Kada je eksplozija odjeknula, bacila sam se iza prvog zaklona gvirnuvši potom preko ivice. U polju ispresecanom brežuljcima i pokojim drvetom siromašne krošnje, trepereo je crveni blinker. Oblaci su zatamnjivali dan, čineći prizor još sumornijim – magla je lebdela uokolo graničeći se sa kraterom koji je napravio oboreni Stratagmin lovac. Radar nije pokazivao prisustvo ljudi u šumarku ulevo pri provlačenju terena kroz toplotne i infracrvene filtere. Blinker se sporo uključivao i isključivao, upozoravajući da me ipak očekuje sačekuša.
Sklonila sam se iza stene, proverila koliko mi je ampula ostalo i prebrojala municiju. Izvadila sam rezervnu bateriju iz ranca i ubacila je. Mehanizam se zatvorio, kevlarske ploče su zašištale, brave su se sklapale: oklop se prebacio u borbeni mod. Nivo glukoze je na osamdeset sedam procenata, dovoljno za nedelju dana. Energija na stotom podeljku, sedativi spremni za momentalnu upotrebu. U pripravnosti sam.
Navlačeći kapuljaču pokrenula sam sistem kamuflaže zbog čega se vidno polje oko mene iskrivilo usled refrakcije svetla. Iskočila sam iz zaklona i krupnim korakom krenula. U jurnjavi, skrenem povremeno gledajući u stranu odakle su se mogli pojaviti neprijatelji.
Ampula Diazepama se rastvorila pre nego što sam stupila na poroznu zemlju kratera i počela da manevrišem usporeno preskačući deliće i savijene komade zadimljene letelice.
Blinker je pokazivao da se nalazi ispod polomljenog krila. Prebacila sam oružje na leđa i odvojila krilo od zemlje, a vizir je pozeleneo, te sam podbacila pušku da drži krilo dok ga ne izvučem. S boka sam razvukla kabl, otkačila čep na njegovoj grudnoj oplati i povezala se.
„Hej! Ko je to?!“, oglasio se muški glas.
„Prebaci se na interni kanal“, sačekala sam da promeni sistem komunikacije, oboje smo zaćutali, razgovor se preselio na vizir. „Ja sam iz E.K., poručnica Brigeda Klavian, Sigrid jedinica.“
„Major Nilvar Relkin, Stratagma grupa“, predstavio se. „Šta je s mojom posadom?“
Bacila sam pogled na razbacana trupla, bez prisustva života. „Bojim da se nisu izvukli, majore.“
„Ne vidim, da li si povezana sa brodom…?“
„Koplja… Tako su vas oborili“, dalji razgovor nije bio potreban, jasno je da su ih sačekali sa mobilnim lanserima. Ubrizgala sam mu standardni koktel, „Da Vas izvučem odavde“, uklonila sam kleme i veze, zatim izvukla njegovo kućište iz grudnog koša pazeći da ne prekinem kabl kojim smo povezani.
Tek kada smo bili na sigurnom, proverila sam u kakvom je stanju. Šrapnel mu je udubio oplatu, sive poderotine su oštetile heksagonsku formu po dužini, baterija na izdisaju, ali bio je operativan. Dijagnostika je pokazivala pedeset procenata, na radaru mi se ukaza baner upozorenja. Dolazeća raketa, tipa ‘Koplje’, ispaljena je istočno odavde. Otvorila sam članke na grudima i produžeci su ga pripili uz mene. Zgrabila sam pušku, odaljila se dva koraka da uzmem zalet i, koristeći se krilom, propela iz rupe.
S leđa mi se odvoji dron koji ostade da lebdi u mestu dok sam trčala punom brzinom. Senzor je pokrenuo baklje na spravi, raketa je preuzela novu metu. Prasak je razbio tišinu krajolika, eho se razlegao u talasima i komadići zemlje su me zasuli otpozadi. Nisam zastajkivala, odbrambeni režim oklopa je beležio život u tri pravca. Skrenula sam ka šumarku, pregazila krupnim koracima potez do gustiša u kom sam skokom nestala.
Lišće zašušta od prvih kapi, crni oblaci su toliko zamračili okolinu da sam vizir prebacila na noćni filter. Dublje u šumi, napravila sam privremeno sklonište, prebacila kapuljaču i savila glavu iznad kućišta. Gromovi su parali muk oko mene, munje su osvetljavale drveće i činile ga jezivim, stabla su izgledala kao da imaju desetine ruku.
„Jesmo li sigurni?“, upita Nilvar zabrinuto.
„Onako. Jesmo“, pomalo podsmešljivo sam odgovorila.
„Mislio sam da nećete doći“, mogu da mu naslutim polovičan osmeh, nešto ljudsko, ako je išta slično ostalo posle toliko godina rata.
„To mi je posao“, opovrgnula sam hladno, a kućište uzdahnu.
„Nakon deset dana imam s kim da pričam. Na akademiji je tiho, ali te barem ne prepuste mislima, inače poludiš“, istim tonom je rekao, shvatila sam da mu je pored lekova potreban dodir i pažnja,… razgovor, samo meni nije do toga.
„Šta ste radili tamo?“, upitala sam iako me nije bilo briga.
„Trebalo je da obavimo prelet posle izvidnice, treći talas. Dronovi su snimili teren, lovci su bombardovali mete, pa smo mi morali da proverimo učinak i popravimo ako su propustili nešto. Držali smo se formacije i ispod radara, nakon toga smo se podigli i odabrali svako svoj cilj. Neprijatelj je podigao zaštitni zid i uzbunio PVO. Znali smo da je to tako, spori su zato mi na kraju popijemo ono namenjeno prethodnim lovcima.“
„I? Vi im naleteli na Koplje?“
„Prva dva sam uspeo da izbegnem, ali barabe lansiraju po tri.“
Grom udari nešto bliže. „Hej, gasim se. Spaliće nas grom.“ Isključila sam sve sem sistema za održavanja života i senzore.
Dodala sam seruma da odspava, a sebi koktel da ostanem polubudna. U magnovenju, nadolaze sećanja, Hipokratova zakletva, lice devojke, stranac, i nejasna emocija da nas nešto veže. Ruke nisu moje, prsti su suviše veštački, na vrhu jagodica praznina. Nema bola, nema dodira hladnoće ili topline. Mrak, tama i samoća. Zarobljenica u sopstvenom umu, u tamnici bez prozora. Čeznula sam za još jednim danom.
Oluja je otišla dalje niz jug da seje kišu. Krenula sam da se penjem uz brdo, primetivši da vučem nogu. Hitrim okretom ustanovila sam da mi je koleno iščašeno, previše sam se napregnula tokom akcije i klizni ležaj se pokvario. Dva puta sam udarila po njemu da upadne u ležište.
„Treba ti nov ud, pretpostavljam da možeš postaviti ram s duplim ojačanjem. Doktor si, bolje znaš“, prokomentarisao je, nisam obratila pažnju. „Vidim, i nove gumice na zglobovima ti ne bi škodile. Ove su se izlizale, pa vlaga ulazi. Poješće te rđa, ženo!“, osmehnula sam se i odmahnula glavom.
„Sada ste i kibernata, je li?“
„Ih, pa pilot mora da poznaje svoju mašinu. Svaki član Stratagme je svestan ograničenja letelica“, izdeklamovao je, „Kad bi samo znala kako je to kada prvi put vidiš lovca, a kljun mu špicast sa uvojcima koji se granaju ka vazdušnim baferima, trup grubih ivica… babaroga. I onda mu priđeš kao zveri, opipaš formu, a u isto vreme turbine zvižde duplim tonom…”, ugrizao se za jezik, merač životnih funkcija je pokazao povišen nivo adrenalina.
„Hej, majore, hoćete malo morfijuma?”, dobacila sam konačno se popevši na brdo.
„Ne treba, Brigeda. Čuvaj to. Setio sam se obuke, misli mi lutaju. Od svega, ostalo mi je sećanje na čoveka koji sam nekada bio. Skoro da se ne sećam crta lica, već prazna pozadina, platno koje čeka da se nacrtaju usta, oči, nos. Ne sećam se ni onih svetlosnih kanistera u koje utapaju mozak dok učimo da kontrolišemo nova tela, o kojima toliko pričaju. Jedino čega se i dalje sećam su vapaji iz laboratorije,… ponekad me uhvati izmaglica od sedativa koje stavljaju u rastvor, nosi te u nirvani kroz prostor, iskrivljujući slike davno voljenih osoba. Muči me to… kako smo došli do ovoga”, njegovo prisećanje implementacije i mene je nateralo da dozovem svoje iskustvo u misli.
„Sami smo se prijavili za to“, prešla sam prstima preko kućišta, i on je čuo nežno struganje. „Uskoro stižemo“, najavila sam.
Brod sam sakrila na mestu nadomak litice, dobar položaj za odbranu i rejon težak za izviđanje. Prošla sam kraj senzora koje bi svako drugi aktivirao i stala pred vrata, otvorila ih glasovnim prepoznavanjem i nakon toga ušla u neonkama osvetljenu prostoriju. Sklonila sam delove i alat na pod, otpustila kuke i položila kućište na radni sto. Odmah sam uzela kanister. Uklonivši prve štitove Nilvarovog nosača, mogla sam da vidim sintetičku košuljicu sa silikonom. Rasporila sam je i nežno uklanjala želatinastu masu dok nisam došla do čaure s mozgom. Oprezno sam ga podigla iz ležišta, serijski broj preko čeonog režnja je kroz enkripciju sadržao njegovo ime ‘Nilvar Relkin’. Iako to moje lice nije bilo u stanju da pokaže, osmehnula sam mu se i priključila mu moždano stablo za dno kanistera, a onda lagano spustila mozak u rastvor.
Udaljila sam se korak, da ga osmotrim u celosti kako pliva u tirkiznoj tečnosti. Iz butine sam izvadila ampulu s glukozom i sedativima, i ubrizgala mu kroz jednu od cevčica.
„U, pa tebi je baš fino ovde“, začuo se glas na razglasu, komentar se odnosio na unutrašnjost broda koju nije mogao da vidi, umalo sam prasnula u smeh.
„Oprezno, majore. Mogu da pogrešim i pretvorim Vas u biljku, a dve saksije s cvećem su mi već uvenule“, dodala sam obilazeći sto da ostavim ranac i pušku.
„Moj život je u tvojim rukama… Ima li još nekog ovde?“, upitao je, moj vizir je mahinalno odleteo na gomilu delova, razbijenih glava, žica pomešanih sa užeglim i sasušenim silikonom bolesne boje.
„U patroli su, majore“, ponadala sam se da neće zapitkivati previše. „Nemam vesti o pojačanju. Relej je oštećen, a veza sa matičnim brodom je prekinuta.“
Osvrnula sam se prema stolu, membrana zvučnika je pucketala. Njegovo ćutanje me je ubijalo.
„Uh… Dakle, ništa od novog tela, a?“
„Ako želite, mogu da osposobim jedinicu od rezervnih delova“, uzdahnuo je i složio se sa predlogom.
Ubijala sam se tumarajući transportnim odeljenjem u potrazi za odgovarajućim delovima. Nilvar je za to vreme pevušio melodiju van tonaliteta. Njegov pozitivan duh me oraspoložio na kratko. Odvila sam deo s jurišnika, pokupila trup od inženjera veze, a za glavu odabrala onu bez vidljivih ozleda i zamenila vizir. Morala sam da povučem uputstvo iz fajlova za održavanje, barem one delove za koje sam imala dozvolu. Popravka je trajala dva dana, a u međuvremenu, pravio mi je društvo prepričavajući svoje očigledno napumpane doživljaje.
Pripremala sam se da ga instaliram u novo telo, a major me je upitao.
„Izvini što te prekidam, Brigeda, … kako to da nisi na zadatku i da ti se prijatelji ne vraćaju iz patrole?“ iznenadio me je, ispustila sam odvijač. „Ne bih da ti se mešam u posao, pa ipak, znam da dosta naših leži na bojnom polju, nadaju se da će neko doći po njih. Izbegavam da te pitam, ali… nekako nemam izbora.“
„Koji je datum, majore?“, na moje pitanje, odbio je da odgovori, ućutao je osluškujući zvuke koje sam pravila pripremajući jedinicu. „Pokušajte da pomerite ruku“, metalni kostur je reagovao na komandu, „i noge.“
„Bar mi dozvoli da vidim.“
Uzdahnula sam, oklevajući da povežem napajanje i tako mu dam punu kontrolu. Jedna komanda, kodni niz, dao bi mu slobodnu volju, a strepim od njegove reakcije kada shvati šta se dogodilo.
„Poručnice Brigeda Klevian, dozvolite mi vid… Molim Vas“, vojnički će on, nestrpljivo.
„Hoćete li morfijuma, da Vas umiri?…“, drhtavim glasom sam skrenula temu, i ignorisala molbu.
„Brigeda… Molim Vas. Moram da ustanem. Znam da je situacija drastično pogoršana u odnosu na onu koje se sećam. Spreman sam.“
Minut tišine, pokupila sam ga, pustila da se ocedi za tren i smestila ga u silikon koji sam potom ubacila u košuljicu, spakovala ga u novo kućište i sve uklopila. Preda mnom, na stolu je nemoćno ležao kiborg. Pohranila sam sistem kodom, uto se gomila metala pokrenula i Nilvar Relkin je sedeo na pultu. Indikator mu je zasvetleo na viziru, sada je mogao da vidi. Mogao je da sagleda polovinu mene izbušenu mecima, iskrivljene oplate, dronjke koje sam nosila. Mogao je da vidi i platno kojim sam osigurala da mi se delovi ne prospu iz trupa. Mogao je da vidi unutrašnjost broda, monitore ispale iz ležišta, dve rupe od raketa i pod popunjen neupotrebljivim delićima kiborga. Da imam srce, znam da bi prepuklo. Umesto toga, cičanje prazne ampule za smirenje me trgnu iz samosažaljevanja.
Ustao je, proverio granice svoje pokretljivosti, odmerio me. Kretao se kao prebijen, pridržavao se za zidove broda, da bi provirio napolje i procenio šta nas je zadesilo. Na isti način, vratio se, oslonio se na mene, uhvatio me za ramena i okrenuo ka sebi.
Nadala sam se umirujućim rečima, očekivala suze i žal, ali Nilvar,… protegao je ruke i obgrlio me. Hučanje vetra kroz otvore nagrižene olupine i naši elektronski zglobovi su kvarili momenat.
„Zašto mene, Brigeda?“, skupio je hrabrosti da pita.
„Ja sam Brigeda Klevian, Evakuacioni korpus, Sigrid jedinica. Nisam pilot“, blenula sam u njegov vizir, jedva se suzdržavajući da ne briznem u plač, on je klimnuo.
„Onda, da se bacimo na posao“, i poče da sakuplja deliće s poda.
Ubrzo sam mu se pridružila. Nakon što smo očistili komandni most, očistili smo i transportni deo. Tela naših saboraca smo reciklirali, barem ono šta je bilo upotrebljivo. Ostatak smo ili istopili, ili jednostavno izbacili. Prikupili smo kućišta i uskladištili ih u prtljažni odeljak namenjen za transport baterija. Tu će im biti udobno dok ne dođemo do odredišta. Major je uspeo da se poveže sa brodom, proceni u kakvom je stanju i odredi šta se mora osposobiti da bismo se otisnuli u svemir.
Koliko je bilo moguće, prikupili smo delove sa drugih olupina, pokrpili krila, restaurirali turbine i zamenili pogonske ćelije. Relkinovo pevušenje se svakim danom popravljalo, te je konačno uspeo da pogodi tonalitet i drži se toga. Pored popravki broda, krpili smo i nosače pravdajući to potrebom za boljim učinkom.
Kada je brod bio spreman, popeo se na mesto određeno za pilota i pokrenuo konzolu kojom je otvorio pipak. Mahnuo je, zaputivši se u mehanizam i celo njegovo telo se rasklopilo, s tim da je brod prihvatio njegovo kućište u sklop. Svi sistemi su oživeli, podsetivši me na sliku kada smo prvi put ovde došli. Opet sam sama, ali volela bih da mislim da je Nilvar postao jedno s brodom, i ja s njim, da smo povezani mnogo više nego pukim kablovima, istom težnjom da odletimo kući.
Rat je ostajao iza nas, bivajući sve dalje kako su turbine dobijale na ubrzanju. Znam, izbledeće kroz sećanja, isto kao i ono sećanje na nas kada smo bili ljudi. Iza nas su ostale padine, litice, proplanci i reke. Ostali su metalni vojnici. Ostali su oni bez lica i čije je lice isto, bilo prijateljsko ili ne.
Ostala je Zemlja.
Autor: Nenad Jevtić
(priča iz „Marsonic“ 17)
About Author
