Ovo vruće vreme je idealno da se zastane i napravi pauza uz ledeni čaj, recimo. Danas smo imali zadovoljstvo da zastane i sa nama porazgovara SF pisac i strip scenarista Dragan R. Filipović, još jedan od majstora stare škole. Zahvaljujemo mu na izdvojenom vremenu.
- Strip i televizijski scenarista, pisac sa objavljenim velikim broj priča u raznim časopisima i tri romana. Imate li neku priču da vam je posebno draga ili da ima neobičan i zanimljiv put postanka?
Sve su mi priče kao deca i ne pravim… Kad bi se jurili po praznim vagonima.
Nastajale su na najneobičnije načine i sećanje na te procese mi izmami osmeh; uglavnom. Možda je najblesaviji nastanak priče Tri (miliona) kostura…
Došao sam u Beograd po nekoj vrućinčini i uveče se dokopao ulice Pere Segedinca i jedinog, dakle pravog, solitera. Na nekom visokom spratu, sobica s pikslom i računarom, prenetim tu radi iznude priče od strane mog kuma Bobana Kneževića. Kuvao je kafe, tolerisao pušenje i u svitanje je dobio 37 kartica priče, koju više nisam pipnuo. Ako ste je čitali, to je to.
U devedesetim sam napisao niz literarnih etida, uzrokovane nekim slikovitim likom ili događajem koji se može pogledati s drugačije strane…
- Tokom 90-ih intenzivno ste radili na strip-scenarijima, što je uključivalo saradnju i sa Kordejem. Možete li nam reći nešto o tom periodu Vašeg stvaralaštva, kao i da li se to na neki način odrazilo na Vaš kasniji stil pisanja?
Ljudi s kojima sam sarađivao kažu da su moji pasusi slikoviti; to se još pojačalo stripom. U pričama, pored glavnih slika, uvek sam imao i didaskalije, neke dodatne komentare; u stripu, oni se ne ispisuju, ne vide se, a bar jedan crtač se kune da se valjao čitajući moja uputstva u scenariju.
Kordej je dobar čovek i veliki majstor. On ima pravo da prepakuje nešto u scenariju bez pitanja – sve njegove intervencije su popravljale ono što radimo. Ali, uvek je pitao.
Nije strip, ali primer „Zlatne knjige“ je dobar: ilustracijama je podigao letvicu na viši nivo. Igor podiže nivo i standarde tamo gde se umeša.
- Imate izuzetno specifičan stil pisanja. Da li je istina da ne volite da radite ‘reviziju’ i korekcije svojih priča? Da je većina vaših priča u stvari ‘prva ruka’?
Sve objavljene priče su prva ruka. Naravno, dalo bi se tu šta popravljati, ali sam ceo život očekivao da se pojavi nepoznata sila F, poznata iz zadataka iz fizike, i pažljivo to ispegla. Nekako, ja sam uvek nalazio da radim nešto drugo kad bi popravke došle na red.
Izgleda da ću morati da se time pozabavim, većina priča su odležale pristojno vreme. Po nekoliko decenija neke.
U onim etidama sam usavršio neke stvari, pa bih retroaktivno mogao poboljšati ranije priče; verovatno neću.
- Šta nam možete reći o knjizi “Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada”? Odakle inspiracija za ovakvu jednu knjigu?
Ta se knjiga taložila deceniju, možda i ceo moj život. Uvek sam lunjao kanjonom Đetinje i trasom pruge, još od dana kad je Ćira purnjao. Pecao, svirao, družio se s izuzetnim sugrađanima.
Uz krčkanje pasulja, kupanje u ledenoj reci i usijani kamen, mladi ljudi su pokušavali da se izraze i pobegnu od običnog života u socijalizmu.
Dokle smo stigli, čuće se.
Jednog jutra, rešio sam da sve moje beleške, fotografije i Igorove crteže najzad treba složiti smisleno i napraviti knjigu. Od tog jutra, pune dve godine sam rovio po arhivu i pešačio trasom ukinute pruge s foto-aparatom.
Ponosan sam na taj period i privođenje maglovite vizije iz realnog sveta u ovu senku koju živimo.
Igor Kordej je, opet, dodirom genija dao knjizi šarm neprocenjive vrednosti.
„List rujanski“ je objavio tri knjige: ćirilicu, latinicu i engleski.
- Planirate li neki novi književni poduhvat?
Po planu, objaviću nešto fantastike jesenas. Zbirku najboljih priča ili novi roman. Verujem da će se u sledećih nekoliko meseci pojaviti i zbirka mojih tekstova iz „Užičke nedelje“ o svemu i svačemu, najviše o nama.
- Obično pitamo naše sagovornike, pa nećemo preskočiti ni Vas, sa kojim autorom (živim ili mrtvim) biste najradije popili čaj/kafu ili možda neko piće uz neobavezan razgovor?
Elison, Zelazni, Meša, Ivo. Bio bih zadovoljan i da opiče tablić uz neki bućkuriš, koji vinom nazivamo; ja bih pisao recke i smatrao se veoma važnom osobom.
Ima desetine pisaca za koje mi nije jasno kako su napisali neke stvari; rekao bih da ova četvorica umeju da sede za stolom s kariranim i progorelim stolnjakom i limenom pikslom preko najveće rupe. Njegoš je više za bilijar.
- Šta biste savetovali novim autorima koji se tek trude da izgrade neki svoj stil, a šta nama u redakciji Autostoperskog?
Čitati i pisati.
Za razliku od većine učitelja kreativnog pisanja, koji ističi pobedu znoja nad inspiracijom, apelujem na mlade autore da fino kalibrišu svoje biće i nadaju se mučkom udarcu inspiracije. Bez toga, pisaće dobro, ali nepotrebno.
Ništa tužnije od dobro napisane priče, s dobrom idejom, koja te ne uzbuđuje, ne izaziva na večito nadgornjavane pripovedača.
A vi… Šta da vam kažem, sami ste se u to uvalili. Ako možete, usrećite neke; ako imate, pogurajte najbolje.