Nešto se dešava na planeti. Umorni smo, šta li. Živimo pojednostavljeno u svetu koji je sve složeniji i sve se brže menja. A opet, neki globalni bedak ostaje isti, smrdi na stara vremena pred dolazak oluje zla. O čemu pričam? Pa, na primer o Bregzitu. Nije da me se mnogo lično dotiče, ali kao i razna druga značajna pitajna, rešilo se referendumom, što otprilke znači, hajde da na život i budućnost mnogih miliona ljudi utiče binarno “da ili ne” nekog tamo Trotera iz Pekama. Ili Homera Simpsona u slučaju američke društvene scene. Okej, nećete teške primere? Hajmo onda da pričamo o Tinderu. Prevuci na levu stranu one koji vam se ne dopadaju ili na desnu stranu one koji vam se dopadaju. Celom jednom životu i ljudskom biću sudi se na osnovu slike i jedne rečenice.
A opet, takvi primeri jednostavnosti i postoje zato što su efikasni. Nije li vrhunski kredo igrostrojenja (možda i umetnosti u celini) da se sa što manjim brojem elemenata iskaže što više. Manje-više ogorčeni ovim bizarnim stanjem stvari, londonski studio Nerial odlučio je da napravi igru Vladavina (Reigns).
Kroz ljupku stilizovanu grafiku koja namerno podseća na igre sa telefona, predstavljaju nam scene iz života jednog kraljevstva iz sveta mašte. Kralj se suočava sa mnoštvom nevolja. Svaku, međutim, mora da reši tog trenutka, bez obzira na posledice koje će se možda tek kasnije ispostaviti. Da, ne. Prevuci levo ili desno. Kao na Tinderu.
Osim što kasnije povlači nepredviđene posledice, svaka odluka neposredno utiče na jedan od četiri brojača, a tiču se Religije, Naroda, Vojske i Finansija. Neke odluke ne menjaju stanje brojača, dok neke povećavaju jedne, a smanjuju druge i sl. Cilj je da donsite odluke koje će uvek sve brojače držati što popunjenije, jer čim jedan iscuri, kralj je mrtav.
Ništa strašno, na scenu stupa sledeći kralj i igra se nastavlja. Tako je, Vladavina se kroz živote pojedinačnih kraljeva bavi čitavom dinastijom. Neprekidni sledored nasleđivanja taloži odluke bivših kraljeva u sadašnjost. Time je svaka nova partija sve teža i sve zamršenija, a špil iz koga se izvlače nove nevolje ili zgode svakom iteracijom je sve deblji.
Stoga Vladavina zaista uspeva kao izvesno remek-delo igrostrojenja da sa vrlo malo elemenata (prevlačenje, četiri parametra i špil karata, te nekoliko praznih mesta za trajne i privremene efekte) isplete veoma zamršenu igru sa pričom koja izvire iz same igre, a to je zaista vrhunski podvig.
Stoga me čudi da je igru kupilo svega 400.000 ljudi i pored pristupačne cene (svega 3 EUR). Vladavina ima ljupku grafiku, sjajnu muzičku podlogu i efekte, dobro je napisana uz prilično mnogo sadržaja i zabavnih dosetki. Štaviše, posredi je igra koja je otvorila novi žanr tinderolikih igara. I to nije tako loše, bar za nas igrače koji ne marimo mnogo ni za Bregzit ni za ohole lepotice koje nas nikad neće prevući na desnu stranu, mislim, nije kao da imamo Tinder i da se u njega uzdamo ali, ahem, bolje da ovde stanem pre nego što me rastrgne razularena svetina baš kao i mog poslednjeg vladara Bodina Drevnog, nazvanog tako zato što je na vlasti ostao neverovatnih četrdeset i kusur godina.