Čađavi vetar zloslutno je hukao oko stare oronule zgrade noseći sa sobom gomilu sitnog otpada i gareži, dok sam se teturao po njenom ravnom krovu, pritiskajući rukama stomak. Nozdrve mi je još uvek ispunjavala zaostavština maligne arome, ali slatkasti miris upokojenja je ovoga puta bio kreacija mog tela. Nabubrela žila na čelu otkucavala je u neparnim taktovima, svedočeći sveprožimajućem bolu koji je isisavao život iz mene. Gorko sam želeo da verujem da još ima nade, ali kada sam podrobno osmotrio dve pulsirajuće prostrelne rane, shvatio sam da je ovoj prljavoj igri došao kraj. Krv je liptala iz svežih mesnatih rupa i iza sebe sam ostavljao vidljivi crveni trag poraza; trag koji u zimskim noćima uvek prizove gladne vukove. Uhvaćen sam – znao sam to.
Gromko tutnjanje je dolazilo iz podnožja zgrade i nagoveštavalo dolazak specijalnih jedinica ornih za demonstraciju sile. Znao sam da će sa zadovoljstvom od mene napraviti puku gomilu izmrcvarenog mesa. U šaržeru su mi čamila svega četiri metka, a slobodan pad sa krova zgrade trajao bi taman toliko da se prisetim vapaja onih koje sam upokojio bez trunke empatije.
Vapaj – taj slatki nusproizvod bola. Bol – jedino što sam umeo da stvorim svojim kvrgavim prstima. Sada su ti prsti zadržavali sadržinu mog stomaka, kako ne bi završila pod mojim nogama.
Poželeo sam da zapalim cigaretu – nekoliko dimova biće dovoljno za kraj – ali sudbina mi je još jednom podmetnula nogu kada sam shvatio da su u paklici samo ništavni ostaci duvana. Zgužvao sam praznu kutiju cigareta i nekoliko puta opsovao Boga. Nisam ga smatrao svojim stvoriteljom i saveznikom koji bdi nada mnom. Baš zbog toga sam odabrao da živim život skitnice; nisam svoje utočište pronašao u zagrljaju konvencionalnosti kakva je porodica ili slični socijalni postulati kojih sam se iz dubine duše gnušao. Iskašljao sam krv – bila je pomešana sa maslinastim sekretom koji sam udisanjem spaljenog duvana taložio na pluća godinama.
Zar je moguće da ću skončati na prljavom pločniku predgrađa – bez poslednje cigarete, bez reflektora, medijske pompe i izbezumljenih glasova besne rulje? Izgledalo je tako – ivice krovne ograde suzile su se poput inficiranog oka, a isparenja visokih odžaka obližnje industrijske zone upotpunila su ugođaj krešenda. Bili su blizu. Rukavom sam pokušavao da obrišem crvenu tečnost koja mi je kuljala iz usta.
Limena vrata naglo se otvoriše uz nesnosni prasak i nekoliko treperavih svetala bi upereno direktno u moje zajapureno lice. Buka koju su proizvodili besni psi pretvorila se u kanonadu besmislenih pravnih fraza, ali i pretnji prošaranih ogorčenjem, a ja sam samo ćutao, oslonjen o ogradu. Opkolili su me držeći puške u pripravnosti – znali su da nije u pitanju obična protuva koja će biti uplašena njihovom autoritativnom pojavom, već zver koja ne poznaje kategoriju milosti. Zlo je nepredvidivo – nisu želeli da rizikuju.
Sve što su videli bio je smešak iscrtan krvavim desnima, ukrašen podugačkim skerletnim izbljuvkom, pre nego što sam se svojevoljno strovalio preko zaštitne ograde krova. U slobodnom padu, bezumno sam pritiskao okidač, nasumično pucajući u pravcu dželata koji su bili iznenađeni hrabrom odlukom opkoljene lovine.
***
Nešto kasnije, priželjkivana rulja slučajnih prolaznika sjatila se na mesto egzekucije ljudskog otpada. Postoji nešto perverzno u čoveku, što ga tera da pilji u svu odvratnost postojanja nasilne smrti – u samu srž hrama poznatijeg kao telo. Naročito kada je taj hram razrušen; kada njegovi zidovi krvare.
Ipak – nada o završetku demonskog postojanja bila je rukom odnesena, kada je zgužvana krvava telesina počela da se koprca na hladnom betonu i daje znake života. Znake kojima se niko od prisutnih nije obradovao.
Poput upravo spašenog davljenika, pokušavao sam da zagrabim što više kiseonika, ali su slomljena rebra pravila svojevrsnu barikadu koju nije bilo moguće preskočiti. Pogledi puni prezira pratili su čoveka koji se opraštao sa životom, a neki od nemih posmatrača čvrsto su pritiskali palčeve kažiprstima, trudeći se da Božijoj volji ne staju na put, već da je poguraju prozaičnim sujeverjem.
Uzalud.
Policajci su ustupili mesto bolničarima i kolima hitne pomoći, dok su odlagali teže naoružanje u oklopna vozila. Video sam da ih je obespokojavala misao koja se ticala stvorenja iz legendi, kojima su izrastale dve nove glave, kada im se odseče ona koju su zadužili rođenjem. Znali su da imaju posla sa alom – da sam ja taj koji prljavom gradu zadaje nesanicu. Multipliciranje zla je bilo posredi, i iako je ozloglašeni đavolji rab bio telesno razoren, svi su se nelagodno meškoljili, znajući da jedino istinska smrt zaista može da stane na put besprekornoj gnusobi terora. A ponekad – čak ni smrt nije dovoljna. Kiselo sam se nasmejao, svestan da će me tama uzeti pod svoje.
***
U bolničkoj sobi bilo je začuđujuće hladno, ako se uzme u obzir skorašnji dolazak proleća koje kao da je zaboravilo da rascveta krošnje i pronese sunce tmurnim nebom. Zemlja još uvek nije bila spremna za izbavljenje iz zimske apatije, ali je jedan spavač – nakon eona provedenog u crnilu unutrašnjeg bića – odlučio da se vrati u svet živih. Svet živih je, na kraju krajeva, bio jedini svet u kojem je bio od koristi.
Nagli udah vazduha prekinuo je sterilnu tišinu.
Nakon nekoliko meseci statičnosti i ležanja, provirio sam kroz pritegnute zavoje, zatekavši sebe zakovanog za neudobni bolnički krevet. Pokraj mene – odeven u doktorski mantil – sedeo je Inspektor Sulomar; strpljivo je čekao veliko buđenje i pasionirano zapisivao nešto u notes obložen crnom kožom. Razmenili smo osmehe, ali su bleda lica krila drugačije namere. Bilo je to rivalstvo kakvo dečurliji nude poučne basne – rivalstvo različitih strana iste medalje. Nekoliko puta sam trznuo ranjenim torzom ka inspektoru u pokušaju da ga zastrašim i oteram, ali shvatajući da ne mogu da se oduprem pritegnutim kaiševima izdahnuo sam i mumljajući zatražio cigaretu.
„Dobićeš paklicu.. ali tek kada tvoj posao bude završen.”, progovori pandur tiho, prislanjajući Vinston na suve usne. Nakon popušene polovine cigarete, zagasio je ostatak i stavio opušak na noćni stočić koji se nalazio nedaleko od kreveta.
„Evo ti – za kasnije.”, dobacio je pri izlasku. „Budi dobar dečak.”
Srebrni dim koji se raširio bolničkom sobom bio je opojnog mirisa, gotovo kristalne i slatkaste teksture, a ja – usta zaklonjenih zavojima – nisam uspevao da ga udahnem bez obzira na maničnu želju. Zanemarujući bol koja je pokušavala da prokopa put ka površini tela, poput ribe na suvom otvarao sam usta u agoniji. Sve što sam želeo bila je adekvatna doza nikotina da umiri rasplamsane crne misli. Nije li to bila najskromnija poslednja želja čoveka koji se svojevoljno bacio u smrt?
Ipak, nisam mrtav – preživeo sam pad. Poput nekroznog Ikara iz nekog drugog sveta, uzdigao sam se iz mrtvih. Data mi je još jedna šansa. Šansa da ispunim svoj deo dogovora sa inspektorom – šansa da nakon svega, ipak budem slobodan. Taj dan će doći tek kada završim službu kod čoveka koji je savršeno znao da iskoristi moje gnusne potencijale i talenat za nanošenje bola.
Prokletnik, upalih obraza i uredno izbrijanog lica – znao je u meni da probudi duboko ukorenjenu nečistu silu. Njegove reči su mi se poput siktaja zmije otrovnice uvlačile u ušne školjke, i nisu napuštale unutrašnjost lobanje sve dok posao ne bi bio obavljen. Sve do trenutka u kojem bi tela pala uz beživotni udarac – oslobođena krvi i vazduha. Mrtva. Tek tada – a ponekad ni tada – njegov glas bi utihnuo, a zamenila bi ga umirujuća tišina.
Bio sam siguran da žaca nije osoba koju sam želeo da vidim očima tek izbeglim iz dubokog veštačkog sna. Koliko god da sam zavisio od inspektora, smatrao sam da na njegovom licu ima nečega krajnje uznemirujućeg. Kao kod osobe koja u sebi čuva pregršt tajni, a one pokušavaju da pobegnu kroz zenice u trenucima preumornosti ili razdraženosti. Stari hrt ipak nije bio razdražen, niti je ikada bio uhvaćen bez garda – bio je spreman. Morao je da bude.
Bol je počela da se javlja nakon nekoliko evociranih uspomena. Smrt – koliko god apsolutna bila – bi me zauvek odvojila od okova kojima sam bio vezan. Dugo sam mrmljao sebi u bradu nebuloze koje su bile određena vrsta preispitivanja. Zapravo – nisam želeo da vidim nikoga. Pokušavao sam da saberem razlivene čestice svesti u svrsishodnu celinu koja bi navela na razmišljanje o nastupajućim danima, ali me je iz praznine sopstvenog uma nasilno izvukao škripavi zvuk ulaznih vrata.
Doktori su došli u vizitu – očekivano. I dalje sam nepomično ležao, trudeći se da shvatim razlog preživljavanja. Da li je inspektor lično zaslužan za poseban tretman koji je – uništitelj života – dobio od bolnice? Sadističkog skota kakav sam bio bi svaki normalan policajac ostavio da iskrvari na mestu na kojem je prvi put poljubio beton, ali ja sam – iz nekog neobjašnjivog razloga – održan u životu.
Da li sam zaista bio toliko potreban bledom visokom čoveku? Ista muzgava pitanja su mi kolala ranjenom glavom poput zbunjenih ptica povratnica koje se vraćaju u sravnjeni grad. Setio sam se pada i zamagljenih lica koja su me okruživala dok sam ležao u lokvi krvi grcajući. Želeo sam da me tama proguta, ali očigledno nije bila željna mog mesa. Horda je – sa druge strane – bila spremna za obed. Učinilo mi se da su oblizivali usne čineći ih previše vlažnim – ali jedno lice se izdvajalo.
Da – bio je to on. Gledao sam ga u trenutku svoje totalne slabosti – u trenutku apsolutnog kraha. Smejao se – bio sam ubeđen u to! Smejao se mojoj zloj – možda zasluženoj – sudbini. Kao da je znao da našoj priči još uvek nije došao kraj.
Počeo sam da dišem ubrzano i ponovo sam poželeo da zapalim cigaretu, a nekoliko prilika uniformisanih u belo okružilo je krevet, gledajući me sa izvesnom radoznalošću.
„Čudo – ovo je čudo.”, izjavi glavni doktor na odeljenju za intenzivnu negu.
„Po svakom prirodnom pravilu ne bi trebalo da ste živi, gospodine.. Edvard Mosural.”
„Zanimljivo prezime, odakle ste?”, upita doktor, gledajući na tablicu okačenu za podnožje bolničkog kreveta.
Ćutao sam. Pitanja su bila retorička. Zapravo – pitanje je bilo da li ću ikada ponovo progovoriti kako dolikuje – bez zamuckivanja i nužnih prekida. Medicinska sestra je u venu pacijenta sasula abnormalnu dozu lekova protiv bolova, kao preventivnu meru za nalet prodornih grčeva u nedavno probuđenim mišićima. Nakon što je koktel tekućina počeo da deluje, konačno sam jasno mogao da osetim otkucaje srca, ali su oni nesebično raširili obećanu bol koja je situaciju načinila nepodnošljivom. Još jednom sam pomislio kako bi brza smrt bila savršen epilog ovoj priči. I cigareta – barem još jedna pre smrti.
Šteta na telu bila je nemerljiva. Doktor je bio u pravu – samo je čudo moglo da me spasi, ali bio sam živ, moje vreme još uvek nije došlo.
Očajnički sam pokušavao da progovorim, ali me je nedostatak vazduha sprečio u toj nameri. Onda sam se setio – nekoliko puta sam kucnuo kažiprstom po izgužvanoj posteljini, simulirajući pri tom pokrete pisanja. Doktor je – na svu sreću – shvatio moj zahtev, i pored desne ruke mi stavio parče papira, a među požutele prste vešto ugurao hemijsku olovku.
Usporenim ali upornim pokretima na papiru sam napisao sledeće reči.
„Cigareta – na – stolu.”
Doktor i njegova pratnja se nakon čitanja ovih reči okrenuše ka bolničkom stoliću, a potom u čudu vratiše poglede kameni.
„Kakva cigareta gospodine?”, doktor upita češkajući glavu.
„Verujem da imate izvesne želje dragi moj, pa su deluzije nakon buđenja izvesne, ali..”, prekinulo ga je moje manijakalno lupkanje po papiru.
Podvukao sam reč ’cigareta’, raširivši zenice u bunilu.
„Na stolu nema cigarete. Zapravo, sto je potpuno prazan. Da ne govorim o tome da je ovde pušenje strogo zabranjeno!”, cinično reče doktor i približi se stolu.
„Vidite – ovde nema ničega.”, rukom je nekoliko puta prešao preko glatke površine stola.
„I da – kako očekujete da na stolu bude ičega, kad Vam niko nije dolazio u posetu?”, doktor će razložno.
Poslednja rečenica mi je poput žileta presekla iskvareno srce. Niko nije bio u poseti? Kako je, u tom slučaju, bledi inspektor došao do mene – i to odeven u doktorski mantil i pušeći – ako nikoga nije bilo u poseti?
Proklete cigarete – setio sam se koliko mnogo smo pušili u motelskoj sobi. Pred očima sam jasno mogao da zamislim pretrpani radni sto, sa pepeljarom koja je redovno bila postavljena na samu ivicu, poput patnika koji razmišlja o skoku u provaliju. Uvek je gorela barem jedna cigareta – miris te sobe još uvek mi je bio u nosu, kao i opori miris nagog tela mog antipoda.
Bile su to duge noći ispunjene dubokim konverzacijama i razmišljanjem o nužnim promenama. Izmene su uključivale uklanjanje određenih pojedinaca – onih koji su na bilo koji način mogli da ugroze veliki naum – kako je inspektor voleo da ga zove. Mnoga imena bila su uredno upisana u crnu knjižicu, a zenit večeri, koji se redovno pretvarao u orgiju metafizičkog užitka, bio je onaj u kojem je određena imena prekriživao crnim permanentnim markerom.
Sećanja su krenula da naviru poput neumitne i gladne lavine. Još jednom sam rukom zatražio papir i hemijsku olovku, ovoga puta celom dužinom papira traljavo ispisujući reč – SULOMAR.
„Ovo – biću iskren – ne znam šta znači. Možda bi trebalo da odmorite gospodine”, izreče doktor, i sa ostalim kolegama žurno napusti bolničku sobu u kojoj je bio smešten notorni žderač života.
Zapitao sam se kako je idejni kreator zlodela uspeo neprimećeno da prođe pored bolničarki na šalteru i obezbeđenja koje je čuvalo sobu. Izduženih nogu, uskog grudnog koša, odeven u crni dugački kaput iz kojeg je izvirivala izbeljena fizionomija – bio je idealna žrtva za mrzovoljne medicinske sestre koje žele da budu upućene u sve tokove. Da li je moguće da je njegov mesijanski uticaj dopreo i do njih? Da su ga propustili tek tako – iako nije član moje, odavno izgubljene familije.
Po završetku posete, nastavio sam da gledam u okrnjeni plafon razmišljajući o delu koje će me što pre vratiti na ulicu – na teren. Ipak – znao sam vrlo dobro činjenicu koja bi sa zemljom sravnila čak i najostvarljivije snove i nadanja. Oporavak će trajati dugo – bio sam na korak od stanja raspadanja. Sama pomisao na modre fleke koje su se poput korova raširile leđima i donjim ekstremitetima još više mi je poljuljala nadu u izbavljenje. Na kraju krajeva – ako ikada i napustim bolnički krevet – čekao me je zatvor i odeljenje sa pojačanim nadzorom. Maksimalna kazna, bez mogućnosti pomilovanja – zasluženo.
***
Prva noć za moje ponovo otvorene oči je pala bez posebne najave i klopot belih užurbanih klompi više nije dolazio iz hodnika. Kao da je mojsijanska kazna protutnjala bolnicom – sve je utihnulo. Čak se i nesnosna vreva saobraćaja zadržala van zidina velikog belog zdanja. Čuo sam samo sopstveni izmučeni dah i kloparanje misli koje su na javu dolazile iz mrke podsvesti.
U tom trenutku katatonične tišine palo mi je na pamet da postoji samo jedan način da smanjim zatvorsku kaznu. A možda – ukoliko tužitelji budu dobre volje – uspem da se nagodim i dobijem uslovnu nakon odslužene dve decenije.
Na suđenju ću morati da izgovorim golu istinu. Moraću da ispljunem činjenice koje uključuju sve gnusne informacije vezane za bledog poslodavca i njegovo ekscesivno učešće u krvoproliću koje sam doveo u ovaj prokleti grad zaveden njegovim rečima. Cilj i sredstvo – cigarete, dodiri i nagost – ovo nije bila samo moja igra. Istina o toj dosadnoj, nervoznoj svinji – mora biti izrečena. Da – to ću uraditi, jer to je jedini način. To je slamka spasa koja će Judu skloniti zauvek i zaključati ga na dno osiguranog grotla koje će biti dovoljno užareno da svari njegove kosti i ne dozvoli mu da uništi još života.
Ipak – tišina je progutala bolnicu, i mogao sam da osetim prisustvo praćeno dobro poznatim mirisom. Nozdrve nikada ne zaboravljaju.
Neonska svetla u hodniku se naprasno ugasiše, ostavljajući veliki deo predsoblja u potpunoj tami. Samo je malena stona lampa uzvraćala udarac gustoj smesi mračnog haosa koja je počela da se kovitla pred vratima bolničke sobe. Počelo je lagano, sa nekoliko sivih oblaka koji su se ubrzo pretvorili u kolosalnu neprozirnu miksturu boje pepela. Par kužnih udaha kasnije, neko ili nešto, vrhovima dugih ali urednih noktiju pokuca na stakleni deo ulaza, izvirujući iz tamne materije koja je poput naftnog gejzira šikljala pred vratima. Zatvorio sam oči trudeći se da ne primetim neželjenog gosta.
Nije mi davao mira. Kucanje se pretvorilo u struganje koje nije prestajalo. Koščata šaka nije poznavala umor, a intenzitet grebanja se povećavao svakim sekundom. Piskavi iritantni zvuk na kraju ipak privuče moju pažnju, pa pogled – uprkos nelagodi – usmerih u pravcu ulaznih vrata.
Sa druge strane stakla, čovekolika figura bledog ispijenog lica i upalih obraza, je nonšalantnim pokretom ruke prislonila kažiprst na suve usne, šaljući mi tako nedvosmislenu poruku. Poput upaljene sveće lojanice, stajao je u sred žive tame, isijavajući nečovečnim bledilom.
Iako omamljen snažnom dozom lekova protiv bolova, mogao sam se zakleti da mi se pred očima duguljasti ekstremiteti avetinjskog gosta uvijaju poput mrtvih algi u uznemirenom zagađenom plićaku. Zubi pepeljaste nijanse ispratiše zloslutni osmeh, kojeg je po sredini još uvek prigušivao lelujavi beskrvni prst.
Otelotvorenje bezumlja blještalo je iz vrtloga – poput nekakve prozirne mesnate lampe postavljene u dubinu živog olujnog crnog oblaka. Prodorne sive oči – oštre poput ajkulinih i isto toliko žedne krvi – bez treptaja su lucidno gledale u mom pravcu.
Učinilo mi se da dobro poznata prikaza nešto šapuće, ali nisam mogao da razaznam reči bledog bića. Nisam uspevao da čujem šapat suvih usana. Hladan znoj oblio mi je zavojem obmotano lice, a gusta pljuvačka koju sam pokušao da progutam, slepila mi se za sasušeno grlo. Poruku namenjenu samo meni morao sam da čitam sa iskeženog lica, koje je poput tek odbačene zmijske košuljice odavalo utisak hrskave prozirnosti, uronjene u gusti crni dim.
Nemo sam gledao u pravcu nedostižnog i zapečaćenog izlaza, na čijem se pragu odigravala predstava samo za moje oči, sve dok posetilac nije ispario bez pozdrava, poput duvanskog dima na kišnom danu. Nije ušao; iz nekog razloga odlučio je da ostane van bolničke sobe u kojoj sam nepomično ležao. I tek tako – preneo me u san. Posao još uvek nije bio završen – siktaj zmije koji mi je odzvanjao unutar ušne školjke podsećao me je na to.
Kada sam sutradan otvorio oči, pogled usmerih ka staklu na kojem su se nazirali netipični masni i garavi otisci – kao da je vreo zadah ukrasio ulaz, ispraćen duguljastim prstima koji su ga apstraktno oslikali. Pokušao sam da se prisetim događaja koji su obeležili moj izlazak iz tame, ali svaki trud bio je uzaludan. Samo fragmetni pređašnjeg života treperili su unutar moje lobanje, dok sam se mirio sa činjenicama vezanim za njegov nastavak. Više od toga me je uznemirila činjenica koja se ticala sopstvene refleksije. Usukani obrazi savršeno su se slagali sa upalim očima i bledilom lica. Medicinsko osoblje skinulo mi je skorene zavoje sa glave dok sam bio u zenitu sna – nije bilo drugog načina da se ponovo nađem licem u lice sa ubicom. Otpozdravio sam sablast osmehom, prisećajući se reči koje su tekle sa ispucalih suvih usana zajedno sa dimom cigareta.
„Ne možeš pobeći od onoga što jesi.”
Baš tako je govorio, i bio je prokleto u pravu.
Autor: Milan Kovačević