Eshafanski mozaik – Boris Mišić

Iza palata i zidina drevnog grada Eshafana, daleko u pustinji ispod sivih i braonkastih planinskih litica, u sklepanoj kolibi u najvećem siromaštvu živeo je Majstor. Seljani i stočari-nomadi koji su ponekad nailazili i svraćali u njegov dom, tvrdili su da je Majstor star više hiljada godina, da pamti slavu persijskih velikana i da se seća Eshafana iz vremena kada je taj grad bio centar postojećeg sveta. Kažu, nije ga htela ni bolest ni nepogoda, a mač velikaša, silnika, osvajača i razbojnika, volšebno bi se zaustavio nad njegovom glavom, iako već isukan iz kanija. Smrt ga nije uzimala, jer Majstor prosto nije želeo da umre, barem ne dok ne završi svoj Mozaik, za koji je smatrao da mu neće biti premca ne samo u Eshafanu, već na celom svetu.

Iako nije imao, niti želeo materijalno bogatstvo, Majstor je ipak mogao nesmetano da stvara. Vesti o njegovoj velikoj veštini i umeću, posebno u pravljenju minijatura, godinama, decenijama i vekovima pronosile su se niz pustinjski pesak i stizale su do ušiju onih koji su mu mogli pomoći. Tako su stizali učenici koje je Majstor podučavao u izradi minijatura i drugih umetničkih formi, a zauzvrat su mu oni i njihovi pokrovitelji ostavljali hranu, vodu i alatke potrebne za njegovu umetnost. To je prihvatao, odeću i obuću je odbijao; hodao je bos, umotan u dronjavu, iskrzanu prašnjavosivu odoru. Njegov spoljašnji izgled nije ga zanimao, nije mu pridavao nikakvog značaja.

Učenici u Eshafan pronesoše glas o njegovom velikom talentu, ali i neobičnim sklonostima. Majstor je naime, podučavao druge, ali sam nije voleo da stvara po religijskim i opštedruštveno prihvaćenim motivima. Nije slikao ni ptice, pse, mačke, stoku, kamile, koze, antilope, ništa od ljudima potrebnog i omiljenog im životinjskog sveta kojeg su voleli. Moćnici iz Eshafana u čudu su gledali Majstorove minijature. Iza višeslojne dimenzionalnosti njegovih slika, ispod naizgled svetlog tona i jasnih plavih boja okupanih suncem, ukazivalo se sivilo pustinje i u njemu bezbrojni, sitni, od čoveka prezreni organizmi. Majstor je naime, slikao škorpije, pauke, crve, stonoge, insekte, gliste, male sisare, puževe, žabe, zmije, guštere i druga uboga i ljudima uglavnom odvratna stvorenja. Na stotine takvih dela je stvarao i u svakome su bile zastupljene samo te životinje sa ruba ljudskog sveta. Moćni pokrovitelji ubrzo odlučiše da njegova opsesija tim najnižim oblicima života nije dobrodošla na dvoru, i da može učenike odvesti na krivi put. I tako ga vratiše u samoću njegove pustinjske kolibe, ali on se nije žalio. Pustinji je i pripadao. Dvorova i palata se grozio. A učenici, smatrao je, nisu istinski ni bili privrženi umetnosti. Težili su prolaznoj slavi i površnosti. Istinska umetnost, smatrao je Majstor, može biti samo stvaranje života, živih organizama, jer je samo božanska kreacija koja se ovaploćuje u živim bićima-umetnost. Sve minijature koje je stvarao, bile su samo put do spoznaje; sve one treba jednog dana da se uklope u savršenu celinu, koja će predstavljati Mozaik života, a kada se to dogodi, mislio je, onda može konačno umreti, i dopustiti svojim kostima da se pretvore u prah.

Jednom su ga pitali, neki obrazovani službenici iz vlasti, zašto slika ta sitna, uboga stvorenja, stvorenja bez razuma, misli i osećanja, koga to zanima i šta oni predstavljaju uopšte, osim dosadne smetnje koja može ubosti i ujesti, i koju je najbolje zgaziti nogom. Majstorove obrve su se izvile u prezriv luk dok je hrapavim glasom starim vekovima, odgovarao: ,,Ta uboga stvorenja, kako ih nazivate…naseljavala su ovaj svet davno pre nas. I biće ovde i kada nas odavno više ne bude. Škorpije su ovde bile milionima godina pre ljudi. Preživeće i atomski rat, kada na površini sve bude sprženo i mrtvo od zračenja, kada ljudi više ne bude, one će i dalje biti tu. Pa ko je onda ubog, oni ili mi?“

Tokom vekova u kojima su njegove kosti odbijale da se pretvore u prah, Majstor je puštao stvorenjima koja je voleo da naseljavaju njegovu kolibu. Povremeno su dolazila i odlazila, poslužujućp mu kao modeli. Poslednjih dana njegovog života, bilo ih je međutim sve više i više. Dolazili su u beskrajnim kolonama, mravi, pauci, škorpije, crvi, zmije, kao da žele da mu odaju poštu, da iskažu poštovanje onome koji ih je oduvek i jedini voleo. Od malih nogu Majstor je bio opčinjen ovim stvorenjima nižeg reda, samo naizgled nižeg, mislio je. U samo jednom mravinjaku ili pčelinjaku vladala je harmonija i organizovanost kakve nije bilo ni u najsavršenijim ljudskim društvima. Brojnost tih sićušnih životinja u startu je nadomeštavala svaki njihov gubitak. U svemu tome Majstor je video ruku stvaranja, jer nešto tako savršeno stvoreno i osposobljeno za večito obnavljanje bilo je najbliže iskri večnosti za kojom je tragao. U tim je stvorenjima nesumnjivo i bila ta iskra, mislio je, ali ljudi nisu bili u stanju da je uoče, jer njihove oči nisu mogle da prodru dalje od najprostije fizičke pojavnosti. Sve što nije bilo lepo, u startu su odbacivali.

Noć pred svoju smrt, Majstor je istu i sanjao. Sanjao je kako mu se rastaču kosti, mišići, nervi, kako ga polako i postepeno razlažu crvi i bakterije. I mogao je da ih vidi i golim okom, mogao je da pronikne u suštinu stvaranja, jer i smrt je bila samo novi početak, i otkrio je da sada konačno poseduje najveći dar. Dar da vidi i ona najsitnija stvorenja, stvorenja bez oblika koja se ne mogu videti golim okom, sve te sićušne crve, bakterije i viruse koji svakim danom našeg postojanja nevidljivi prolaze kroz nas, sva ta eterična, vilinska bića atoma, sada su se otvarala pred njim i više se nisu skrivala, i Majstoru je došlo da krikne od radosti, jer je shvatio da je kucnuo čas da konačno stvori svoj Mozaik, i da sve svoje bezbrojne minijature uklopi u jednu, večnu celinu. Više se nije plašio smrtnog časa.

Ujutru je prionuo na rad.

Mozaik je završio predveče. U njega su stale milijarde, trilioni najsitnijih i na evolutivnom lancu formalno najprostijih, najnižih oblika života. Bakterije, virusi , crvi, gusenice, pauci, škorpije, mravi, zmije, glodari, sve je to zauzelo svoje mesto, gmizalo kroz sivu pustinju, kopalo podzemne kanale, trčkaralo i hodilo peskom, strujalo kroz hladni i blistavi pustinjski vazduh, i nikad uistinu, u celoj ljudskoj istoriji ne beše takvog Mozaika, sa toliko dimenzija, oblika i života koji je bujao ispod prelamajućih površina. Majstor je bio svestan da je konačno završio svoje životno delo, ono zbog koga je i rođen, jer svrha njegovog rođenja, znao je, i nije ništa drugo nego da za večnost ovaploti stvaranje. A snaga stvaranja je bila najveća upravo u tim, za ljude najnižim stvorenjima, upravo oni su bili savršeni sistem i neuništivi poredak koji je nadživeo i nadživeće svako ljudsko delo i carstvo.

Uveče je Majstor spokojno ispustio dušu, a proces njegovog rastakanja vremenom će se utkati u Mozaik, i tako će Majstor ostvariti najveći san svakog umetnika, postaće deo vlastitog dela.

Ne zna se ko je pronašao Mozaik. Neki tvrde da su ga ukrali, i kasnije preprodali razbojnici, i da je završio na crnom tržištu umetnina. Drugi kažu da se nalazi negde u drevnim palatama i muzejima Eshafana, ali da se ne izlaže javno, već da ga mogu videti samo oči moćnih. Neki se kunu da su ga videli u Luvru. Postoje čak i tvrdnje da ga ima na više mesta, da je Majstor ludački uporno radio poslednjeg dana svog života, te da je načinio nekoliko savršenih kopija, u potpunosti istovetnih sa originalom. Ipak nema pouzdanog dokaza da je iko uistinu video Mozaik. Nema dokaza ni da je Majstor uopšte živeo, niti gde je, i da li je sahranjen, niti da je postojalo njegovo telo, niti se može utvrditi da li je zaista pamtio Persepolis, Perziju, Aleksandra Makedonskog, Rim, Vavilon i drevni grad Ur. Ali svi koji tvrde da su videli Eshafanski mozaik koji je načinio Majstor, ipak se slažu u jednom.
Ništa lepše ni savršenije od Eshafanskog mozaika na ovom svetu ne postoji, nije postojalo, niti će postojati.

 

Autor: Boris Mišić, objavljeno u zbirci „Srce Dinare“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *