„Saga o Feniksovoj smrti” Olivera Jankovića je, kako autor navodi u podnaslovu, „mozaički multiart roman u 42 scene”, „mozaički” jer ga čine 42 kratka fragmenta povezana u celinu koju opažamo kada čitanje privedemo kraju, a „multiart” jer svi delovi romana kao moto imaju neko delo iz sveta likovne, muzičke i filmske umetnosti. Ovaj roman pripada fantastičnom realizmu. U sebi spaja opise svakodnevice i mitsku podlogu koja se naslućuje već na osnovu naslova.
Postoji bezbroj mesta na kojima se mogu ukrstiti linija čitaoca i linija knjige: u autobusu, avionu, tramvaju; na stolici, klupi ili fotelji; uz bučni žamor prolaznika, muziku sa radija ili nametljivu tišinu čitaonice.
„Sagu o Feniksovoj smrti” sam počela da čitam u suviše bučnom kafiću, gde mi se dijalog junaka knjige mešao sa kakofonijom razgovora uz kafu. Potom sam se premestila na Filozofski fakultet i čitala na katedri za istoriju umetnosti, gde je vladala grobna tišina, dok postepeno u zgradu nije počeo da prodire zvuk violine sa ulice. Završila sam sa čitanjem u prijatnoj tišini svoje sobe.
Kakve to veze ima sa knjigom?
— Čini mi se da se upravo kretanje kroz Jankovićev tekst može povezati sa tokom mog kretanja i promenom ambijenta u kom čitam. Ko je upoznat sa knjigom, verovatno već naslućuje ove paralele.
„Saga o Feniksovoj smrti” je žanrovski polivalentan roman koji vodi dijalog sa raznim vrstama umetnosti, pre svega sa muzikom, filmom i slikarstvom. U njemu se prepliću estetika ružnog sa estetikom klasične umetnosti, banalnost svakodnevice sa filozofskim promišljanjima, opis savremenog sveta i okvir drevnog mita.
Sačinjen je od naizgled nepovezanih crtica. One se sklapaju u mozaik koji se povezuje tako da ga u potpunosti možemo sagledati tek kada čitanje privedemo kraju. Kratki fragmenti se grupišu, a te grupacije autor naznačava čitaocu kroz uputstvo za razumevanje šifri koje se nalaze na početku svakog poglavlja. Postoje četiri grupe i one se nazivaju: „Linija fabule”, „Linija Beograda”, „Linija srca” i „Linija objave Feniksa”. Ove linije se međusobno prepliću i prekidaju, pa tako autor ne iznosi redom fragmente koji pripadaju istoj liniji, već neprekidno smenjuje sva četiri toka pripovedanja.
Moglo bi se reći da je u centru zbivanja priča o Nebojši i njegovim prijateljima koji tragaju za Feniksom. Oni se pojavljuju u „Liniji fabule”. Međutim, postoji još bezbroj likova čije priče zauzimaju manje ili veće mesto u romanu. Stiče se utisak da je autor predstavio čitav jedan svet, jednu paletu likova i događaja koje povezuje Beograd, grad u kom se sustiču svi događaji iz romana, kao i simbolična ptica koja će se zaista pojaviti tek pred kraj.
I na mikro- i na makroplanu pisac se služi tehnikom montaže. U okviru svakog fragmeta, nailazimo na premeštanje fokusa sa različitih detalja. Kao na filmu, opisuje se nebo, vrhovi zgrada, gradske ulice, a potom zavirujemo kroz prozore stanova, fokusiramo se na ambijent soba da bismo na kraju videli krupan plan lica junaka. Na makroplanu, tehniku montaže uočavamo u smeni različitih scena i likova koji zajedno sačinjavaju mozaik priče o Feniksu, ptici koja simboliše neprekidan ciklus rađanja i umiranja, te vitalistički princip po kom iz pepela nastaje novi život.
Postoji još jedan element „Sage o Feniksovoj smrti” koji ovaj roman približava filmskoj umetnosti. To su dijalozi, duhoviti i raznovrsni, bliži filmu nego drami, jer bi u pozorištu dijalog češće bio u funkciji razvoja jedne linije zapleta, a ovaj tekst obiluje tako raznovrsnim likovima i zapletima da bi ih sve bilo teško tako dinamično predstaviti u teatru.
Kao na filmu, nižu se razne slike i sve kao da se odvijaju sada, čak i kad je pripovedanje retrospektivno. Kada se prikazuju događaji iz prošlosti, o njima se ne govori u perfektu i nema njihovog naknadnog tumačenja, već kao da nam se samo kadar iz prošlog vremena predočava sada, te ih posmatramo bez vremenske distance. Zato ova knjiga obiluje prezentom, a pripovedanje je neprekinuto refleksijama i komentarima o već završenim događajima. Stiče se utisak da ne postoji pre i posle, već isključivo „sada” koje se u svakom trenutku menja. Tok događaja prekidaju jedino opisi, ali oni su kratki i u službi su dočaravanja gradskog ambijenta, koji je predstavljen realistično, sa diskretnim uplivom fantastike.
„Saga o Feniksovoj smrti” je roman koji bih posebno preporučila radoznalim čitaocima, dovoljno strpljivim i pažljivim da percipiraju obilje priča i vantekstualnih veza koje ovaj roman otvara. U pitanju je sažet, ali vrlo bogat i složen tekst, koji otvara mnogo mogućnosti za tumačenje.
Ivana Živković
(odlomak iz romana)
„Već krajem prvog meseca boravka u ovoj sobi, počeo je da oseća zemlju. Bilo je to prvo u hlebu, nešto sitno što škripi pod zubima, zatim ljuske neopranog krompira. Mogao se čak opkladiti da su drugim bolesnicima svaki put donosili sve veće saksije, a biljke u njima bivale su sve manje.
Prozor je naglo tresnuo. Trgao se… Kroz prozor je ulazila i u sobu se polako smeštala cela njegova njiva.”
Oliver Janković, „Saga o Feniksovoj smrti: mozaički multiart roman u 42 scene”, Beograd: Alma, 2020.