Naš današnji gost je imao priliku da u svom životu ostvari mnogo toga o čemu svaki pravi ljubitelj stripa i stripocrtanja sanja. Mi smo iskoristili priliku da malo porazgovaramo sa njim na tu temu. Danas na čajanci sa Vodičem, Branislav Bane Kerac, crtač, scenarista i ilustrator stripova.
- Kao rođeni Novosađanin koji je pri tom odrastao u zlatno doba Dnevnikovih izdanja, bilo je gotovo nemoguće a da se ne zarazite stripom. Možete li nam nešto reći o tome, kada, kako i zašto je počelo Vaše interesovanje za stripocrtanje i gde leže neki Vaši počeci?
Interesovanje je počelo kad sam imao 5 godina, sa petim brojem Kekeca. A ljubav prema devetoj umetnosti je betonirana pojavom Crtanih romana 1962. godine. Tada još nisam znao čime ću se baviti, ali sam znao šta najviše volim da radim.
- Sarađivali ste sa velikim brojem umetnika i scenarista kod nas ali i u svetu. Kada i kako je počeo Vaš proboj na svetsku strip scenu?
Prvi moj strip koji je otišao ”napolje” bio je Kobra, za danski Serie Magasinet, 1980. godine. Posrednik su bile Dečje novine, i sve je izgledalo više kao zgodna slučajnost. Pravi izlazak u inostranstvo je počeo saradnjom sa agencijom Strip Art Features. Ervin Rustemagić je zaslužan za pojavu Kobre i Cat Claw širom sveta.
- Koliko se nekada razlikovao rad za neku stranu izdavačku kuću a koliko za domaće izdavače?
Rad za domaće izdavače je bio mnogo komotniji i bolje plaćen. Španci i Amerikanci su nam zavideli i na honorarima i na uslovima za posao. Prostije rečeno, mi ovde nismo imali osećaj da smo berači pamuka.
- Možete li da se setite, koliko ste ukupno stripova uradili do sada, odnosno koliko ste stripskih junaka imali priliku da crtate? Imate li omiljenog junaka među njima?
Poručnik Tara, Kobra, Cat Claw, Billy The Pljuc, Veliki Blek, Tarzan, Kelly Brando, Ghost, Black Pearl, Zagor, gomila kratkih stripova i neutvrđen broj naslovnih strana i ilustracija. Cirka oko tri hiljade tabli. Na prvi pogled jako puno, ali u stvarnosti, naspram nekih mojih uzora, ja sam prava lenština.
- Novosadski Marketprint je posedovao licencu Tarzana za celu Evropu, kako je to izgledalo?
Posao kao i svaki drugi. Čas lep, čas nikakav, nekad radost, a nekad košmar. Sveukupno, bilo mi je zadovoljstvo da vodim ekipu koja je stvorila najduži domaći serijal.
- Bili ste jedan od urednika Stripoteke gde ste po prvi put objavili mnoge američke, francuske i belgijske stripove – kako je to izgledalo?
Nisam bio ta vrsta urednika i nisam učestvovao u koncepciji i odabiru. Više sam bio tehničko lice koje je brinulo da sve bude lepo upakovano.
- Stripoteka se gasi 1991. godine ponovo je pokrenuta 1999. godine, koje su razlike nekad i sad? Da li su razlike veće/primetnije kod nas ili se nešto slično dešava i u svetu kada je u pitanju strip?
Mi smo bili ti koji su srušenu kuću dizali nanovo, od temelja. Stranci nisu imali problema sa nestajanjem tržišta i uništavanjem izdavača. To se jako odrazilo na domaću produkciju koja se svela na entuzijazam i suicidnu ekonomiju. Drugim rečima, od autorske super sile začete pre drugog svetskog rata i razvijene u zlatnom dobu stripa osamdesetih nije ostalo gotovo ništa. Srećom, mladi izdavači poput Darkvuda, Sistem Komiksa, Veselog četvrtka i Lavirinta postižu značajne rezultate u revitalizaciji stripa.
- Ket Klou prva srpska superheroina čiji ste autor je, kako ste jednom izjavili, strip za muške svinje, ali mi u redakciji vidimo kod Ket mnogo feminističkog duha. Recite nam malo više o tome iz Vašeg ugla.
Kata je arhetip modela s kojim svako želi da se identifikuje. Njena beskompromisna samosvest i beskrajni optimizam su nešto čemu svako teži. Ona radi praktično sve što bismo svi mi želeli ali ili ne možemo ili ne smemo. Daleko od svake novokomponovane političke korektnosti, ona ‘ladno lomi cojones onima koji po svim pravilima to zaslužuju. Mačizam je izokrenula u mačkizam i smestila arogantne muške šoviniste u ćošak gde spadaju. S druge strane, ne libi se da u svakom trenutku bude žensko i da pravi dar-mar u snovima muških svinja. I to na način da nisu ni svesni koliko im je lepo.
- Kobra je, takođe, Vaš junak filmski kaskader i sjajan borac, kako je bilo raditi na njemu? Otkud ideja da ga ukrstite sa Ket i Tarzanom u po jednoj epizodi?
Kao univerzalni heroj sa manama i problemima, na tragu antijunaka poput Bluberija, Kobra je bio bogom dan za sve vrste istraživanja i eksperimentisanja. Dao mi je mogućnost da zaronim u širok raspon žanrova – od klasičnog trilera do meni omiljenog roadmovie mizanscena.
Crossovers su nerazdvojni pratilac svih autora koji su imali posla sa više junaka i žanrova. Naravno da mogućnost sagledavanja likova iz nekog drugog ugla nije i mene mimoišla. Staviti Kobru u džunglu i nije bilo nešto neobično, ali spoj američke superherojštine i francuskog šarma je bio pravi izazov…
- Nije Vas zaobišao ni partizanski strip, valjda se tada tako moralo početi, kako je izgledao rad na Poručniku Tari?
Suprotno uvreženo mišljenju, nije se moralo, ali je to bio najlakši način. Ne treba zaboraviti da su bili retki urednici poput Mitra Miloševića koji su bili bliski izdavaštvu i branši. Uglavnom, bačeni na stripove ”po kazni”, urednici bez kompetentnosti za likovnost i jezik su se držali proverene šeme netalasanja i najlakše ih je bilo uhvatiti na teme za koje su mislili da im neće stvarati probleme. Tako je ispalo da smo im Toza Obradović i ja uvalili vestern sa Klint Istvudom u glavnoj ulozi a oni su mislili da imaju klasičan NOB strip. I svi zadovoljni. Ja sam crtao tenkove umesto vozova, VIS Radom umesto Kolt Vokera, četnike umesto meksičkih bandidosa, a redakcija je imala svoje Otpisane.
- U nekadašnjoj državi je bilo mnogo cenzure svuda, pa tako i u stripu, kako ste to izbegavali, kakvim trikovima ste se služili i da li ste to činili?
U stripovima nije bilo cenzure u smislu kako je tumačimo za neke druge umetnosti. Strip nije imao svoje Tikve, Rane radove i Golubnjače. Postojala je jaka autocenzura, ali moji stripovi nisu bili iz tog filma. Vise problema sam imao sa književno nadrndanm lektorima koji nisu shvatali da su dijalozi odraz likova a ne pismenosti.
- Da li možda imate neku anegdotu da podelite sa nama?
Pomogao sam jednom kolegi da izgura tesne rokove i uradio olovke za jednu epizodu Velikog Bleka.
Moj stil je oduvek bio prepoznatljiv za svakog ko je iole imao dodira sa stripom i bilo bi normalno da glavnorukovodeći Pan Art Studija odmah zna ko je crtač. Ali ne. Dan kasnije, urednik me je pozvao, pokazao mi moje crteže i rekao: Vidiš, Kerac, ovako treba da se crta.
- Uradili ste veliki broj naslovnica (između ostalog i prvi broj nove Zlatne serije), čak i za strip junake koje inače niste crtali. Da li su neke bile posebno izazovne?
Ne naročito. Bilo je važno da ne nacrtamo Malog Rendžera umesto Texa, i bilo je poželjno da bude urednička predstava o akciji. Na velike glave, šest prstiju ili burence sa dvadeset metaka niko nije obraćao pažnju.
- Poznati ste po tome da obeležavate na stripovima broj epizode i broj stranica stripa, ali i po tome da se u svakoj epizodi provuče najmanje jedan datum koji bi obeležavao nastanak stripa. Pa čak i ponešto ovako ’sakriveno’ u crteže. Otkud ideja za ovako nešto?
Još kao mali bio sam užasnut siledžijskom praksom izdavača da ne navode imena autora. Imena nekih crtača iz Crtanih romana sam saznavao tek par godina kasnije. Zato sam stvorio nekakav svoj način obeležavanja teritorije. Manje više to što je meni zabavno da ubacujem omaže, omiljene brendove ili muziku koju slušam. te stvari će nekim ljudima u budućnosti pomagati da sve smeste po redu u neke fijoke i da ne gube vreme kopajući po netu kad je nacrtana tabla Bilija Pljuca N-26.
- Pročitali smo i da ste imali prilike da radite po scenariju Marka Hamila (Luka Skajvokera iz „Zvezdanih ratova“)? Da li je to tačno i na čemu ste radili sa njim?
Preko SAF studija sam bio povezan sa Dark Horsom. Kada je Hamil doneo scenario, izabrali su mene da radim na stripu Black Pearl. Radi se o serijalu ograničenom na 5 epizoda. Priča je o silom prilika nastalom heroju koji se ne uklapa u pinkoidni svet besmisla. Hamila nisam lično sreo, ali je Ervin organizovao nekoliko, u to vreme popularnih, grupnih telefonskih razgovora. Pričali smo o svemu i svačemu, razmatrali scene, tempo i likove… Uglavnom, moja je uvek bila zadnja: Yes, Mark, as You wish.
- Šta bi ste poručili mladim autorima koji žele da se oprobaju u stripocrtanju?
Upornost i samosvojnost. Uzori nek im služe samo za vežbu da bi što pre počeli da stvaraju nešto svoje.
- Na kraju, postoji li neki strip autor – crtač, scenarista, (iz bilo kog perioda) sa kojim biste rado popili čaj/piće i razmenili po koju reč?
Eh, za to bi mi trebala sala i piće (šta vam je taj čaj?) za bar hiljadu osoba. A u vr’ stola bi sedeli Jije, Romita, Pepe Gonzales, Jose Luis Salinas i brat mu Alberto, pa banda iz Južne Amerike – Kastiljo, Breća, Motini -, imali bismo i francuski sto za Grega, Morisa, Šarlijea, Žiroa, Frankena i Marižaka…
Italijani bi imali duuuugačak sto: Đioliti, Tići, Kalegari, Trevisan, Muci, D’Antonio, Topi, Takoni i Tarkvinio… Špansku armadu bi vodili De La Fuente, Ortiz, Bernet, Abregon, Blasko i Karlos. Engleza ne bi bilo puno, Holdavej, Belami i Dejvid Rajt. Najveseliji bi svakako bili naši Lobačev, Navojev, Solovljev, Beker, Jules, Nojgebaueri, Kordej, Macan, Džuka, Lavrič i gomila ovih klinaca koja nam drže strip uspravno. Piće bi, naravno, služili amateri: Prat, Krepaks, Drije i Sitar….
- Imate li nešto što biste da posavetujete redakciji Vodiča?
Ni po babu ni po stričevima i čuvajte se Zlog Zeke.