Došao je vikend koji smo željno čekali. Drugi po redu Slaughter horor film i Heavy metal festival održao se od tridesetog juna do drugog jula u nekadašnjoj doljevačkoj klanici, mestu koje je i prošle godine bilo domaćin festivala. Kao i prošle godine nikakva viša sila nas nije mogla sprečiti da prisustvujemo na barem dva od tri dana festivala, te možemo smatrati da smo festival ispratili kako dolikuje.
Prvi dan je počeo uobičajeno. Organizovani prevoz iz Niša je krenuo oko 18č i ostavio posetioce kod ulaza na festival. Iskoristili smo priliku da pre zvaničnog početka programa prošetamo i osmotrimo ambijent. Organizatori su se maksimalno potrudili da mesto odiše horor atmosferom čemu su doprineli i rekviziti Miroslava Lakobrije, jednog od naših najboljih majstora za efekte maske, koji je pored Dejana Zečevića, režisera kultnog TT Sindroma i Nenada Bekvalca, poznavaoca žanra, njegovog kritičara i popularizatora bio jedan od gostiju festivala. (pogledajte slike). Pored dva metal stejdža postojala su i tri projekciona platna (Slaughter Movie Hall unutar klanice, Water Movie Screen pored bazena i Air Movie Screen nedaleko odatle) na kojima su posetioci mogli da gledaju horor filmove koji su bili na programu.
Festival je zvanično trebalo da bude otvoren u 19č unutar klanice koncertom grupe Ural Umbo, ali je zbog tehničkih problema premešten na jednu od metal bina. Prva projekcija je bila film Rez, francuski horor o filmskoj ekipi koja pokušava da snimi zombi film ne sluteći da će upasti u veću nevolju. Ovaj film je za bio malo iznenađenje budući da je počeo kao klasičan treš da bi se priča polako razvijala i pretvorila u dobru dramu.
Što se tiče ostalih projekcija postojao je širok izbor. Od 21č posetioci su mogli da biraju da li će na Air movie screenu da pogledaju Speak No Evil, satiru o danskom mentalitetu koja je u nekim momentima podsetila na Funny Games, đalo u klanici Francesca ili kratke domaće filmove na water Screenu koji su se takmičili za Zlatnu macolu. Izbor je pao samo na tri filma, po rečima stručnog žirija, jer po običaju ostali pristigli radovi nisu zadovoljavali kriterijume konkursa.
Iskoristili smo vreme projekcija u 21č da uživamo na metal koncertima da bismo se u 23č uputili do Water Movie Screena gde se očekivala projekcija dugo očekivanog Megalomaniaca, filma koji je dobio brojne nagrade. Nažalost, nepostojanje engleskog titla nam je onemogućilo potpuno uživanje pa smo se uputili do Slaughter hale gde je uveliko bila projekcija TT Sindroma. Izbor mesta je pun pogodak pošto je i sam film sniman u sličnom ambijentu, javnom kupatilu sa katakombama pa je publika mogla da se poistoveti sa mestom punom prljavštine i beznađem u kom su se našli junaci. Za to vreme se na Air Movie Screenu prikazivala Mona Lisa and A Blood Moon, rediteljke A Girl Walks Home Alone At Night koji je moćno i grešno zadovoljstvo.
Nakon nekog vremena smo se vratili na svirke i pošteno izdivljali uz dobro društvo i energiju. Prvo veče je bilo sjajno, jedino je, verovatno zbog radnog dana, broj ljudi bio dosta manji.
Nažalost, drugog dana izveštač sa lica mesta nije bio u mogućnosti da prisustvuje pa prenosi utiske trećih lica koja su bila naznačna.
Program je počeo u 14č tribinom „20 godina TT Sindroma“ u niškom Deli prostoru. Na tribinu su pored moderatora Dejana Ognjanovića, govorili Dejan Zečević, režiser horora koji je vremenom stekao kultni status, Miroslav Lakobrija, koji je na ovom filmu počeo da peče svoj zanat i Nenad Bekvalac. Na tribini se govorilo o razvoju TT Sindorma i njegovom laganom sticanju kultnog statusa.
Doljevac i širu okolinu je tog dana pogodilo veliko nevreme pa je postojao bojazan kako će se planirani program odvijati. Srećom, vreme se smirilo u večernjim satima pa je publika mogla da uživa u planiranom programu. Od filmova koji su obeležili drugi dan vredi izdvojiti Kronenbergov Crimes of the future koji nažalost nije u rangu njegovih ranijih ostvarenja, Lakobrijine kratke filmove, Evil Eye, španski folk horor koji podseća na radove Giljerma Del Tora i Orgy of The Damned, nastavak filma 2551.01: The Kid koji je prošle godine dobio Zlatnu macolu.
Završni dan je počeo prevozom u 18č i ulaskom na festivalski prostor. Trač partija i prijatna atmosfera su nas ponele pa smo zaboravili na projekciju đalo filma Abrakadabra u glavnoj Slaughter hali od 19č.
Došlo je vreme koje smo željno iščekivali. U 21č su na Water Movie Screenu dodeljene svečane nagrade, Zlatne macole. Za najbolji strani film proglašen je Megalomaniac Karima Uelaže, dok je nagradu za najbolji domaći kratkometražni film dobio film Bdenje Marka Marinkovića. Po dodeli nagrada organizovane su projekcije ova dva ostvarenja.
Za to vreme su se na Air Movie screenu odnosno u Slaughter halli održavale projekcije Speak No Evil, odnosno Crimes of The Future. Pošto smo ranije gledali ta dva ostvarenja uputili smo se ka metal stejdžu gde je počeo nastup benda The Bloody Earth koji mogu da stanu rame uz rame sa veteranima My Dying Bride. Pa smo uživali u jednočasovnom doom metal spektaklu.
Nakon njihovog nastupa smo otišali do Slaughter Halle gde je bila repriza projekcije Orgy of The Damned. Film je bio pravo osveženje i u odnosu na svog prethodnika otišao je korak dalje. Režiser je u ambijentu podzemnih tunela pokazao svu seksualnu devijantnost i izopačenost kojoj smo izloženi i sav distopijski nihilizam. Predstavlja pravi morbidni omaž nemim filmovima u vidu prisustva grotesknih figura koje obično komuniciraju preko nasilja i bestijalnog seksa.
Po završetku projekcije smo ispratili preostali program metal festival do kraja, nakon čega smo se organizovanim prevozom vratili domu.
Što se nas tiče apsolutno smo zadovoljan organizacijom. Organizator se maksimalno potrudio oko izbora filmova i metal bendova. Bilo je štandova sa rekvizitima, šank sa pićem i hranom i besplatnog kampa pa su i posetioci iz drugih gradova mogli da nađu svoje mesto. Program je bio prilagođen svim ukusima tako da niko nije bio nezadovoljan. Bilo je mnogo više ljudi nego na prošlom festivalu, što nas posebno raduje. Ni oluja ni uporni komarci nisu uspeli da naruše dobro raspoloženje koje je vladalo tokom ova tri dana. Jedino nam je žao što nismo uspeli da ispratimo sve filmove koje smo planirali (Megalomaniac nam je dvaput promakao, verujemo da će nam se uskoro ukazati treća sreća.)
Drago nam je što smo postali bogatiji za još jedan festival i što su ljubitelji horora i hevi metala dobili još jedan važan događaj u kalendarskoj godini, u kom se sve povinuje horor žanru. Uživajte u kvalitetnim filmovima i muzici i pozdrav do naredne godine.