Stvari poput finih zanatskih piva, vrhunske hrane, gomile dobrih knjiga, ili novih izdanja Lavkrafta, nikada dosta. Prosto se ne možete navići da je toga previše, sa sve posledicama koje se mogu odraziti na umove konzumenata. Ali, ako i postoji neki konzumerizam, a da je dobar, onda je to svakako gutanje Lavkraftovih novela na lopatu. Sprovedite mi ga u venu i ugasite svetlo, čitaću po mraku!
Žir je izdavačka kuća koja se opredelila za izuzetno zanimljiv pristup izdavaštvu, po principu – manje je više. Pričam, pre svega, o izdanjima dveju novela horor džinova, Lavkrafta i Hodžsona. Ona dolaze u džepnom formatu, kožnom povezu sa suvim žigom na koricama umesto klasičnog dizajna, kao i sa nekolicinom i više nego dobrih ilustracija. Shodno formatu i obimu, ali i luksuznoj opremi, ova izdanja su pravi dokaz da se vrhunski otrovi i dalje čuvaju u malecnim bočicama i da ih je moguće sakriti i upotrebiti kao oružje kada vas, recimo, na nekoj slavi ili sličnom događaju spopadne pijani rođak veselog domaćina, sa originalnim pričama o čudesima vere i svetaca. Slobodno možete ponosno izvaditi vaš primerak Senke nad Insmutom i računati na to da će se, posle svega par rečenica , oko vas verovatno stvoriti poveći krug, a vazduh pročistiti. Takođe je sjajna kao poklon po pristupačnoj ceni, ali vredan, originalan i zanimljiv.
Ukoliko, pak, ne znate šta biste odgovorili osobama koje vas pitaju o sadržini ovog mini-nekronomikona, podsetio bih na par jako bitnih stvari u vezi sa ovom novelom – diskutabilno, jedne od najboljih Lavkraftovih i svakako u samom vrhu po važnosti. Pre svega, Senka nad Insmutom je, uz Danički užas, Boju izvan ovog svemira, Pikmanov model, Zov Ktulua, S one strane i Snova u veštijoj kući jedan od nosećih stubova takozvanog „Ktulu mita“ i sa pomenutima čini kičmu, mozak i crno srce Nekronomikona, knjige mrtvih imena Drevnih, koji su nas pohodili, a to i dalje čine, iz sasvim neobjašnjivih razloga i po čovečanstvo često pogubnih. Njihova staništa su nama nepojmljivi prostori, a njihova ispoljavanja i mračne agende su samo delić onoga što možemo shvatiti o njima.
S tačke gledišta nekoga ko ulazi u Lavkraftov univerzum, bitno je znati da je Ktulu jedno strašno božanstvo koje živi u R’lijehu, potopljenom gradu usred Pacifika i da mrtvo sanja. Tako upokojeno nekada sneva snove o ljudskome rodu, a onome ko ga probudi, makar i slučajno, sledi jadno skončavanje, uz gomilu pratećih sinhroniciteta koji će zahvatiti čitav svet, kako je slikovito predstavljeno u Zovu Ktulua. On je i donosilac ludila i suvereni vladar poremećenih umova vizionara, avanturista, umetnika, verovatno i zločinaca sa dobro razvijenom imaginacijom i sklonostima ka cepanju vela realnosti. Kada se zvezde nameste u pravu konstelaciju, moguće je sasvim probuditi ovog usnulog kozera kako bi proglasio novo doba Drevnih. U tom smislu, on se spominje i kao prvosveštenik Drevnih, obično u obliku monstruoznog oktopoda, ali ne treba mu pripisivati nikakve zle namere, jer je prilično neutralan, iako je u stanju da običnom kijavicom zbriše pola planete.
Insmut je imaginarni grad koji je jako bitan za Lavkraftov univerzum i njegovo „čitanje“ područja Nove Engleske, uglavnom Masačusetsa i okoline. Smešten je na obali Atlantika i predstavlja skromno i mirno ribarsko mesto, koje je u jednom navratu, nakon vladine istrage zbog čudnih događaja, doživelo raciju u kojoj je čak i obližnji greben torpediran iz podmornica. Na kraju se sve zataškalo, ali je ostao veo misterije i skoro pa neobuzdani strah u glasu svakoga iz Arkama, koga pitate za omraženi, provincijski i potpuno poremećeni Insmut. Tako na jednoj relativno maloj lokaciji imamo univerzitetski i centar nauke, Arkam (da, po njemu je ludnica iz Betmena dobila ime) kroz koji protiče izmišljena reka Miskatonik, žila kucavica ovog civilizovanog, ali raznim okultnim poganštinama nagriženog grada. Neke od važnijih priča Ktulu mitosa su smeštene u Arkamu, ili se pozivaju na univerzitet Miskatonik i njegovu čuvenu biblioteku, prepunu okultne literature u kojoj negde leži famozni Nekronomikon, spis Ludog Arapina, Abdula Alhazreda.
Bitno je znati da Lavkraft u slučajevima kada smešta priče u Arkam ima posla sa urbanim shvatanjem nepoznatog uticaja koje Drevni donose, sa dosta upliva razuma i nauke. U Daničkom užasu, nasuprot upeglanom akademizmu, imamo posla sa ruralnim predrasudama i najnižim tipovima ljudi u kombinaciji sa najjačim silama prirode koje se mešaju u interpretacije nevidljivih, ili teško vidljivih dešavanja i time daju notu sujeverja toj noveli, u duhu ruralne sredine. Kod Insmuta je, kako je i rečeno, reč o provinciji, koja je omražena od strane stanovnika obe pomenute lokacije. Prvo, najbliža je okeanu i raznim ribarskim pričama, a drugo, brojne prekookeanske trgovačke rute koje su u prošlosti tuda prolazile su ostavile mnogo čudnih tragova. Priča se da je tako stigao i okultni red Dagona, prastarog ribolikog božanstva dubina okeana, verovatno usko povezanog sa podsvešću. Ako je Ktulu nesvesni deo u psihološkom čitanju mitosa, Dagon je podsvesni, više zemaljsko-mitološki, onaj iz koga izbijaju strahovi koje možemo da uobličimo u stvari kojih se najviše plašimo, jer do Ktulua ne možemo tako lako doći.
U tom smislu, u Senci nad Insmutom imamo posla sa materijalizacijom stvari koje je sam autor smatrao potencijalno najstrašnijim scenarijom ljudskog roda. Pored korišćenja realnih likova i dijaloga, koji su večito predstavljani kao Lavkraftova najslabija tačka (pitanje je koliko ga je zanimalo uopšte da se time bavi u fazama izgradnje metafizičkog dela univerzuma), u Senci imamo i sasvim dobru detektivsku priču u pozadini. Užasi će se polako otkrivati a čitalac će sve vreme imati posla sa suspenzijom neverice, koja, kada konačno nestane, otkriva najgoru moguću od svih istina. Sama priča nije prioritetna koliko atmosfera, ali svakako poseduje i više nego upotrebljiv zaplet, kao i klasične trope za likove i žanrovska mesta iskorišćene tako da nabiju jezu na maksimum. U krajnjoj liniji, ovo je jedna od priča koje su najviše inspirisale velikog Alana Mura kada je pisao scenario za Providens i Neonomikon, što predstavlja njegovu reimaginaciju Lavkraftovog univerzuma.
Ne bih više o ovome, moj zadatak lobiranja za kosmičku stravu se ovde završava. Pred vama je jedna mala, ali vredna knjižica koja sjajno funkcioniše, kao što sam pomenuo, i kao sredstvo za proterivanje malo materijalnijih demona i zala, kao mali portal za vreme pauze na poslu, ili poklon nekome kome želite Ktulua u snovima i umu. Prevodilački tim je uradio sasvim dobar posao, premda se može reći da je prevod na momente i previše intuitivan i slobodan, ali to nije dovoljno da se proglasi problemom. Prosto, Lavkraft je bio tačan i retko kada neodređen, naročito u pričama koje sam pomenuo. Ilustracije su iznenađujuće dobre za domaća izdanja i mogu reći da bi bez problema prošle i kod renomiranih svetskih izdavača.
Neka donosilac ludila pomazi vaše umove svojim ljigavim pipkom.