ŽANR: fantastika, akcija, avantura
REŽIJA: Rasel Mulkahi
SCENARIO: Dejvid Kep
ULOGE: Alek Boldvin, Džon Loun, Penelopi En Miler, Ijan Mekelen, Tim Kari, Piter Bojl
ZEMLJA: SAD
TRAJANJE: 108 minuta
OCENA: 6
Ima u ljudima nešto iskonski zlo što ih tera da troše pare na celuloidni škart poput Transformera dok pristojni filmovi poput Džona Kartera bolnom smrću umiru na blagajnama i bivaju zapamćeni samo po svom spektakularnom neuspehu. Ali mora biti nečeg i u tajmingu. Džon Karter je napravio pretpostavku da će, u vreme kada SF spektakli vladaju Holivudom, publika imati dovoljno razumevanja i strpljenja da se prebaci u rikverc, vrati na sam početak 20. veka i poseti jednog od klasičnih književnih heroja koji su poslužili kao inspiracija za sve potonje žanrovske derivate. Lep omaž nekim jednostavnijim vremenima koji apsolutno niko nije tražio.
Ovo je veoma zanimljivo, jer svaki put kada se na Holivudskom nebu pojavi nešto od čega se mogu napraviti pare, određeni broj autora potpuno pogrešno shvati očekivanja publike i umesto da proba da napravi lak keš pucajući na neke malo profitabilnije trendove, pokuša da nas vrati korenima žanra i pokaže kako je sve počelo. I kao po pravilu propadne. Tako da, Džon Karter nije izolovan slučaj. Sredinom devedestih kada su se svi u Holivudu pitali kako napraviti pare nakon Bartonovog eksperimenta sa Betmenom, Džon Karter se desio ne jednom, nego tri puta.
Senka je bio jedan od ovakvih projekata, unapred osuđen na propast. Jer, zašto bi snimali filmove o nekom sa beskrajne liste aktuelnih superheroja kada možemo da dovedemo na veliko platno omiljenog lika vašeg dede? I to u vreme kada se klinci lože na skejtove, Nirvanu i Nu Metal. Prokleto loša poslovna odluka, ali zagarantovano zanimljiv proizvod.
Ko zna kakvo zlo vreba u ljudskim srcima? Senka zna!
Iako se devedestih godina našao na marginama ljudske svesti, Senka zapravo ima jako dobar pedigre. Nastavši kao narator detektivskih radio drama koje su se emitovale tridesetih godina, Senka je vrlo brzo postao popularan kod publike te je pisac Volter B. Gibson unajmljen da ga razvije u samostalnog lika. Ono što je nastalo kao rezultat su stotine priča, stripova i radio drama na kojima su radile i neke dosta krupne zverke poput Orsona Velsa.
Sam lik Senke je arhetip svih potonjih superheroja (barem onih koji se pesniče po mračnim sokacima) i presek svih petparačkih klišea koji su u međuratnom svetu slovili za “cool.” Mračni osvetnik koji teroriše podzemlje odeven u kombinaciju crne odežde, crnog šešira i crvenog šala koja mu sakriva lice. Misteriozni vojnik koji je putujući po Istočnoj Aziji naučio da uz pomoć hipnoze pomrači ljudski um i učini sebe nevidljivim. Zaštitnik nedužnih u večnoj borbi protiv opasnih gangstera, ludih naučnika i tajanstvenih međunarodnih špijuna. Meni sve ovo zvuči jako fascinatno, a mogu da zamisliti koliko je tek snažan utisak ostavljalo na klince kojima je Senka generacijski bliži.
Stoga nije čudo što su neke veoma poznate filmadžije bile zainteresovane da se late ovog projekta. Na primer Sem Rejmi je osamdesetih godina pokušavao da obezbedi prava za ekranizaciju. Vreme je bilo pravo – Otimači izgubljenog kovčega i njegovi nastavci su progurali u mejnstrim petparačke senzibilite filmova koji su harali bioskopima u vreme kada je Senka bio na vrhuncu popularnosti. Na žalost, Rejmi nikad nije uspeo u svom naumu (nakon čega je izmislio svog superheroja Mračnog čoveka i ekranizovao Spajdermena), a Senka je dočekao svoju priliku u vreme kada je nostalgični voz već otišao, a publika bila spremna za novu vrstu spektakla koji ćemo videti kasnijih devedesetih. Ljudi koji su dobili zadatak da u ovim teškim uslovimai dovedu Senku na veliko platno su bili Rasel Mulkahi (režiser Gorštaka) i Dejvid Kep (scenarista Parka iz doba Jure).
Art deko, nuklearke i Mongoli sa telepatskim moćima
Ispostaviće se da je ovaj dvojac odradio svoj posao više nego dobro, a nekoliko intervencija koje su napravili pričajući nam staru priču o maskiranom osvetniku dosta su pomogle filmu da se izdigne iznad proseka, i to se da primetiti odmah na početku. Naime, autori su bili dovoljno pametni da ne pokušaju da naguraju ovog arhaičnog superheroja u današnje vreme gde mu nije mesto. Takav pristup bi neminovno vodio ka parodiji (greška koju je napravio Zeleni stršljen Seta Rogena). Senka operiše u zlatnim tridesetim godinama 20. veka – svetu koji je na pragu velikih (i opasnih) tehnološih dostignuća, ali u sebi još uvek krije zdravu dozu egzotike i misterije. Tvorci filma su u potpunosti iskoristili sve što ova epoha ima da ponudi.
Prvo, vremensko izmeštanje Senke u vreme njegovog nastajanja dalo je prilike dizajneru Džozefu Nemeku i Raselu Mulkahiju, koji je započeo svoju karijeru kao režiser spotova i kome su snažni vizuali uvek bila jača strana, da nam prikažu jedan fantastičan međuratni Njujork obojen snažnim uticajem art dekoa i začinjen sa malo istočnjačkih motiva koje Senkin glavni negativac Šivan Kan neminovno donosi u film. Ovaj svet je oživljen sa divnom kombnacijom ranog CGI-ja, naslikanih pozadina, praktičnih efekata i optičkih iluzija, kakva je mogla da postoji samo ranih devedestih. Muzika koja prati film, a za koju je bio zadužen veteran Džeri Goldsmit (Kineska četvrt, Zvezdane staze, Tuđin, Poltergajst i brdo drugih), je podjednako dobra i na isti način se igra istočnjačkim misticiznom i motivima koji su pratili tadašnje avantursitičke filmove. Poslušajte naslovnu numeru The Poppy Fields i odmah će vam biti jasno o čemu pričam.
Druga stvar koju ova epoha nudi je oslanjanje na njene tematske standarde i traženje izgovora za eventualna pomanjaknja u naraciji u konvencijama tadašnje pop kulture. Tako na primer Šivan Kan, koga tumači večno potcenjeni Džon Loun (Poslednji kineski car) u potpunosti zarobljava sve aveti međuratne Amerike. U pitanju je poslednji potomak Džingis Kana, čiji je plan da završi osvajanje koje je nekada davno započeo njegov predak. Njegovo oružje – isti set mentalnih moći koji poseduje i Senka (samo jači) i nevoljna pomoć naučnika Rajhnarta Lejna (Ser Ijan Mekelen) koji je na pragu da otkrije oružje koje bi potencijalno moglo da uništi ceo svet – atomsku bombu!
Znači, imamo Azijate sa telepatskim moćima koji u saradnji sa Nemcima (moguće Jevrejima) pokušavaju da zaspu Ameriku nuklearkama. Dobri stari američki rasizam i ksenofobija. Neki od sporednih likova su obojeni sličnim stereotipima, ali film to uopšte ne krije, niti traži da likove ili radnju shvatite ozbiljno. Naprotiv, autori traže od vas se opustite i uživate u predivnom neo noar svetu koji vam se vrti pred očima. Pri tome, koliko god da su stvari an ekranu sulude, filmadžije su uspele da ostanu sa dve noge na zemlji i nikada ne zađu u otvoreno parodiranje, ili kompromituju integritet likova, što je za svaku pohvalu.
Ti si Jin-Ko, Kasapin iz Lase
Još jedna zanimljiva stvar u vezi sa Senkom je i to što, dok se sa jedne strane snažno oslanja na ovakve klišee, sa druge strane se uporno trudi da potkopa konvencije superherojskog žanra i to pre nego što je sam žanr dobio svoj konačni oblik. Tako na primer, naš protagonista, koji u ovoj adaptaciji nosi ime Lamont Krenston, nije pošao na putovanje Azijom koje će ga zauvek promeniti iz nekih altruističkih razloga, ili čak željan osvete (poput Brusa Vejna), nego više kako bi isklesao sebi opijumsko kraljevstvo zasnovano na teroru i krvi.
Lamont doživljava svoj preobražaj u superheroja tek kada ga mistik Tulku zarobi i primora da savlada svoju mračnu stranu i iskupi se za brojne grehe boreći se protiv zločina. Ovde moram da spomenem koliko je kastovanje Aleka Boldvina kao Lamonta Krenstona bio nadahnut izbor. Čovek ne samo da izgleda kao da je putovao kroz vreme pravo iz te epohe, nego uopše nemam problem da poverujem da je u nekom trenutku svog života nosio nadimak „Kasapin iz Lase.“
Elem, ono što čini Krenstona toliko zanimljivim likom je to što je njegova tama još uvek prisutna i čini se da je jedino što je sprečava da ponovo eksplodira to što je ovaj put pravilno kanalisana. To čini Šivan Kana, koji je takođe stekao moći kao Tulkuov učenik (s tim što je njegov program rehabilitacije katastrofalno propao) ne toliko Jingom Lamontovom Jangu, koliko Jangom Lamontovom Jangu. Šta više, Šivan se otvoreno divi „ručnom radu“ koji je Krenston napravio za svog boravka na Tibetu i pokušava da ga preobrati na svoju stranu. Za razliku od sličnih scena koje smo, na primer, imali prilike da vidimo u Spajdermenu, ovaj pokušaj zaista deluje iskreno. Pored snažnih vizuala, odnos dvojice supranika svakako predstavlja najjače oruđe ovog filma i glumci se očigledno zabavljaju igrajući svoje uloge.
Ovde bih morao da spomenem i Penelopi En Miler u ulozi Senkine ljube Margo Lejn. Prvo, zato što izgleda sjajno u odeždi iz tridesetih godina. Drugo, zato što je Margo Lejn zapravo dosta zanimljiv lik koji se na svoj način protivi žanrovskim standardima, naročito onim koje su vladale u vreme kada je Senka nastao. Margo, ne samo što je na smislen način utkana u radnju (ćerka naučnika Rajnharta Lejna), nego je često otkačena, ravnopravna (i sama je talentovan telepata), korisna i u jednom renutku čak spašava našeg protagonistu. I to bez puno upiranja prstom i veštačkog feminizma.
Šta je pošlo po zlu?
Nažalost, i pored svega što radi dobro, Senka je nakon što se pojavio na američkim blagajnama pukao toliko snažno da je Šivan Kan bez problema mogao da ga iskoristi kao oružje masovnog uništenja u svojim planovima da zavlada svetom. Danas kada sam konačno u stanju da film sagledam objektivno, mogu da vidim i razloge zašto. Najpre, scenario koji sadrži toliko dobrih stvari, pati od nekoliko pomanjkanja koja ne mogu da sakriju ni svi petparački stereotipi u koje se Dejvid Kep tako srećno ušuškao, a to su odsustvo dublje karakterizacije, intrigantnijeg zapleta, i pravih uzbuđenja. Već u trenutku kada Senka otkrije planove Šivan Kana da zavlada svetom, sve karte su otkrivene i film se rutinski vuče do kraja. Epizodisti poput Tima Karija koji bi u drugim okolnostima briljirao u ulozi ludog naučnika, ovaj put nisu dobili dovoljno dobar materijal sa kojim bi mogli da rade.
Filmu, takođe, nedostaje kvalitetne akcije. To je stavka koju je čak i Fantom, Senkin duhovni brat i još jedan stradalnik na blagajnama, uspeo da veoma uspešno realizuje, tako ne može da se kaže nije moglo bolje. Sam Senka se pojavljuje jako, jako retko i svaki put kada se pojavi, film se više oslanja na interesantne specijalne efekte nego na interesentnu koreografiju ili uzbudljivu akciju. Kada ga protivnici isteraju na videlo, stvari se uglavnom zavaršavaju po kratkom postupku, upotrebom para srebrnih koltova. Nekada mi ovo nije toliko smetalo jer moji akcioni standardi nisu bili preterano visoki (reprize Otpisanih na RTS-u), a nakon što sam odrastao počeo sam da pronalazim stvari koje se dešavaju na ekranu kada je Senka odsutan podjednako zanimljivim. Ipak, razumem zašto bi svaki prosečan gledalac nazvao film anemičnim.
Ali, najveći greh koji Senka nosi na duši nisu niti razna zlodela na Tibetu, niti prepuštanje reflektora alter-egu Lamontu Krenstonu nego odustvo pravog, mesnatog trećeg čina. U akcionim filmovima postoji nepisano pravilo da svaka od tri velike akcione scene mora biti veća od prethodne. Kep i Mulkahi su u ovome potpuno podbacili. Poslednji obračun Senke i Šivan Kana je lep za oko, ali je izuzetno kratak i uglavnom se odigrava upotrebom mentalnih moći, što je verovatno najlošiji izgovor koji su autori filma mogli da iskoriste kako ne bi snimali angažovane akcione scene. Bilo šta, čak i obična borba mačevima, bilo bi daleko zanimljivije za gledanje.
Senka nad Holivudom
Kada se sve sabere i oduzme, kvaliteti koji dižu film iznad proseka, a to su harizmatični likovi i vizuelni spektakl očigledno nisu bilo dovoljni da impresioniraju tadašnju publiku koja je odavno zaboravila na ovog maskiranog osvetnika i nije bila ni upola fascinirana art deko setovima koliko ja. Filmu nije pomogla ni činjenica što se pojavio u isto vreme kad i Kralj Lavova i Forest Gamp, neki od najvoljenijih američkih klasika koji su ga bukvalno sahranili na blagajnama. Naš heroj se vrlo brzo vratio u mrak opskurne pop kulture odakle su ga autori filma prvobitno izvukli, a Džoel Šumaher je već sledeće godine privremeno stavio tačku na sve pokušaje da se neki „problematičniji“ strip junaci verno adaptiraju za veliki ekran sa veoma uspešnijim (barem komercijalno) Betmenom zauvek.
Senka od tada strpljivo vreba svoju priliku da se ponovo obračuna sa ljudima čije je srce mračno, Sem Rejmi i dalje pokušava da nekako oživi projekat, a veliki studiji se ubijaju u pokušajima da na veliko platno dovedu bilo kakvo ime koje može naći dobar odziv kod šire publike. Kolika je tržišna vrednost Senke ostaje da se vidi. Ipak, bilo bi lepo zamisliti novu adaptaciju koja bi sa sviim prednostima moderne tehnologije zaronila u mračnu dušu Lamonta Krenstona i dala nam film koji je dostojan Senkinog besprekornog porekla. Danas, kada su se plaštovi snažno urezali u pop kulturu, publika je mnogo raspoloženija za eksperiment, a filmovi poput Grada greha i Mračnog viteza su pomerili granice onoga što se može uraditi u okvirima žanru, okolnosti za povratak Senke čine se bolje nego ikad.
Do tada, imamo adaptaciju iz 1994. Film koji će, uprkos nekim pomanjkanjima, za mene uvek predstavljati sjajno nostalgično bekstvo u vreme pre raznih DC-ja, Osvetnika, Iks-mena, Marvela i naduvanih franšiza. Znate ono jednostavnije vreme kada su šešir i pištolj bili sve što je bilo potrebno da budeš žestok momak. Ili kada ste jurili pesme Tejlor Dejn po Trećem kanalu kako bi u spotu za pesmu Original Sin pohvatali što više igranih scena iz filma pre nego što uspete da se dočepate video kasete (Zašto više niko osim Bonda ne radi ovakve spotove?) Misterija i egzotika Senkinog neo noar sveta u kom su heroji opaki, žene lepe, a okoreli gangsteri idu ruku pod ruku sa moćnim čarobnjacima su se utisnuli duboko u moju svest i stvorili jednog doživotnog fana.
Ali ostavimo nostalgiju za trenutak po strani jer Senka poseduje neke mnogo opipljivije kvalitete. U pitanju je vizuelni spektakl koji tretira originalni materijal sa puno poštovanja i ljubavi i od publike ne očekuje ništa manje. Film koji je nekako uspeo da pronađe pravi balans između kvalitetne zabave i mračnijih aspekata glavnog protagoniste i ostvarenje čiji se unikatni stil i atmosfera mogu seći nožem. U vreme kada su upravo ove stvari otrovi koji izjedaju moderne superherojske blokbastere, mislim da možemo oprostiti našem titularnom heroju što je odlučio da se dosta stidljivo i sporadično pojavljuje pred publikom. Ne zaboravite, tajnovitost je njegov modus operandi.