Sablast na straži savesti

Te godine je stalno padala kiša. A meni, kao mladom vojniku, jedna od najvažnijih stvari u životu bila je cigareta. A nije bilo lako naći mesto na straži, gde bi njen plamen ostao neugašen. Uveče, kada sam pogledao na zapad, crveno nebo su umotavali tamni oblaci, stvarajući oštar prelaz iz dana u noć. Još jedno sparno veče je započinjalo.

Ovog puta sam ponovo čuvao stražu na kapiji stare katoličke crkve. Često sam zalazio posle ponoći u šumarak koji je okruživao i divio se onom osećaju koji je izvirao iz mene kad god bih bio sam. Nikakav strah me nije mogao oterati od mesta na kojima sam doživljavao potpunu samoću, jer ju je uvek pratio osećaj nemerljive slobode. I nisu mi bile potrebne reči, ni bilo kakva razjašnjenja, pojašnjenja i pravdanja. Samo sam bio sam i uživao u tome. Mogao sam da urličem u nebo a da me niko ne pita da li sam normalan. To se nije moglo kupiti nikakvim novcem. To se moglo samo osvojiti, izvojevati.

I u jednoj od tih noći, ugledao sam nju. Devojku duge tamne kose u beloj haljini, kako stoji na vratima Porte. Ali, nisam se uplašio. Doimala mi se bliskom. Bila je to još jedna slobodna duša koja se smucala ovde, pored moje. Ponudio sam je cigaretama i burmutom. Odbila je. Dama ostaje dama, čak i posle smrti. Ali želela je da priča. A ono šta je ispričala me nije ostavilo ravnodušnim.

***

Bila je crna, punačka ćerka advokata i majke plemkinje. Zvala se Fricija. Volela je da nosi čipkane bluze i fine, damske šešire. Njena baršunasta, negovana koža je uvek bila pod zaštitom belih rukavica, osim kada su njene ruke odmarale u zagrljaju voljenog bića, sveštenika Viktora. A to se dešavalo najčešće pre jutra, kada je ceo svet još uvek spavao, a bleda svetlost novoga dana polako ispunjavala crkvenu portu. Njene bele ruke bile su najlepši nakit koji se ikada našao na oltaru Božijeg doma, mislio je Viktor. A njena kosa, uvijajući se oko relikvija postala je svakodnevni ukras njegovog života. I ovog jutra, kao i bezbroj puta do tada, obukla je svoju čipkastu bluzu, navukla bele rukavice i pomilovala obraz nesrećnog Oca Viktora, raspetog između ljubavi prema Hristu i ljubavi prema ženi.

„Ni na ovom svetu, ni na onom… neću nikad više naći mir.“ Mislio je dok ju je pogledom ispraćao kako uz sitan klepet svojih damskih cipela napušta crkveno dvorište gazeći velike kamene pločnike u čijim pukotinama je rasla divlja puzavica. Poslednje zvezde su bledele i nestajale u blagom jutarnjem plavetnilu neba. Sveštenik je otvorio velika drvena vrata crkve i pristupio paljenju sveća. Bela svetlost je obasjavala ikone i oltar, pred kojima je kleknuo i počeo da se moli, ni sam više ne znajući da li ima pravo na to. Za nekoliko časova, beskrajno dugih za čekanje i poražavajuće kratkih za prosvetljenje, držaće jutarnju službu, predstavljajući glasnika Gospoda, pastira njegovog stada, čuvara tvrdog bedema vere. Staviće na svoje grešno ljudsko lice masku savršenosti i čitaće zapise iz Svetog Pisma, trudeći se da potisne opscene slike Fricijinih belih grudi uokvirenih bujnom, kovrdžavom kosom kako se ugibaju u njegovim rukama. Stiskaće čvrsto Knjigu Božiju, sve dok mu članci ne pobele, a znojavi dlanovi počnu ostavljati tragove na kožnom povezu, preteći da se otrgnu i skliznu iz njegovih ruku, ako samo na trenutak popusti, ako samo na trenutak skrene pažnju sa reči koje čita na elegantnu priliku u belim rukavicama i dugačkoj čipkastoj haljini boje kože, kako ga posmatra netremice, sedeći sa ostalim vernicima na hladnoj, drvenoj klupi i upija svaku njegovu reč.

Dugo je sveštenik maštao kako će ipak jednog dana iskupiti svoju dušu. Kako će prestati da uživa u sladostrašću, zauvek zabranjenom ljudima njegovog poziva, kako će svoju zlu kob vratiti sa ulaza u crkvu i podneti neopisiv bol koji će to doneti sa sobom. Ali, kako su godine prolazile, shvatio je da nikad neće skupiti snagu da okonča taj grešni, nesrećni spoj kom je dozvolio da nastane i ukoreni se. Čak i kada je došao taj dan, kada je izvršio sveti čin venčavanja Fricije i Konstantina, sastavljajući ih u jedno biće pred Bogom, nije smogao snagu da skine pogled sa njenih usijanih očiju kojima ga je streljala dok je celivala krst u njegovim rukama. Bila je već dugo, a sada već i izvesno konačni vlasnik njegove duše i nemilosrdni gospodar njegove tužne sudbine.

I tako bi i ostalo do dana današnjeg, da se nije dogodila jedna neobična zgoda.

Te večeri, spremao se za još jednu izgubljenu noć, gledajući nema  lica na freskama koja je obasjavala hladna svetlost sveće u njegovim rukama. Vosak koji se slivao niz dršku svećnjaka mu je pekao zgrčene prste, ali on nije popuštao stisak. Bol je bila stvarna, koliko i njegov greh, i on ju je prihvatao. Čuo je poznati bat njenih koraka kako se približavaju vratima crkve, koja su se uz škripu otvorila, otkrivajući njenu priliku uokvirenu belim ogrtačem. Vetar je uneo sasušene liske hrasta u unutrašnjost hrama, koje su se poput sitnih bića raštrkala po podu, dok je samouvereno hodala ka njemu.

„Počinje.“ pomislio je.

Ona ispruži graciozno ruku i zgrabi sveštenika za okovratnik, povlačeći ga jednim elegantnim pokretom.

„Klekni.“

Zatvorio je oči i spustio se na tlo. Lagano je skinula bele rukavice i odložila ih na oltar, a zatim ga gurnula na leđa, i popela se na njega, naginjući se ka njegovom vratu. Crkvom se zaori vrisak. I posle toliko puta nije mogao da se navikne na njen ujed. Počela je svoju igru, ispijajući snagu iz njega, kao i volju da bilo šta učini da ovo zaustavi, ali se tada vrata crkve naglo zalupiše. Trgla se i okrenula. Nije videla nikog, ali je vrlo jasno mogla da čuje besne povike meštana, a ubrzo i da oseti dobro poznati miris dima koji se širio zajedno sa pucketanjem.

„Prokletniče. Umrećeš i ti.“ procedi ona kroz krvave usne.

Pogledao ju je umorno i odgovorio: „Neka bude volja Božja.“

***

Bleda senka se bojažljivo okrete ka istoku, odakle je sve jače blistalo praskozorje,  a zatim se izgubi u šumarku koji nas je okruživao, i ostavi me opet samog sa mojim mislima. Lagano sam izvadio poslednju cigaretu iz tabakere i pripalio je dok se celim krajem prolamalo kukurikanje petlova. Pitao sam se da li je sveštenik ipak na kraju dobio oprost od Boga. Ona, očigledno, nije. Otresajući pepeo na orošenu travu pod čizmama, bacio sam još jednom pogled na nemo zdanje spaljene crkve i pomislio da možda i nije najstrašnija stvar na svetu – biti vojnik.

Autor: Jovana Banić