Sabrani roboti – Isak Asimov

Automatizovani i robotizovani svet je toliko postao sastavni deo naše svakodnevice, da je gotovo nemoguće zamisliti, da je svega jednu, dve generacije ranije, robot kao tvorevina predstavljao skoro nezamisliv tehnološki napredak.

Sabrani roboti1Automatizovani i robotizovani svet je toliko postao sastavni deo naše svakodnevice, da je gotovo nemoguće zamisliti, da je svega jednu, dve generacije ranije, robot kao tvorevina predstavljao skoro nezamisliv tehnološki napredak.

Skoro nezamisliv.

Da se nikada više ne napiše ni jedna priča niti roman o robotima, SF književnost ne bi ostala mnogo uskraćena. Isak Asimov, „otac moderne priče o robotima“ se pobrinuo za to još pre više od pola veka. U vreme kada je objavljena njegova prva priča o robotima (1939), ni sam autor nije verovao u to da će roboti postati stvarnost još za njegovog života. I to upravo onakvi kakvima ih je on manje-više i zamišljao i prikazivao u svojim delima. Danas, kada čitate njegove priče o robotima, teško vam je da zamislite još jednu stvar. Svim tim pričama, osmišljenim i dobrim delom napisanim u eri pre „robotizacije“, ni dan danas se ne može nešto suštinski zameriti. Tematski, priče su sasvim aktuelne, sveobuhvatne i univerzalne, čak i uz njihovu tehnološku zastarelost ili odstupanja.

Vizija robota koju Asimov nudi u svojim pričama je u velikoj meri pragmatična. Roboti su proizvod industrijalizacije, sa jasnom svrhom i namenom, koje su osmislili čitavi timovi uskostručnih inženjera. Već time Asimov pravi iskorak u odnosu na dotadašnje priče o robotima koje su se uglavnom svrstavale u dve suprotne kategorije – dominantnu u kojoj su roboti pretnja po čovečanstvo i manje zastupljenu u kojoj su roboti žrtve čovečanstva.

Priče u “Sabranim robotima”, njih 31, koje je sam autor priredio i izdelio u sedam posebnih celina, pisane su tokom čitave njegove karijere, u vremenskom rasponu od 1939. do 1977. Roboti su svih oblika i namena, od najobičnijih mašina do onih sa potpuno ljudskim karakteristikama i postupcima.

Asimov veoma pažljivo i sveobuhvatno gradi svoj svet:

Stručnjaci

Asimov je, kao što sam već rekla, svoje robote, tačnije njihovo poreklo video u industrijskom proizvodu sa svrhom. To je proizvod o čijem kvalitetu brine tim stručnjaka. Koji se bave ‘robotikom’. Termin, danas sveprisutan i u nauci i u širokoj upotrebi, zapravo je skovan za potrebe priče i po prvi put je i upotrebljen u priči „Kolo-naokolo“ iz 1942.godine.

Posledično, Asimov uvodi i korporaciju koja se bavi proizvodnjom robota, „Američki roboti“. A ova korporacija upošljava i jednu izuzetnu ličnost – robopsihologa Suzan Kalvin. Iako bi njen lik mogao danas da se podvede pod stereotipan (žena koja je zbog karijere zapostavila porodicu i često biva osorna i hladna), Suzan Kalvin je, zapravo, jedan od retkih snažnih i dominantnih ženskih likova u SF književnosti, među prvima u žanru. Ona je inventivna, inteligentna, sposobna žena čiji način rada je u velikoj meri napravio od „Američkih robota“ kompaniju kakva jeste. Da se razumemo, Suzan Kalvin je, na mahove, izuzetno iritantan lik. Ali je lik koji je pažljivo razrađen, osmišljen i čiji postupci nisu nemotivisani niti nerealni. Činjenica da ponekad imate želju da je zadavite, govori da je autor, u stvari, postigao svoj cilj – stvorio je dovoljno životan lik na čije postupke čitaoci snažno reaguju. Da je Suzan Kalvin i autorova heroina (što je, doduše, i on sam priznao uz žal što joj nije posvetio i više priča, iako one u ovoj zbrci zauzimaju najveći deo) vidi se i u posebno duhovitoj i izuzetno vešto ispričanoj priči „Ženska intuicija“. Korporacija vraća Suzan na kratko iz penzije kako bi nakon pomalo bizarne pogibije njenog naslednika, pokušala da dođe do rešenja o nastanjivim planetama do koga je došao eksperimentalni robot koji je radio na principu „ženske intuicije“ i jednako bizarno nastradao sa svojim robopsihologom.

Druga dva stručnjaka iz Asimovljevog ‘robouniverzuma’ su Gregori Pauel i Majkl Donovan međuplanetarni istraživači koji su se bavili testiranjem robota “na terenu”. Upravo ova dva istraživača po prvi put iznose, u već pomenutoj priči „Kolo naokolo“, ono šta će kasnije postati široko poznato kao „Tri zakona robotike“.

Mera predostrožnosti – Tri zakona robotike

Još jedan od temelja na kome Asimov gradi svoje priče su upravo ta Tri zakona robotike. Svi roboti u Asimovljevom univerzumu, bilo da su klasične mašine ili androidi, poseduju pozitronski mozak u kome su utkana tri zakona robotike, kao posebna vrsta predostrožnosti. Kasnije u toku svog stvaralaštva, Asimov je dodao i četvrti, tzv. Nulti zakon robotike.

Zapravo, glavni konflikti u većini priča potiču od međusobnog sukoba ta tri zakona. Isto tako, Asimov uzima široki koncept shvatanja prvog zakona, pa to da robot ne sme da naudi ljudskom biću, često ne podrazumeva samo fizičku već i duhovnu štetu. Ovako široko postavljen koncept ostavlja prostora za manipulaciju usled ljudskog ega, poput one u priči „Slika u ogledalu“. I dok jednima ovako široko postavljen koncept smeta, smatram da je on najbolji dokaz sveobuhvatnosti tema koje je Asimov obrađivao u svojim pričama.

Zamera se da im je Asimov previše davao na važnosti, da su oni samo pripovedački alat. Svakako, tri zakona robotike upravo i jesu osmišljeni kao jedan od osnovnih alata pomoću kojih Asimov gradi svoje priče. Činjenica je i da su se, u međuvremenu, kao koncept raširili i van njegovog univerzuma, pa čak i van granica SF žanra. Verujem da bi Asimova veoma obradovala činjenica da i stvarni robot po imenu Peper zna sva tri zakona robotike.

Mašine i androidi

Uzimajući u obzir period kada su pisane, priče koje su ušle u “Sabrane robote” nude na mahove zastrašujuće precizan pogled u budućnost, uvid u ljudsku i društvenu psihologiju. I dok se uvodne priče bave nehumanoidnim robotima, zbirka se završava možda do sada najbolje napisanom pričom o robotima – “Dvestagodišnji čovek”. Dvestagodišnji čovek je priča o suštinskom odnosu između robota i ljudi, etici i onom najznačajnijem pitanju – šta je to šta nas čini ljudima.

   Stvarni roboti

Prvi industrijski robot “Unimate” napravljen je u Konetikatu pod vođstvom preduzetnika Džozefa F. Engelbergera i Džordža Devola izumitelja. Unimate je 1961.godine, kada je zvanično odobren patent, već uveliko radio na montažnoj traci Dženeral Motorsa u Nju Džersiju. Engelberger je, zajedno sa Devolom, osnovao prvu fabriku industrijskih robota Unimation. Naveo je da je njegovo interesovanje za robote počelo kada se “kao student fizike na univerzitetu Kolumbija, sreo sa robotskim pričama svog kolege sa istog fakulteta, Isaka Asimova.”

Isak Asimov je napisao predgovor za Engelbergerovu knjigu “Robotika u praksi: menadžment i primena industrijskih robota” iz 1980.godine.

Najčešće zamerke koje su upućene na račun priča iz ove zbirke ticale su se njihove tematske raznolikosti, stilske i spisateljske neujednačenosti. Ipak, treba razmisliti u kojoj meri ove zamerke zaista stoje, kada uzmemo u obzir da su ove priče pisane u rasponu od skoro 40 godina i da je većina nastala u periodu pre nego što su roboti postali sastavni deo naših života. Sa druge strane, kada bismo raspravljali o suštinskom kvalitetu ove zbirke, on nije u toliko u spisateljskoj izvrsnosti, jer kada se uporede sa ostalim autorovim delima “Sabrani roboti” su možda i ispod proseka, koliko u raznovrsnosti pokrivenih tema i situacija koje su razmatrane.

Jer, i kada više nijedna priča o robotima ne bi bila napisana, SF književnost ne bi bila mnogo oštećena.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *