Japanski studio Hadson Soft (Hudson Soft), zapalio je svet strateških igara sjajnim naslovom Nektaris (Nectaris). Praktično su otvorili novi žanr koji i danas živi kroz brojne igre, uglavnom na mreži i ručnim konzolama. Premda su misije više bile logičke zagonetke, a manje taktički problemi, igrače je zaludeo brz ritam igranja, te veliki broj jedinica (pešadija, vozila, tenkovi, avijacija i flota).
Nemački tim Blubajt (Blue Byte) prepakovao je Nektaris (Nectaris) u zanimljivu priču i dodao sočnu grafiku, pa je tako nastao serijal Ratno Ostrvo (Battle Isle) koji je istrajao celu deceniju (od 1991. do 2001.) Izvornu postavku dodatno su ubrzali tako što oba igrača donose odluke istovremeno, dok jedan izdaje komande za pomeranje, drugi upravlja vatrom. Povrh toga, priča je bila zanimljiva i pratila je borbu za prevlast na planeti Hromos (Chromos) i njenom kolonizovanom mesecu. Za razliku od ostalih strateških igara tog doba, Ratno Ostrvo je osim snage napada i žilavosti odbrane računao i neke druge faktore kao što su prednost terena, kao i izloženost bokova, što je otvaralo zanimljiva taktička rešenja.
Po starom dobrom običaju, obožavaoci serije tražili su „isto to samo malo bolje” i tako je Ratno Ostrvo doživelo tri iteracije, uz mnoštvo novih misija i kampanja. Osveženje ljubiteljima serijala donela je i veoma zanimljiva igra „Prvi svetski rat: 1914-1918” (History Line: 1914-1918). U to vreme, igre sa tematikom Drugog svetskog rata još su bile tabu u Nemačkoj, pa je Blubajt pokušao da izbegne kontroverzu premeštajući radnju u prethodni svetski sukob.
Trećim izdanjem Ratnog Ostrva (Battle Isle 3), razvojnii tim osetio je potrebu da nešto značajno promeni. Posle izleta u timske taktičke igre, sjajnim naslovom Inkubacija (Incubation), Blubajt je 2001. godine objavio Rat za Andoziju. Odjednom, umesto brze, opuštene, ali i izazovne potezne 2D igre, sinhronog ritma, ponudili su tvrdokornu 3D simulaciju koja je pokušala da spoji potezne igre i strategije u realnom vremenu. Izazvali su, naravno, pobunu verne publike, a premda je igra postala kultna među zagriženim ljubiteljima ratnih igara, izgubili su mnoštvo onih kojima je Rat za Andoziju naprosto bilo previše tromo, gotovo mučno iskustvo. Kad se ima u vidu da čak ni niz zakrpa nije popravio sve nevolje, jasno je zašto ova igra nije nastavila da nosi slavu serijala.
Posle događaja iz Inkubacije, kapetanica Rejčel Raderford (Rachel Rutherford), postaje odmetnica i predvodnica sekte Harisova Deca (Children of Harris). Bret (Brett) je general, omatoreo i istrošen, ali i dalje veran vladi predsednice Karo (Caro), ćerke desetarke Karo iz Inkubacije. Stara ekipa je na okupu. Tiranija dekadentne vlade doterala je do toga da Rejčel drži glavni grad pod opsadom, ali u skladu sa tradicijom Hromosa, ne želi da gurne Halvu (Hallwa) u krvoproliće, te izaziva Breta na tradicionalni dvoboj. Rat će se odigravati na proizvodnim (Economy) i ratnim (Battle) ostrvima, sukobom robotskih armija.
Umesto istovremenih poteza, igrač i računarski protivnik pokreću jedinice naizmenično, kao i u poteznim igrama. Ekonomija se razvija u realnom vremenu, brojač otkucava koliko još do sledećeg tehnološkog unapređenja ili postavljene građevine. Brojač, takođe, otkucava vreme za koje morate da obavite sve pokrete trupa. Kad se sabere, ispadne da jedan potez traje 15 minuta. Zamisao je bila da se igraču usadi utisak žurbe, ali je igra, zapravo dobila prilično trom ritam.
E, sad.
Ratno Ostrvo je primer kako simulatornost nije uvek garancija da će igra biti zabavna. S druge strane, detaljnost ove igre itekako je zagolicala najtvrdokornije. Igrači vole akciju, pa čak i kad su posredi potezne igre. Evolucija ovakvih igara pokazala je da se stari sistem izgradnje baze pokazao kao višak tereta. Rat za Andoziju pokušava da ide u suprotnom smeru. Ekonomija je, naime, veoma važna, pravilno upravljanje sirovinama (a ima ih šest), pravilo postavljanje zgrada, ali ponajpre logistika. Vojsku je neophodno snabdevati strujom (za popravke i gorivo), za šta je presudna izgrada mreže. Praktično, veoma je teško izvesti blickrig, vazdušne ili pomorske desante, a ritam napredovanja određuje koliko vešto (i brzo) možete da uspostavite sistem dalekovoda koji će obezbediti energiju za vođenje rata. Razmak između ekonomskog ostrva (na kome se prave jedinice) i ratnog ostrva znači da morate da razmišljate mnogo unapred i obezbedite priliv svežih jedinica na bojište. To, opet, znači da ne možete da bacate jedinice u vatru tek tako, pa je rotacija oštećenih vozila od presudnog taktičkog značaja.
Kad smo već kod jedinica, spisak je zaista impresivan, a umesto uobičajenog pojednostavljenja (svaka jedinica ima svoju protivmeru), taktičkih opcija zaista ima napretek: snajperisti, laka i teška pešadija, oficiri, bacači plamena, grenadiri, raketni bagi, brzi motori sa moćnim mitraljezima, hoverkraft naoružan gatlingom, tri vrste tenkova, tri vrste transportnih vozila, laka i teška artiljerija, radarsko vozilo, kao i protivradarsko vozilo, dve vrste mobilne PVO, vozilo za sakupljanje olupina, vozilo za popravke, patrolni čamac sa gatlingom, podmornica, teretnjak, nosač aviona, razarač i krstarica, borbeni helikopter, vazdušni transporter, lovac, lovac-bombarder i teški bombarder, te pet vrsta bunkera i naravno, vozilo koje postavlja dalekovode…
Ako vam je od ovog pošla voda na usta, obavezno probajte Rat za Andoziju. Za nešto preko pet evra, na GOG-u možete dobiti vrhunsko iskustvo simulacije ratovanja. Ukoliko vas ne odbijaju dugi potezi i spori ritam igre, uživaćete u igri od one vrste koja se, nažalost, više ne pravi.