљивости и шкртости. Поштовао сам родитеље и децу, ишао на службу и помагао цркву,славио славу, молио се, понекад, питајући се слуша ли неко… Шта год да сам радио у животу, никада се нисам покајао. Је ли то моја чиста савест, или гордост?
Био сам добар човек, а ова смрт ме је плашила. Туга се ројила око мога срца, стезала и гњечила га. Није желела од мене, није желела да остане, и нисам знао држи ли ме она овде или се ја држим ње. Питао сам се, по први пут искрено и срцем испуњеним страхом, има ли Бога, и чека ли ме тамо горе, испред капија, или врата…или чега већ…хоће ли ми пружити руку и увести, или ће ме бацити понор. Једна суза склизну ми низ образ, ја отворих очи и издахнух сав овај чемер из себе.
Тумарао сам широм затворених очију, опипавајући празан простор око себе. Хладноћа ме је упијала и гонила на ход. Врелим дахом покушавао сам да угрејем промрзле прсте, док је тело подрхтавало под налетима топлине. Покушавао сам да трчим, али ноге, као пера, савијале су се и вукле под командама умирућег ума. Не знам да ли сам ходао у круг или напред, назад или право…не знам да ли сам уопште ходао. Руке су се пружале у мрак, малаксале, урнуле, тло је измицало сваки пут када бих се сагнуо да га додирнем. Ништа око мене, ништавило у мени. У даљини, једва приметно, зјапила је пукотина. Светлост је истицала из ње као река. Кренуо сам ка њој, полетео, можда потонуо, не знам… Ухватио сам тај руб светла, оштар, хладан и бео. Сребрн и прозрачан, рефлектовао је празан одраз мог непостојања.
Са друге стране пукотине, сви су били ту. Стајали су предамном, гледали у мене кроз себе и нису ме видели. Али ја сам видео себе у њиховим очима. И у свачијим сам био другачији. У мајчиним сам био дете, у очевим војник. У детињим сам био див, а у њеним…није ме било. Покушавао сам да је дозовем, данима сам покушавао. Данима је пролазила, и није се обазирала. Само је једном застала, погледала ме на трен, изненађено и уплашено. Прекрила је очи рукама, заплакала и обрисала сузе длановима у исто време, а онда наставила да тумара кућом, изгубљена колико и ја, прелепа и тужна. Лупао сам са оне стране одраза и викао до изнемоглости. Викао сам док ми се грло није поцепало и прокрварило, и на крају занемело. Није ме чула. Можда није хтела да ме чује. Утихнуо сам.
Сећања су ме смрвила. Сетио сам се како сам је волео. Увек искрено, никада довољно. Сетио сам се њене љубави, безусловне, бескрајне. Сетио сам се како ме је близина њеног тела опијала и узбуђивала. Сетио сам се укуса њених усана, и како ми се кожа јежила под њеним додиром. Затворио сам очи…могао сам да осетим баршун боје карамеле под прстима и њене груди под мојим. Могао сам да осетим њене руке на мојим леђима и сладак дах на врату, и зубе на рамену… Могао сам да осетим њен грч, и нокте како ми се заривају у кожу…и крик прикривен уздахом. Сетио сам се њене косе, рашчупане, беле, расуте по јастуку. Сетио сам се ње. Била је као ни једна друга. Увек ту, увек моја, и увек последња уз мене. И сада је последња остала. Сакупила је прљавштину коју сам за собом оставио, бацила је у пећ, изашла и затворила врата за собом. Молио сам се да последњи пут погледа ка мени…
Кроз камење и цигле онога што сам некада звао својим домом, полетео сам у вис. Нисам желео. Нисам се ни опирао. Уплакани, неискрени, забринути и они у журби, стајали су поред ње хранећи сопствене осећаје олакшања њеном тугом. Гледала је у понор и постајала све мања, све док је даљина није прогутала… и више је нисам видео. Више нисам осећао да постоји. Подигао сам поглед, и уронио у бескрајно плаветнило. Видео сам ваздух и чуо облаке. Овде горе, далеко од њихових осећања, био сам ослобођен. Без њиховог мрака, могао сам да гледам. Све око мене одисало је светлошћу. Више нисам мислио о томе где су они, и куда ја идем.
Пространство руменила свуда око мене, и ја у њему окружен топлином. Неке благе ноте и мили гласови допирали су до ушију. Прожимали су ме и стапали се са мојим бићем испуњавајући сваку празнину која је икада постојала. Прозрачним прстима додиривао сам их и погледом пратио како промичу. Играли су око светла, преливајући се и растачући у незамисливе палете. Боје су се кретале, и преламале, рушиле се и градиле. Свака бујнија и сјајнија од претходне, отварале су пред мојим очима пределе туђих живота, њихових прошлости и садашњости. Читав мој живот свео се на трептај, на моменат између живота и боја. Јуриле су кроз овај бескрај пун светлости негде напред, као врпца обојена милионима боја. Пулсирала је кроз мене, ка вечности, и водила ме крај свега што постоји. Пролазио сам на том путу поред страхота и лепота, поред неухатљивих дивота и разјарених звери, поред сила стварања и сила разарања, сила каквих за живота нисам могао ни да помислим да постоје. Све око мене је брујало и живело, настајало и нестајало, и чинило да постанем свестан колико сам мали, колико сам неважан и слаб.
Очи су биле недовољно велике да сагледају почетак и крај сјајне звезде крај које сам јурио. Величина се надвијала над мном са свих страна и постајао сам невидљив у њеној светлости. Пролазио сам крај ње, чини ми се сатима, а њена величанственост ме је опијала сваког тренутка. Топлина њених таласа прожимала је сваку моју бит и све на шта наиђе. Била је златан зид који почиње далеко испод мене и завршава се тамо негде, на ивици таме. Све око ње имало је звук, све је брујало и вибрирало. Нешто је грејала, нешто је топила, негде је рађала, а негде умирала. Била је почетак и била је крај. А ја, поред ње, био сам зрно. Мрва прашине у сопственом универзуму. Звезда бљесну и наступи тишина. Бука ме сакри, и прођох, кроз таму, иза леђа звери неопажен.
Иза мене, дивљала је звер. Велика и тамна, гутала је све на свом путу. Била је супротност онога што ме је окруживало. Она није била смрт. Била је заборав, и крај.
Постао сам свестан себе. Био сам сам. Границе овог меканог тела, осипале су се по ивицама и разливале небеским пространством. И нисам осећао страх. Нисам осећао бол. Није било кајања, ни кривице. Никога нисам волео и нико ми није фалио. У мени није било жеље. Није било страсти, ни равнодушности, ни мржње, ни молитве, ни опроштаја. Ни Бога није било. Само спокој и лепота. Само непрегледива даљина слободе.
Сазвежђа и галаксије промицале су као секунде покрај мене. Свака другачија, свака своја, јединствена, колосална и непоновљива. Биле су застрашујуће бучне и агресивне, откидале су у пролазу комаде меса са мог тела, претварале га у прашину и упијале у звезде. Пулсирале су у ритму брзине, диктирајући темпо свему што постоји.
Једино што нису додиривали биле су оне. Неприкосновене господарице универзума. Једине које су постојале себе ради. Биле су управо онакве каквим сам их замишљао, и више од тога. Као море у мору, лебделе су недодирљиве. У овој тами испуњеној светлошћу, ванвременске и слободне, као сама есенција постојања владале су као несавладива сила универзума. Саткане од милион боја, које моје људско око први пут види, скривале су у себи олује и громове, светлост и таму, мир и тишину, и бес, и ритам. Око њих, све је мировало. Ништа се није усуђивало да ремети то постојање. Успорио сам крај једне, растрзан између спокоја којим је одисала, и жустрином светлости која ме је вукла. Пружио сам руку и додирнуо је. Милина ме је савладала и загрлих је. Привих се уз њу нежно и јако, држећи је и тонући у њу у исто време…само на трен. Сила ме је отргла и одвукла даље, а моје срце оста да куца у њој.
Звер је урлала негде из мрака, и осећао сам да се приближава.
Кретање се успорило и брзина утихнула. Лебдео сам у мору магле. Сазвежђа и галаскије светлуцале су као прашина на Сунцу свуда око мене. Биле су ту, на тик од дланова, далеке и мале. Постојале су тако, окружене једне другима, у апсолутној тишини и миру. Кретање је у потпуности нестало, и све што сам осећао и чуо, били су откуцаји срца у грудима. А онда је све поново почело да се креће.
Не брзо, и не величанствено. Мрак и хаос прогуташе сву лепоту. Пода мном се све рушило. Сазвежђа су се сударала, и разбијала, мрвила се у искре и уливала у моје очи. Звезде су се гасиле и нестајале, и оно мало бледило боја, расплинуло се у црнило и нестало. Отварали су се нови хоризонти, замућени прашином галаксија и остацима угашених звезда. Покушавао сам да ухватим оно мало што је од њих остало, да их заштитим и спасим. Међу мојим прстима разливале су се као мед. Крајичком ока угледах небулу свог срца. Испружих руку ка њој, покушавајући да је додиренм. Читава ми стаде на длан и промаче кроз прсте. Све се урушавало и пропадало, све је нестајало и разбијало се.
Све што ме је окруживало, постало је прашина. Мрачна, густа прашина. Кроз њу се назирао један једини облик. Била је то звер. Црна и бескрајна јурила је ка мени. Разјапљених чељусти гутала је крхотине мог универзума и прождирала оно мало светла што је остало. Сво постојање пропадалао је у таму коју је са собом носила. Увијала се око себе у бесконачност, попут змије, исисавајући живот из свега. Само се она шарена врпца, сада бледа, истрошена и испијена, и даље протезала кроз ништавило и мене. Покушавао сам очајнички да је ухватим, да се задржим и отргнем зверињем вртлогу…руке су ми биле мале и нејаке и звер ме је дохватила.
Нисам могао горе, ни доле, нисам могао назад. Нисам могао да побегнем, ни да останем овде. Склупчан, немоћан, постадох свестан тескобе око себе. Стезала ме је, и гушила, развалачила и увијала се око мене. Притискала ме и сабијала, теглила врат и ломила кости. Дисање је постало тешко, напорно. У рукама сам, црпећи последње атоме снаге још увек стезао врпцу. Под налетом таме, и она остаде без боја. Увијала се око мог врата, преко чела, и стопила се са модрилом испред мене. Осетио сам да је то крај. Знао сам да је ово крај. Погледао сам звер у очи. Буљила је у мене, разјарена, бесна, спремна да ме растргне. Страх ме је савладао и престао сам да се борим. Свестан неминовности, препустио сам се. Склопио сам очи и пустио да ме тескоба смрви…
…светлост и хладноћа ме обгрлише. Звер се више није чула. Протегао сам се у празан простор око себе и ваздух ми испуни плућа. Немоћ ме је сломила и очајнички крици излетеше кроз грло. Више нисам могао да се обуздам. Сузе су се сливале низ образе, јецао сам и батргао се,