Ispovest svetioničara, prvi isečak
Majko, oče… moja svrha je sada poznata. Žao mi je što ne možete trenutno da me vidite, ali Crni Bogovi su me primili pod okrilje svoje. Stoga i pravim ovo. Ultimativnu kreaciju u Njihovo ime… idol poštovanja u slavu Njihovu. Nadam se da će mi oprostiti iznenadni trenutak slabosti. Strah je bio jači od razuma. Mislim da su me poštedeli sa razlogom. Ne znam kako sam se obreo ovde. Zašto sam ovoliko star, kada put na koji pođoh beše put dečaka? Da li sam tamo bio godinama? Da li sam ovde živeo godinama? Ništa ne znam. Plašio sam se kada sam došao, ali sada više ne. Strah je produkt neznanja. Strah sprečava akcije. Strah je slabost onih koji znaju da će umreti. Ja znam da izvan ove realnosti postoji još jedna. Video sam je svojim očima. Video sam svu ogavnost ovog sveta u jednom prizoru. Video sam smrt, video sam život, video sam oticanje nade i naviranje ludila. Tada Mu se obratih da vidim mudrost i ludost i bezumlje. I videh da je bolja mudrost od ludosti, kao što je bolja svetlost od mraka. Mudar ima oči u glavi, a bezumni ide po mraku; ali takođe doznah da jednako biva svima jer na ovom mestu, odabir je bio nebitan. Mudrost i bezumlje bejahu jedno, a heruvimi njihovi, poput lepljivih senki, vukoše svoje neljudske noge po crnom blatu, koje beše nedostupno čistim nogama nevernika. Majko… nadam se da tvoj posmrtni osmeh znači da spoznala si carstvo ispod neba grimiznoga i svu veličinu njegovu. On uzima um. Uzima otelotvorenje čovekovo u glavi, a mesto njega ostavlja duboke ožiljke večne spoznaje. Da smo svi prolazni, smrtni i nebitni, a samo onaj ko se prikloni Crnom Bogu iz ponora mora, živeće večno. I kao što riba iz tog mora dobi krila, da postoji u vodi, kao i na nebu, da ne bude okovana za samo jednu realnost kakvu joj je tvorac namenio, ona uzdignu glavu izvan svog vodenog sveta, udahnu vazduh i vinu se putem neba, dok ostale ostadoše u mraku, osuđene da skončaju u jednolikosti, tako I meni krila dadoše, ali sam se uplašio. Pao sam posle prvog uzletanja. Oče… budi ponosan jer ja, biću opet na nebu. Leteću u fantazmi različitosti. Biću večan.
1.
Samo sam gledao kako se batrga i otvara usta u koja je ulazila crna tečnost. Onda je potonuo. Mislio sam da će ga voda vratiti, ali nije. Ostala je mirna, tamna i zagonetna. Ne znam ni kad sam počeo da trčim ka čamcu. Plakao sam. Gurnuo sam čamac od lepljive teksture obale i uskočio u njega. Obrisi su bili negde iza mene, ispuštajući svoje neljudske krike. Poslednje sećanje koje sam poneo odatle ostalo mi je večno utisnuto u pamćenju. Deformisano lice, pretvoreno u masku straha. Nije me toliko uplašila grimasa tog lica, već to što je lice bilo moje. Otvorilo je usta i ispustilo vrisak. Sopstveni vrisak, iako ispod vode, otisnuo me je iz ove realnosti u naručje guste tmine. Dok je čamac lenjo plovio od bolesnog kopna, ja sam već naveliko bio u nesvesti.
Samo sam gledao kako se batrga i otvara usta, iz kojih bi trebalo da je izlazio vrisak. Vid mi je postao zamućen pod naletom smrdljive vode koja mi je prekrivala oči. Nije me toliko uplašila grimasa tog lica, tačnije sama forma iskonskog straha, već što je taj strah bio usmeren ka meni. Zašto? Šta mi se to dešava? Međutim, dok sam plovio sve dalje od bolesnog kopna, bio sam u nesvesti pre nego što sam uspeo da sebi dam odgovor na to pitanje.
2.
Od kada znam za sebe bio sam opsednut morem. Ta velika, nepregledna masa vode u meni je budila osećanja koja ne mogu da objasnim. Mogao sam satima da ga posmatram, opčinjen njegovom mističnošću. Satima sam gledao kako ta prostrana količina plavetnila menja oblik i na najmanji dašak vetra se blago talasa, uvija, uzdiže, dok ne dostigne planinu talasa, da bi se potom survala, razbivši se o glatku površinu same sebe i vrativši u prvobitnu, mirnu formu. Kažu da Mesec utiče na to. Ono što ljudi zovu plima i oseka. Ne. Mesec nema ništa sa time. Ono diše. Ono je živo, a to su njegovi uzdisaji. Takođe, ono je nemilosrdno. Retko kad vraća ono što uzme. Ako nešto pak i otmete od njega, to više nikad neće biti isto. Probajte. Bacite maleni kamenčić u njegov zagrljaj, pa pokušajte da ga pronađete. Gotovo je nemoguće. O ljudima i da ne govorim. More uzima, ali nikad ne vraća isto.
Od kada znam za sebe, bio sam opsednut morem. Satima sam umeo da stojim i posmatram ga iz potaje. Bio sam stidljiv… uplašen. Zamišljao sam sa tolikom strašću da sam video projekat svojih misli preda mnom. Gledao sam kroz prozor u prozirnu vodu i video kako se isušuje i poput odvoda nestaje, ulazeći u brojne pukotine u zemlji. Čekao sam da vidim šta će se otkriti kada ostane samo prazno korito sa blatnjavim dnom. Video sam ribe koje skaču, boreći se za život, video sam alge sa kojih se još cedila slana voda, video sam kosti… bele, obrasle mahovinom, sjedinjene sa kamenom. Međutim, pored obamrle morske trave, bezbroj artefakata i ličnih, izgubljenih stvari, video sam lešine gradova. Video sam ljude. Onakve kakvi zaista jesu. Ogoljeni od svoje spoljašnje ljušture. Takođe, video sam im beznađe zamrznuto u fosilnim licima, dok im je pluća punila slana, morska voda. Gledao sam tako, sve dok jednog dana nisam video ono što nije moglo biti. Dole sam stajao ja, prekriven algama i crnom sluzi, poput katrana. Samo sam stajao i gledao u ovog sebe na prozoru. Ja u isušenom rečnom koritu sam nešto pokušao da kažem. Otvorio sam usta, a velika, sluzava jegulja je izašla iz njih, otpuzavši u jednu od pukotina na zemlji. Ne znam da li sam se smejao ili plakao. Video sam samo kako širim ruke i pozivam se da dođem. Tada sam se iskezio, legao, uvukao se u blato i nestao. Jedno je sigurno. More uzima, ali nikad ne vraća isto.
3.
Imao sam deset godina kada se to desilo. Hladna voda uzburkanog mora uzela me je. Mada… ni to nije sto posto tačno. Uzela je moju vernu kopiju, moju sliku i priliku. Slabiju i nezainteresovanu, daleko plašljiviju. Moj brat blizanac utopio se to veče. Tako makar tvrde. Telo nikad nije nađeno, osim leve patike u kojoj se nalazilo nešto krvi i zbunjena kraba sa šljunkovite plaže. Tako tvrde, a ja znam da to nije istina. More ga je uzelo sebi, a ja sam bio ljut. Besan, razočaran i pre svega izdan. Plakao sam gorko. Ta izdaja me je bolela. Plakao sam ne zbog gubitka brata, već zato što je odabralo njega umesto mene. On čak nije ni voleo vodu, dok sam je ja sanjao. Ja sam trebao da budem taj koji će biti odabran. Ne on. I zato sam plakao.
Imao sam devet godina kada se to desilo, ali svetla nisu počela odmah. Možda godinu dana kasnije. Isprva mi se činilo da sanjam… da nisam dobro video, ali počelo je da se ponavlja sve češće. Prvo je počelo da svetli uveče… kratko, gotovo bojažljivo. Kao da je znalo moju prirodu. Potom sve češće. I samo u momentima kada sam gledao sa one strane magle. Zakleo bih se da je komuniciralo sa mnom. Osmelio sam se i počeo da se iskradam kada bi otac i majka zaspali. Stajao sam na šljunkovitom sprudu i gledao. Daleko u izmaglici, preko širokog mora, svetlela je moja lična tačka misterije. Lična, jer sam znao da su svetla meni namenjena. To je još više produbilo moje verovanje da more svoje tajne ljubomorno krije. Kada sam jedne večeri pozvao oca da mu pokažem, u daljini nije bilo ničega. Samo noć i samo magla. Ubeđivao sam ga da je svetlo stvarno. Da se blago pomera, pali i gasi isprekidano. Rekao mi je da je to nemoguće i način na koji ga opisujem može biti samo stari svetionik koji već decenijama nije u upotrebi. Svetionik… prvi put sam čuo za tako nešto. To je u meni probudilo iskru onoga što će kasnije postati plamen interesovanja. Plamen koji će voda ugušiti. Tada to nisam znao, hteo sam samo da znam što više. Bio sam gladan priče, a otac je mrko gledao u noć. Ništa mi nije rekao. I zato sam plakao.
4.
Od tog dana otac više nikada nije bio isti. Doduše nikada nije bio pričljiv, ali od tog dana nikada se više nije osmehnuo. Jedina emocija koja se pojačala bila je ljubav prema piću. Bio je gorostas, sa rukama žilavim i čvornovatim od celodnevnog bacanja parangala po priobalju. Gustih, prosedih brkova, ispod nosa požutelih od duvana i licem naboranim od celodnevnog mrštenja na sunce, imao bi svoj dnevni ritual. Svako veče došao bi praćen škripom teških vrata i lavežom dvorišnih pasa sa ulovom od tog dana. Jeli bismo u tišini. Uglavnom ribu, a ponekad i drugo meso koje je u trampi dobio ili kupio na pijaci. Nakon večere seo bi pored vatre i zapalio veliku, drvenu lulu, koju je pušio do kasno u noć. Sada, senka tog čoveka bi sedela pored zgaslog kamina i gledala negde daleko, preko mora, iza zamućenih planina. Prazne boce ruma ispod njegovih nogu su pravile jedini zvuk koji je razbijao grobnu tišinu. A on je samo sedeo i gledao u nešto sa one strane magle. Kao da me više nije primećivao. Postao sam nevidljiv za njega.
Od tog dana majka više nikada nije bila ista. Uvek pričljiva i mirna žena, sada je samo ćutala. Ćutala i osmehivala se. Nije to bio mio osmeh, pun ljubavi, već nekako izopačen, veštački. Domaćica po zanimanju, bila je časna žena, patrijarhalnog vaspitanja. Radila bi uobičajene stvari po kući, poput ribanja, kuvanja, pranja veša, a odmor bi joj predstavljalo štrikanje vunenih čarapa za nas. Sitne građe i uskih ramena, glave pokrivene maramom koja je uvek skrivala uredno vezanu kosu, delovala je kao da bi je blagi povetarac mogao odneti sa zemlje, ali njena izdržljivost je bila neverovatna. Nije bilo posla koji bi i naizgled uspeo da je umori. Svako jutro pre svitanja pratila je oca pre nego što bi petlovi stigli da zapevaju svoju tužbalicu svakodnevice, a svako veče ga dočekivala kada bi mrak već naveliko zavladao. Svukla mu teški kaput i duboke, ribarske čizme. Sada, senka te žene je sedela pored zgaslog kamina, smejući se u prazno, pletući kiku iznova i iznova, dok joj izlomljeni nokti ne bi prokrvarili. Nije jela, slabo je pila vode… ostarila je par desetina godina za nekoliko meseci. Samo je sedela i smejala se, zagonetno ćuteći, gledajući negde daleko, iza zamućenih planina. Nikoga više nije primećivala. Postali smo nevidljivi za nju.
5.
– Oče, a šta je to svetionik? – pitao sam ga jedne večeri.
Moja znatiželja je bila toliko jaka da sam je osetio poput svraba ispod kože. Nisam bio zadovoljan šturim objašnjenjem. Tvrdnja da je to navigacija za brodove i označavanje blizine kopna delovala mi je vrlo površno i previše jednostavno. Moralo je biti nečeg višeg. To „sveti“ mi je zvučalo kao hram. Toliko prosto, a toliko neobično. Tada, znao sam da pokušava da uspostavi kontakt sa mnom. Svetlosni signali su bili sve češći. Možda je to bila moja uobrazilja, ali kad god sam podigao ruke na sprudu, umotan samo u svetlost mesečine, ona mi je odgovarala. Imali smo svoj lični signal. Dvaput bih podigao ruke, pa spustio, pa podigao još jednom. Svetlo bi zatreperilo u toj sekvenci. Dvaput kratko, pa još jednom. Međutim, umorni otac nije želeo da sluša o tome. Nije imao vremena za dečije maštarije. Trebao mi je prijatelj, drug, a ne fantazije usamljenog dečaka.
– Svetionik ne funkcioniše godinama, rekao sam ti. Nema nikoga ko bi radio u njemu – prozborio je grubim glasom ispod gustih brkova. Video sam samo krajičak donje usne kako se pomera.
– Radio u njemu? Ne razumem – tada zaista i nisam.
– Pa šta ti misliš? Da je građevina živa? Mora postojati čovek koji pali i gasi svetlo. Koji radi svoj posao tamo – ovo moje neznanje kao da ga je malo zabavilo. – Hajde sad. Vreme je spavanju.
– A kada je neko tamo radio poslednji put, oče? – sad sam tek bio zainteresovan. Spavanje mi nije bilo ni na kraj pameti.
Uzdahnuo je duboko. Gledao sam široka leđa kako se šire sa unosom kiseonika. Onda se okrenuo, seo, istresao duvan i zagledao u mene.
– Dobro… ispričaću ti priču o svetioničaru, ali posle toga neću reč da čujem od tebe. Ideš na spavanje i tu je kraj priče. Jasno?
– Da, oče – gledao sam u ogrubelo, izborano lice.
Odraz vatre je treperio u njegovim zenicama. Ovo je bio početak mog putovanja, a da nisam ni znao.
Priča o svetioničaru
Pričali su da je te noći bilo nevreme kakvog se čak ni oni najstariji ne sećaju. Zemlja je, kako se činilo, poslala svoju odmazdu ljudima. Oluja je besnela čitave noći, pretvorivši nebo i zemlju u jedno, dok je vetar nemilosrdno kidao i nosio sve pred sobom. Nije bilo struje, nije bilo mesta na koje se moglo sakriti. Jedine dve prisutne stvari su bile strah i molitva. Delovalo je kao da je novi potop na pomolu. Međutim, sledećeg jutra zemlja nam je oprostila. Molitve su, kako se čini, bile uslišene. Prvi zrak sunca nagoveštavao je primirje. Uz taj zrak voda je donela i čoveka. Izgledao je kao da je sam izaslanik mora. Raščupan, sa dugom neurednom bradom, odeven samo u poderane rite, izgledao je kao nevreme u ljudskom obliku. Niko nije znao ko je on, niti odakle je došao. Dijalekt koji je pričao niko nije razumeo, a slike koje je crtao u pesku stvarale su neki užasan osećaj nelagode. Tog sunčanog jutra, nakon oluje, par alasa klelo se da ga je videlo kako u toj iscepanoj, premaloj odeći, sa ludačkim pogledom viče nerazumljive reči dok koščatom pesnicom preti samom nebu.
Naravno, ubrzo je proglašen ludim i postao je samoproklamovani izgnanik. Nastanio se u napuštenom svetioniku na obližnjem ostrvcetu, iz kog gotovo da nikada nije izlazio, niti se družio sa ljudima. Izlazio bi samo nakratko pod okriljem noći da bi skupljao mrtvu ribu, puževe i školjke kraj oboda kamenjara ili jednostavno samo stajao i nemo gledao u maglu. U početku ljudi su ga se plašili, ali ubrzo su naučili da ga ne primećuju. Nikoga nije dirao i nikome nije smetao. Bio je sam i bio je lud. Dok je još bio predmet priče, pretpostavili su da je strani mornar koji je doživeo nesreću, verovatno usput izgubivši posadu ili nekoga voljenog. Pukom srećom preživeo je i ostao pomućenog razuma. I na tome je ostalo. Postao je nebitni ludak. Življu koje je stanovalo u blizini luke u početku su smetala ponovo aktivirana, davno zgasla svetla starog svetionika. No trajalo je kratko, a niko nije hteo da ima posla sa starcem. Delovalo je kao da šalje signale nekome sa druge strane mora. Kome? Brodova odavno nije bilo. Ribarski brodići su odlazili i dolazili preko dana, uvek u žurbi usled svojih poslova. Došli su do zaključka da je u svom ludilu i bolu pokušavao da dozove utopljene prijatelje. Zato su ga i ostavili na miru. Tada se pričalo, a ubrzo, kao i svako čudo koje traje kratko, starac je postao zaboravljen. Niko više nije obraćao pažnju na starog svetioničara koji je signalizirao senkama i talasima.
Jedne noći, niko ne može da se složi kada… ludi starac je nestao. Verovali su da se utopio u svom fantazmagoričnom lutanju. I dalje… nikoga nije bilo briga. Bio je jedan ludak manje na ovom nesrećnom svetu. Pijani Obed se kune da je video starca kako stoji na obali – nag. Prvo je pevušio neku melodiju, a onda počeo frenetično da igra. Uvijao se i grčio, pevajući sve jače. Za čoveka njegovih godina telo nije trebalo izdržati ove pokrete… ipak, on je uporno igrao. Odjednom, smirio se… nastavio je da mumla nerazumljive reči, uzeo polovinu oštre školjke i sebi na grudima urezao neku skicu. Sličnu onima koje su na pesku viđali. Krvav i raščupan, krenuo je ka moru. Širio je ruke i smejao se kao da ide prijatelju u zagrljaj. U jednom momentu glava mu se munjevito okrenula nalevo i tada je jedini put pogledao direktno u Obeda. Čak i iz te daljine, Obed nikad neće zaboraviti taj pogled. Pogled koji ga je osakatio za ceo život. Od tada pokušao je da to sećanje udavi u alkoholu, sve dok taj isti alkohol nije udavio njega. Nesrećno telo Obeda su našli naduto ispod krečnjačkih stena. Izgledao je kao da je plakao. No… ljudi pričaju. Ljudi vole da pričaju i preuveličavaju. Pogotovo o nečemu što ne razumeju. Onda dodaju, menjaju, ubacuju sebe u sve to, dok se istina kruni, toliko da ostanu samo njene mrvice oko jedne velike laži. Niko nikada više nije čuo za misterioznog starca. A ono što su u svetioniku našli, bilo je dovoljno da jednom zasvagda zazidaju ulaz u to prokleto mesto.
– No dosta je za večeras. Idi na spavanje. I, sine, veruj samo svom sudu. Svojim očima i svojim ušima – otac je ustao, protežući svoje masivno telo. Delovao je veći od prostorije.
– Ali oče – bio sam uporan – šta su našli tamo!?
– Rekao sam ti nešto. Bez dodatnih pitanja. Vreme je spavanja. Hajde, nemoj da me ljutiš – dubok glas je bio za nijansu dublji.
Legao sam tada, ali dugo, dugo nisam mogao da zaspim. Tu noć sam sanjao svetlo i ribe sa krilima kako iz njega dolaze. Ne sećam se sna, ali sećam se majčinog zabrinutog pogleda kada sam se probudio. Rekla mi je da sam plakao u snu.
Spavao sam dubokim snom i učinilo mi se da neko pored mene plače. Da li je to bio samo san? Ne znam. Sećam se samo majčinog zabrinutog pogleda kada sam se probudio. Rekla mi je da sam se smejao i širio ruke kao da pozivam nekoga da dođe.
6.
Majka je danas umrla. Prosto se ugasila. Našao sam je pored kamina sa otvorenim očima i osmehom na hladnom licu. Njeno lice nije jedino što je bilo hladno. Otac je prestao da se zanima za mene, kao uostalom i za svet okolo. Hladan je bio odnos, hladno je bilo vreme. Bio je kraj leta, ali ja sam i dalje imao taj tračak nade u svojoj misterioznosti. Svetla su još bila tu, samo su svetlela slabijim intenzitetom. Dozivala su me…. i dalje smo imali samo nama poznate, tajne signale, ali strah od nepoznatog me je sprečavao da napravim prvi korak. Sada, taj strah je delovao iracionalno jer ničega više nije bilo da me vezuje za ovu stranu zemlje. Ovde svetla više nije bilo. Konačno, skupio sam hrabrost i odlučio. Sutra je pun mesec. Sutra idem ka svojim svetlima. Trenutno, spavao sam i sanjao.
Majka je juče umrla. Pravo je čudo da je toliko izdržala bez hrane i vode. Poslednjih dana me je plašila. Ispuštala je zvuke kroz taj nakaradni osmeh. Morao sam da pokrijem uši i žmurim. Obasjana mesečinom, samo se klatila u stolici, smejala i šištala. Delovala je providno. Koža joj je bila toliko tanka da sam mogao videti kako joj to malo preostale krvi kola kroz arterije. Otac je samo sedeo, zagledan u svoju daljinu. Nije ni primetio da pored njega više ne sedi živa osoba. Ponekad… samo bi duboko uzdahnuo i taman kad sam pomislio da će ustati i reći nešto, vratio bi pogled prema prozoru. Nisam mogao da doprem do njega. Ostajao je gluv na sve moje molbe i dozivanja. Ovde više nije bilo ničega za mene. Konačno, skupio sam hrabrost i odlučio. Noćas je pun mesec. Noćas idem ka svojim svetlima. Trenutno, spavao sam i sanjao.
7.
Spavao sam i sanjao svoj razgovor sa ocem, dok je iz njega grubi glas još izlazio.
– Ali, oče – bio sam uporan – šta su našli tamo!?
– Dobro. Još ovo pitanje i posle ovoga ideš na spavanje. Jasno?
– Da, oče – nisam mogao da dočekam ostatak priče.
Priča o svetioničaru
Prošlo je nekoliko dana od Obedove sahrane. Da nije bilo Obedovog mlađeg sina, verovatno niko ne bi ni ušao u svetionik. Dečak je tokom sprovoda primetio nešto čudno na očevoj šaci kada je pokušao da ga uhvati za ruku i oprosti se sa njim. S obzirom na to da je rigor mortis svoj posao odradio vrlo brzo, na ukočenog Obeda nisu previše obraćali pažnju i niko nije gledao detalje. Pijanac koji je upao u more samo je još jedna u nizu tragičnih priča koja se u malom ribarskom seocetu rešavala brzo. Nisu ga ni okupali kako dolikuje, samo su ga spakovali u sanduk i spremili za pokop. Sve je išlo vrlo brzo dok dečak nije upitao majku: „Šta je ovo?“, pokazujući na šaku mrtvog oca. Očajnički vrisak ispunio je prostoriju, a interesovanje je postalo sve jače dok su se ljudi pribijali oko pokojnika. Nakon što su mu slomili skvrčene prste, otkrili su da je parčetom stakla sebi na dlan urezao simbol… neku vrstu ribe sa krilima. Niko nije znao šta je, ali su znali na šta ih je podsećao i zašto su ga se toliko plašili. To je bio isti onaj simbol koji je ludi starac crtao u pesku. Sledećeg dana doktor Vajt, mesar Zeberdi i krupni alas simboličnog nadimka Net su dobrovoljno ušli u svetionik.
Zeberdi je bio prost čovek koji je zanat naučio od svog oca, a koji je to naučio od svog oca. Bio je nadljudski jak i nije se plašio ničega pod ovom nebeskom kapom. Ako je nešto za života naučio, to je da se sve može ubiti. Samo ako je sekira dovoljno oštra. Net je u prošlom životu bio iskusan moreplovac koji je prošao mnogo toga. Njegova koža, izbrazdana zatvorskim mastilom sa sve četiri strane sveta, na sebi je osetila sve toplote, kiše i snegove poslednjih dekada. Kao i surovost ljudi prema svojoj vrsti. Ožiljci su mu bili živi dokaz toga. Sada je Net bio stari ribar sa kojim se nije valjalo hvatati ukoštac. Ni fizički, a ni u rečima. Doktor Vajt nije delio entuzijazam druge dvojice. Bio je mlad i bio je uplašen. Jedino što ga je guralo napred bila je mladalačka želja za otkrivanjem nepoznatog. Nakon što je video Obedovo krvavo delo, morao je ući u to đavolje gnezdo. Morao je svojim očima da vidi šta čoveka natera na takav čin. Ludilo, strah? A strah je u njegovom slučaju bio malo ublažen fizionomijom svojih saputnika. Osetio se sigurno… makar na trenutak. Tog, sledećeg dana, ušli su u svetionik.
Ono što je Zeberdi opisao kasnije, može se pripisati ludilu. Međutim, slušajući kako hrapavi glas izlazi iz ovog ogromnog čoveka, dok mu je vilica podrhtavala, niko se nije usuđivao da mu protivreči. Dok je pričao, bio je slika i prilika velikog deteta, a neustrašivi titan je ostao negde daleko. Slomljen i poražen. Net je, kako kažu, otplovio svojim ribarskim čamcem te večeri. Nije se čak javio ni ljubavnici, a njegovi štapovi i mreže ostali su zabačeni, tako kako ih je ostavio. Niko ga nikada više nije video. Doktor Vajt… pa… on je prošao najbolje. Nakon što su ga izneli iz svetionika i pošto se probudio, ničega se nije sećao. Stalno je pitao zašto ga tako gledaju. Jedine dve uspomene koje su mu od tog dana ostale bile su da više nije mogao da zaspi bez lekova i to da je njegova nekadašnja crna, gusta kosa sada bila potpuno bela.
Zeberdijeva priča kasnije je prepričana i zabeležena ovako:
„Imali smo muke da provalimo teška vrata svetionika. Ne znamo kako ih je mršavi starac otvarao, ali smo se nas trojica dobrano pomučili. Samim prvim korakom unutar hladnog hodnika prizemlja osetili smo smrad. Smrad i neki neobjašnjivi strah. Nismo se plašili živog čoveka, ovo je bio strah koji je obitavao direktno u duši. Ćutali smo, ali pogledi koje smo razmenili svoj trojici su bili jasan znak da ovde nešto nije u redu. Polako smo počeli da se penjemo dotrajalim spiralnim stepenicama ka vrhu kule. Tu i tamo osetili bismo jezu iza vrata, kao da nas neko posmatra. To su bile žvrljotine po zidovima koje je starac crtao ugljem i, kako nam se činilo, krvlju riba ili galebova. Iz tih bogohulnih linija osetili smo nelagodu sa kakvom niko od nas nije imao prilike da se susretne do sada. Apstraktne slike izbečenih riba sa debelim usnama i sitnim oštrim zubima kao da su imale krila. Iako su ti crteži bili na nivou dečijih žvrljotina, količina jeze koja je isijavala iz njih činila je da nam fizički pripadne muka.
Smrad se pojačavao sa svakim novim stepenikom, kao i tup zvuk udaranja. Trulež, riba, alge, so i smrt su blagi opis onoga što je strujalo kroz naše nozdrve dok smo se peli ka bezbožnom vrhu gangrenoznog Olimpa. Svaki sprat je donosio nove slike, a svaka slika je bila gnusnija i neprijatnija od one prethodne. Maleni prozori bili su začepljeni daskama i blatom, tako da ni sama svetlost ne bi makar malo unela život u ove grešne skice. Tada smo shvatili da je asimetrični, tup zvuk udaranja zapravo zvuk naših srca. U potpunoj tišini čulo se samo to i teško disanje zamorenih ljudi. Čitavu večnost kasnije ugledali smo kraj našeg puta. Zvuci su prestali. Tupkanje je prestalo. Disanje je prestalo. Sve što je trenutno bilo prisutno bili su smrad i tišina.
Vrisak.
Za toliko godina bavljenja kasapskim poslom Zeberdi je čuo mnogo krikova. U momentu kada nož uđe u meko tkivo, a životinja oseti da je kraj blizu, dolazi do finalnog urlika. Poslednja kletva, nada i molba, sjedinjeni u jedno. Ovaj vrisak je bio nešto što Zeberdi u životu nije čuo, a dolazio je direktno iz Netovih pluća. Doktor je već bio na daščanom podu, ukočen i kose bele poput snega. Izvor smrada i izvor straha stajao je pred njima u svoj svojoj bezumnosti. Crteži koji su se prostirali po čitavoj unutrašnjosti svetionika sada su, otelotvoreni u fizičkom obliku, gledali u njih. Groteskna riba sa krilima je bila starčevo jedino i poslednje delo. Na pijedestalu sačinjenom od kostiju pacova i ptica stajala je ona. Skaredna blasfemija o vidu organske figure. Odurna skulptura sačinjena od kostiju, mesa i krljušti oguljenih riba, sa krilima sastavljenim od perja očerupanih galebova, isijavala je strah. Starac je pazio da svaka krljušt, svako pero i svaka koščica ima svoj udeo u ovoj perverziji bezbožnosti. A smrad unutar nje je bio nepodnošljiv jer, pored spoljašnjosti, ludi vajar je počeo da joj gradi i unutrašnjost. Creva, džigerica i dva srca su virila ispod nedovršenog grudnog koša. Moj bože… Zeberdi je stegao drveno raspeće koje je oko vrata nosio. Da li ta srca kucaju ili se njegov mozak igra njim?
Ne zna se mnogo detalja od ovog dela priče jer Zeberdi je već bio van sebe u momentu prepričavanja. Nikada više nije rekao reč o tome, stoga ovaj zapis, iz usta nekoga ko je imao tu sreću da bude prisutan, jedini je sačuvani fragment priče. Ne zna se ni ko je zapalio poslednji nivo svetionika, ali đavolja kreacija morala je biti sklonjena sa ovog sveta. Vatra je gorela skoro dvadeset sati, a Zeberdi se zakleo da je video svetlost iz svetionika pred sam kraj. Zasvetlela je dvaput kratko, pa još jednom. Tada… sve je utihnulo. Ekspanzija greha otišla je u imploziji pepela. Ne zna se ni ko je izneo onesvešćenog doktora. Dva dana nakon njihove „ekspedicije“ ulaz u svetionik je zaliven betonom. Žarište je zgaslo, ali su snovi ostali. Zeberdi sada radi kao pomoćnik sveštenika. Nikada više nije mogao da uzme nož ili sataru u ruke. Retko kada je uspevao da zaspi bez pomoći lekova.
8.
Sutra je pun mesec. Sutra idem ka svojim svetlima. Stajao sam i gledao u taj mesec, okačen negde visoko iznad mene. Nisam mogao sakriti uzbuđenje. Spakovao sam osnovne potrepštine u kožnu vreću, nešto hrane, dvogled i perorez koji sam dobio na poklon od oca. Sećam se… majka se protivila sečivu, jer je mislila da sam premali za tako nešto, a otac se samo smejao.
– Neka ga, nek nauči da se brine o sebi, vidi ga… pravi muškarac.
Takođe, poneo sam verovatno očevu najvredniju stvar koju je posedovao. Stari, izrezbareni bakarni kompas koji je njegov otac, moj deda, osvojio na kartama od nekog moreplovca. Sada verovatno neće ni primetiti da ga nema. Majčino telo još se smejalo u stolici pored njega. Imao sam muke da mali, ribarski čamac odgurnem u vodu. Klizao sam se po blatu i nisam imao dobar oslonac. Nekako, uspeo sam da ga otisnem ka otvorenoj vodi i uskočim u njega dok nije otplovio. Iako sam bio sitan i vesla su mi stalno ispadala iz ruku, prvih dvadesetak minuta sam se praktično vrteo ukrug. Nakon više neuspelih pokušaja, nekako sam uspeo da savladam tehniku i bojažljivo sam uhvatio pravi smer. Nisam imao kartu, ali nije mi ni trebala. Svetionik je ono što će me navoditi na pravi put. Drhtao sam, što od straha, što od iščekivanja. Šta ću zateći sa one strane magle?
Noćas je pun mesec, a noć je neobično maglovita, toliko da se prst pred okom ne vidi. Noćas idem ka svojim svetlima. Ležao sam i gledao u taj mesec, okačen negde visoko iznad mene. Mali čamac se teturao po nemirnim talasima tamnoplave vode. Činilo mi se kao da sam veslao satima. Kuća u kojoj sam odrastao davno je prestala da bude tačka u horizontu i moguć predmet dosega bakarnog dvogleda. Sada, oko mene je bila mokra livada, sačinjena od teksture vode. Jedina stvar koja me je navodila jeste slabo, treperavo svetlo negde u daljini. Činilo se kao da je odgovaralo na misteriozni, samo nama poznati ritual pozdravljanja. Dvaput kratko, pa još jednom. Međutim, strah ima više formi. Strah od smrti da… ali kakve? Skoro da sam pojeo sve zalihe hrane koje sam sa sobom od kuće poneo, a vode je bilo na izmaku. Nisam očekivao da će put trajati ovoliko dugo. Iako sam svetlo mogao videti još sa prozora moje kuće, sada, što sam mu bio bliži, ono je bilo sve dalje. Kad god sam prislonio dvogled svojim izmučenim očima, izgledalo je kao da se nisu približila ni milimetar. Bila su negde daleko, neuhvatljiva, nedodirljiva. Drhtao sam, što od zime, što od vrtoglavice. Šta ću zateći sa one strane magle?
9.
Više nisam veslao, nisam imao snage. Počeo sam da gubim razum. Prvo mi se učinilo da je vazduh opor, da osećam smrad mrtvih riba. Verovatno usled sve jače gladi. Učinilo mi se da ptice lete ispod mog čamca. Kako je to moguće? Video sam kako u jatima kruže oko mene, čekajući da uzmu moje telo nakon što poslednji dah života napusti pluća. Ali… izgleda da nisu bile grabljivice. U njihovim očima video sam čudno uzbuđenje i čudan strah, kakav sam i sâm osećao. Voda kao da je postala za nijansu tamnija. Bio sam izgubljen… mentalno i fizički. Satima već pustio sam talasima da me nose ka odredištu. Nisam imao snage da upravljam čamcem. Jednostavno sam se prepustio. Ležao sam i gledao u nebo. Ni ono više nije bilo veselo i plavo. Kako je padao mrak, tako je dobilo neku tamnoljubičasto-crvenu nijansu, a valovi su postali sve gušći. Oblaci koji su prekrivali zaraženo nebo imali su neki nezemaljski, odvratan izgled. Prvo sam je osetio po licu, kao lagani dodir. Mislio sam da sanjam. Onda još jednu, pa još jednu. Počela je kiša. Kapi su bile crne.
Nisam mogao da odredim koliko je vremena prošlo od kada sam ušao u čamac. Sati? Dani? Nedelje čak? Činilo mi se da sam pao u delirijum. Ležao sam skupljen u položaju fetusa i drhtao usled dehidracije. Vetar je počeo da se pojačava, a mrak je došao iznenada. Teško sam disao. Strah se uvukao u mene, ali čak i da sam mogao da plačem, da li bi bilo svrhe? Ko bi me čuo ovde? Činilo mi se kao da me je misteriozno more, koje sam toliko idealizovao, izdalo. Toliko sam ga voleo, a ono će biti moj grob. Tada, na obroncima ispucalih usana, osetio sam kap. Začudo nije bila slana. Još jednu, pa još jednu. Bojažljivo, isplazio sam, poput sunđera suv jezik i pustio nadolazećim kapima da ga okupaju. Nebo je bilo crno, voda je bila crna. Počela je kiša. Kapi su bile crne.
10.
Pogrešio sam. Crna kiša je bila poslata od samog đavola. Povraćao sam poslednje tragove hrane iz stomaka, pokušavajući da odagnam ogavni ukus truleži. Taj čin je iz mene isisao zadnji atom snage i pao sam, držeći se za ivicu čamca, plašeći se da me ne odnese olujni vetar. Nevreme je bilo strašno. Ne samo silinom nepogode već količinom izopačenosti. Ništa u njemu nije bilo ni nalik nečemu što sam već video. Grmljavina je bleštala u eksplozijama, otvarajući velike ožiljke na izmučenom nebu, iz kojih je curila tamnocrvena boja, samo da bi se sjedinila sa tminom oblaka i tamom same vode. Izgleda da je mrak bio nepropustan. Ništa ga nije moglo razbiti. Divlja voda je bacala moj čamac poput besnog psa kad uhvati plen, ali ga nije puštala iz svog zagrljaja. Sâmo more promenilo je teksturu. Crna voda sada je bila poput odvratne, testaste smese. Ubacio sam veslo i pokušao da napravim pokret, ali edematozna materija mi ga je otela iz ruku. Izgledalo je kao da veslam u mešavini meda, blata i lepka. Smrad, pojačan crnim pljuskom, gotovo da više nisam osećao. Ispunio je sva moja čula, otupevši me za sve ostalo. Gledao sam kako senke vrište dok su proletale oko mene. Vid mi je već bio zamućen odvratnom kišom smrdljivog mastila, tako da sam ono što se oko mene dešavalo razaznavao samo kao mutne fragmente ove apsurdne stvarnosti. Nebo i voda su sada bili jedno. Plovio sam u lepljivom crnilu, čiju sveprisutnost bi na momenat rasparala samo pokoja munja praćena dalekim praskom, samo da bi se vratila u mrak nedugo potom. Ovo je kraj. Majko, čekaš li me negde? Oče? Ovo je kraj. Kataklizma je svoj krešendo ispoljila u vidu detonacije, čija silina mi je iz glave otresla svaki segment okoline, ostavivši samo prodorno zujanje. Tada sam se nasmejao… prepustio sam se zujanju i kapima kiše da me odnesu u smrt. Kažu da se pred kraj života vidi bela svetlost. Čista laž. Ničeg belog nije bilo ovde. Samo tama i samo mrak.
Du-du-dum… Du-du-dum… Du-du-dum… Du-du-dum…
Pogrešio sam. Smrt je za mene imala druge planove. Otvorio sam oči i video grimizno nebo razapeto nada mnom. Znao sam da sam živ jer izubijano telo me je previše bolelo da bi bilo drugačije. Izgleda da se apokalipsa smirila. Čuo sam otkucaje svog srca. Još jedan dobar znak. Smrad mrtve prirode je bio nepodnošljiv. Polako, pridigao sam se i bojažljivo izvirio preko ivice čamca. Sve ono što sam očekivao da ću videti nije me moglo ni približno pripremiti na ono što se oko mene nalazilo. Strah, koji je do tada tinjao u meni, sada je doživeo ekspanziju i vrisnuo sam, ne mogavši da se obuzdam. Zažmurio sam i čekao.
Du-du-dum… Du-du-dum… Du-du-dum… Du-du-dum…
Nesvesno sam se držao za grudi, kao da time mogu usporiti kucanje srca. Nalazio sam se na mestu koje nije postojalo. Koje nije bilo moguće. Ali ipak, bio sam tu. Paralizovan usled anahronog straha, samo sam stajao i gledao oko sebe. Krajolik nije bilo moguće opisati nekome ko ga nikad nije video. Zemlja nije bila zemlja… bila je močvara sazdana od samog katrana. Kada sam nogom kročio na vruću, lepljivu podlogu, kao da sam osetio blagi drhtaj. Kao da se nalazim u utrobi živog bića i svakim pokretom ga mogu probuditi. Posmatrao sam nešto što bi trebalo da su zakržljali pokušaji vegetacije, ali u njima je bilo nečeg organskog… nečeg nezemaljskog. Ipak, bilo je tu, preda mnom. Talog zemlje sastojao se od mešavine peska, katrana, kostiju i magle. Sama magla je bila zalepljena za ovo jalovo tlo. A možda su to bila isparenja same zemlje, čiji su se kovitlaci spajali u gadnu mešavinu sumpora, kamfora… i truleži. Pobližim posmatranjem otkrio sam i izvor smrada koji me je pratio od samog početka odvratne kiše. Ptice su bile zalepljene za tlo, krila prikovanih lepljivom smesom. Neke su se batrgale u pokušaju da se oslobode, otvarajući svoje kljunove u molbi za spasenjem. Neke su borbu već odavno izgubile i njihova raspadajuća tela sada su pulsirala u ritmu zemlje. Neke pak nisu ni imale kljunove. Da li su to ribe? Zašto imaju krila? Postalo mi je muka. Želeo sam da pobegnem, želeo sam da se vratim u svoj čamac i odveslam što dalje od ovog bezbožnog mesta. Želeo sam samo da zatvorim oči i probudim se kod kuće. Ali… ovo je sada bila moja kuća, a zatvaranje očiju je samo beg u novi mrak.
Du-du-dum… Du-du-dum… Du-du-dum… Du-du-dum…
A onda sam ga čuo. Dvaput kratko, pa još jednom. Kako sam mogao biti tako glup? Pa ja sam upravo tu gde bih trebao biti. Toliko vremena me je dozivalo i sad, kad sam konačno tu, ja želim da odem. Strah je momentalno bio zakriljen euforijom. Krenuo sam polako, korak po korak u pravcu zvukova. Shvatio sam da to nije moje srce, već zvuk koji dopire iz šume koja je kapala. Ja sam sa one strane magle.
11.
Crno, šiljato kamenje se u početku javljalo samo u vidu blagih izbočina ispod sloja katranolikog taloga. Kako sam odmicao, tako je i ono počelo da se pomalja i postaje sve više, oštrije i rogobatnije. Kada sam došao do malenog uzvišenja, već sam do pasa bio u blatu. Ipak, to me nije sprečilo da vidim bazaltne kule, čiji su se vrhovi gubili negde visoko u gustini crvenkaste magle. Ne znam da li sam bio u delirijumu, ali delovalo mi je kao da kule i masivne stene imaju svoj red i smisao u ovom haosu. Tutnjanje je bilo glasnije. To mi je bio znak da sam bliži cilju. Ono što me je dozivalo uskoro će mi se prikazati u svojoj punoj veličanstvenosti. Sada, polako sam počeo da uviđam da je sve ono bio samo test. Ja sam odabran… zato sam ovde sada. Nisam mogao ispravno da odredim, ali učinilo mi se da vidim svetlo. Toliko sam dugo bio okružen crnilom da je ovo sada delovalo kao greška prirode. Tada sam video i njih. Humanoidne oblike koji su se njihali oko svetlosti. Strah je počeo da se vraća. Bliži sam srcu ovog mesta. Nastavio sam da koračam dok su mi pod crnim, bosim nogama krckale sitne kosti nedefinisanog porekla.
Svetlost nije dopirala samo iz jednog izvora. Video sam je na zemlji, oko čije aure su figure igrale svoj ples bezumlja, ali takođe sam je video negde visoko. Svetlela je u ritmu bubnja. Poznatom ritmu moje i njegove tajne poruke dok sam još kao dečak stajao na plaži, izgubljen u sanjarenju. Da li je ovo svetionik? Da li je ovo finalna tačka moje potrage? Izgledao je upravo onako kako sam ga zamišljao. Gigantska crna kula neobjašnjivih razmera stajala je ispred mene. Imala je lik neke vrste ribe, sa punim usnama i sitnim, oštrim redovima zuba. Oči su bile izvori svetlosti, sijajući u poznatom ritmu. Dvaput kratko, pa još jednom. U poleđini delovalo je kao da figura ima raširena krila, čiji su se krajevi gubili negde u zamrljanoj orbiti ovog mesta. Iz usta je tekao tanak mlaz vode, formirajući baru u podnožju kule. Zaluđen, prišao sam joj vođen nekom višom silom, koja je pokretala moje noge. Figure, izgubljene u svom plesu, nisu se obazirale na pridošlicu. Čak ni iz ove blizine nisam im mogao razaznati likove… pa čak ni pol.
Dopuzao sam do bare u podnožju kule i nadvio se nad njom da makar malo osvežim izmrcvareno telo. Popio sam gutljaj i ustuknuo. Odraz koji me je posmatrao iz dubine tamne vode beše moj, ali iskrivljen. Smejao se. Te oči gledale su u moje i, iako su bile moj odraz, delovale su poznato, a opet strano, prokleto… davno izgubljeno. Uplašio sam se, hteo sam da pobegnem. No, telo nije slušalo. Izbezumljen, gledao sam u taj čudovišni odraz, obavijen nekom đavoljom mijazmom kako mi se približava… sve bliže i bliže, dok nije počeo da izranja, nag i čist, kršten vodom iz usta boga-ribe. Otvorio sam usta da vrisnem, ali usled šoka i dehidracije iz njih nije izašlo ništa. Moj otelotvoreni odraz je takođe otvorio usta. A iz njih je izašao šapat i jedna reč:
– Brate.
Širom otvorenih očiju gledao sam u prikazu ispred mene, moj vodeni odraz, moj lik, moje telo. Tako strano, a tako poznato. Nešto što nije trebalo da bude živo, pa ipak je tu, od krvi i mesa. Smešio mi se, sa raširenim rukama. Ovo sam već video u snu.
– Brate – reče ponovo – to sam ja, zašto se plašiš?
Konačno sam skupio toliko snage i pljuvačke u grlu da sklopim rečenicu.
– Ne. Ja nemam brata.
– Naravno da imaš. Zar se ne sećaš? Od tog dana, od gubitka deteta, majka je počela da se gubi, da se smeje, da ne jede. Umrla je jer su joj se sve životne funkcije ugasile. Umrla je sa onim osmehom na licu jer je videla. Pokazao sam joj gde sam. Dok otac… otac se ugasio na drugi način. Kada je ona umrla, nije ni primetio. I sada ga vidim. Sedi pored mumificirane žene i gleda negde daleko.
– Lažeš – jecao sam. – Ja sam jedino dete svojih roditelja. Nikada nisam imao brata.
– I sam znaš da to nije istina. Uvek si me osećao pokraj sebe. Zar ti i misli nisu bile dvojake. Sve što si mislio, mislio si iz dva ugla, svetla koja si video ja sam ti slao. Dvaput kratko, pa još jednom. To je bio naš znak još od rođenja. Iako sam se ja prvi osmelio i otišao na ovaj put, ti si sada došao. Mislio sam da si slab, da nisi dostojan. Ipak, mi smo jedno telo sa dva srca koja kucaju simultano. Mi smo entitet iz dva reala. Mi smo riba sa krilima. I samo zajedno možemo videti obe strane. Živećemo i u moru i na nebu. Kopno je zagađeno, prljavo, lepljivo. Kao što vidiš i sam. Kopno je za mrtve i za one koji će tek umreti. Zemlja je sazdana od straha i kostiju onih koji nisu imali hrabrosti. Ti si spoznao istinu. Došao si ovde. U podnožju monolita Crnog Boga. Ti i ja, brate, bićemo besmrtni. Bićemo večni. Bićemo jedno. Dođi, brate… dozvoli mi da ti pokažem istinu. Dozvoli mi da ti pokažem ono što samo odabrani mogu da vide. Pođi sa mnom u ambise raja, ostavi pakao nek svetli gore dok u njemu bezumnici igraju svoj ples Stvoritelju i samo kad prigrliš njega kao jedinu istinu, sakralni monolit će se otvoriti i Bog će ti se prikazati onakav kakav zaista jeste – uz te reči uhvatio me je za glavu i blago povukao sa sobom u baru ispod Crnog Boga. Ponovo je postao samo odraz.
Samo sam gledao kako se batrga i otvara usta u koja je ulazila crna tečnost. Onda je potonuo. Mislio sam da će ga voda vratiti, ali nije. Ostala je mirna, tamna i zagonetna. Vid mi je postao zamućen pod naletom smrdljive vode koja mi je prekrivala oči. Nije me toliko uplašila grimasa tog lica, tačnije sama forma tog iskonskog straha, već što je taj strah bio usmeren ka meni. Zašto? Šta mi se to dešava? Osetio je da se opirem. Otvorio je usta i ispustio vrisak. Sopstveni vrisak, iako ispod vode, otisnuo me je iz ove realnosti u naručje guste tmine. Ne znam ni kad sam počeo da trčim ka čamcu. Plakao sam. Trčao sam manijakalno, ne osvrćući se. Gurnuo sam čamac od lepljive teksture obale i uskočio u njega. Obrisi su bili negde iza mene, ispuštajući svoje neljudske krike. Poslednje sećanje koje sam poneo odatle ostalo mi je večno utisnuto u pamćenju. Dok je čamac lenjo plovio od bolesnog kopna, ja sam već naveliko bio u nesvesti.
12.
Prvo sam osetio prijatnu toplinu, pa tek onda sitnu bol. Probudilo me je bockanje u predelu bedara. Mala, okoštala kraba pokušavala je da mi otkine parče kože. Otresao sam je rukom i uspravio se u sedeći položaj. Delići sećanja od prethodne večeri su se poput vrtloga rojili u mojoj glavi. Da li je sve bio samo san? Ipak… znao sam da nije. Znao sam da je ono čemu sam prisustvovao bilo stvarno. Stavio sam ruke na lice, da sa očiju otresem skramu i kriknuo. Gledao sam u svoje ruke… do juče mladalačke, sada su bile presvučene pegavom kožom starca. Ne znam kako sam se obreo ovde. Zašto sam ovoliko star, kada put na koji pođoh beše put dečak? Da li sam tamo bio godinama? Da li sam ovde živeo godinama? Ne znam. Ne sećam se. Drhtavim prstom u pesku sam iscrtao skicu. Ne znam ni sam zašto mi je pala na pamet. Ličila je na neku nakaradnu ribu sa krilima. Bože! Kao da mi misao stoji potisnuta negde u podvesti. Pogledao sam oko sebe. Razbacane grane, izlomljeno drveće i razvejana zemlja… mora da je sinoć bilo opasno nevreme. Onda sam pogledao desno od sebe i ugledao je. Velika, kamena kula sa staklenom kupolom na vrhu u meni je izazvala salvu emocija. Zatvorio sam oči i posrnuo. Video sam nasmejano lice dečaka iz vode, pticu kako umire u katranu i još nešto… ne znam šta je bilo, ali je bilo crno. Van ovoga vremena crno i zastrašujuće.
Nisam se obazirao na zbunjene poglede nekolicine ribara. Moj cilj bila je kamena kula sa staklenom kupolom. Prišao sam vratima i pogledao zarđalu, limenu tablu. Nisam mogao da razaznam reči, sve što sam pročitao je „Svetionik“. To sveti mi je zvučalo nekako posebno. Svečano. Uz tešku muku ušao sam unutra i opori smrad ustajalosti me je zapahnuo. Leševi pacova i ljušture buba su me tek tad podsetile koliko sam, zapravo, gladan. Čitavu večnost trajalo je moje penjanje zavojitim stepenicama do vrha svetionika. Ovo telo je bilo na izmaku snage. Međutim, kada sam konačno osvojio vrh, od očekivane nagrade nije bilo ničega. Nije bilo velelepne odaje koja krije svu mističnost ovog sveta, u stvari… nije bilo ničega. Kružna prstenasta prostorija u kojoj se nalazila samo velika cev, koja, mislim da je bila teleskop, radni sto sa radio-aparatima i neke kutije. U sredini je bilo sočivo koje je služilo za bacanje svetlosti. Prišao sam stolu, ni ne pogledavši požuteli papir koji se na njemu nalazio. Obrisao sam staklo i pogledao kroz okno teleskopa. Tada, srce mi je zalupalo kao nikad pre. BOŽE! Sada se sećam… sećam se svega. Tamo negde, sa one strane kopna, na šljunkovitom sprudu stajao je dečak zagledan u more. Gledao sam u dečaka, prepoznajući ga. To sam ja… Gde su moji roditelji…? Da li su tu, da li su živi? Dečak je gledao u mom pravcu. Širio je i spuštao ruke, kao da zna da ga gledam. Dvaput kratko, pa još jednom. O da… sada se sećam svega. Pogledao sam nadesno na požuteli papir, iako sam vrlo dobro znao šta na njemu piše. A pisalo je…
Ispovest svetioničara, drugi isečak
DANAS! Danas je dan kada mi je Crni Bog oprostio. Kada mi je brat oprostio. Kada sam sebi oprostio. Danas ću biti sjedinjen sa svojom izgubljenom polovinom. Bićemo jedno telo sa dva srca što kucaju simultano. Bićemo riba sa krilima i živećemo večno, kao u moru, tako i na nebu. Čekaj me, brate, jer dolazim ti večeras. Već čujem bubnjeve koji označavaju moj dolazak. Vidim oblake kako paraju grimizno nebo. Oh da… sećam se svega.
Autor: Milan Simić