Strip Filipa Drijea „Noć“ objavljen je 1976. godine. Posvećen je njegovoj preminuloj supruzi Nikol i smrti. To je autorov krik izražen snažnim bojama i linijama koje su čas oštre, čas se rastaču tvoreći najraskošnije kompozicije. Priča sama po sebi ne donosi puno toga novog, gradska plemena se bore kako bi se dokopala droge, ali je način na koji je ona izvedena izvanredan. Drije nam donosi raskošne crteže složenih kompozicija sa mnoštvom detalja. Svaki od nas zahteva mnogo vremena i posvećenosti i nemoguće je samo preletati sa stranice na stranicu, a da mnogo toga ne propustimo.
Kako i sam autor naglašava, suština ovog stripa je suočavanje sa smrću „koju su sakrili od nas na ZAPADU, zato što nas plaši, zato što nas nagoni na misli, zato što nije profitabilna, osim za neke“. Drije u „Noći“ preispituje njenu granicu sa životom i predstavlja je kao poroznu. Smrt se duboko uvukla u život ispunjen opsenama i iluzijom i svaka stranica odiše svešću o njenoj sveprisutnosti. Predstva smrti kao mogućeg izbavljenja, do kojeg su prečica veštački rajevi, u ovom slučaju droga, ispunjeni iluzijom neophodnom da bi se podnela svakidašnjica dozvaće u naše misli Bodlera i pre nego što ga autor bude direktno citirao. Treba obratiti pažnju na to da odnos prema smrti nije jednoznačan i, kako se strip bliži kraju, kod junaka se javlja strah pred nepoznatim, što dodatno produbljuje njihovu psihologiju. Autor će nam pružiti galeriju promiskuitetnih likova u čijem središtu je ambivalentno. Drije strip i otpočinje predstavljanjem tih „tužnih i lepih živih mrtvaca“, ali pre nego što ugledamo njihova oštra i upečatljiva lica sa karakterističnim tetovažama koje ukazuju na duboku patnju i poručuju „ende“, „tuee“, „baisee“, suočićemo se sa jednom naglašeno simboličnom i upečatljivom slikom. To je prikaz pomalo klonule ruke koja ne može da dosegne Sunce. Poljima u obliku trake, dijagonalnom kompozicijom, blagom promenom perspektive, ali i kontrastom na planu boja autor je postigao utisak udaljavanja od svetlosti. Ruka ljubičaste boje najavila je svet podzemlja u kojem žive Lavovi. To je za njih prostor sigurnosti gde sunčevi zraci ne dopiru. S druge strane, zora donosi smrt i razaranje, a njihova tela raspadaju se pod zracima sunca. Kao što vidimo, ni odnos prema svetlosti nije jednostavan. U jednom momentu i Anita Lepi Zglob poput radoznalog mačeta pruža prst prema zraku sunca. Dakle, svetlost donosi opasnost, ali u sebi nosi nešto neodoljivo privlačno. Kao da podseća da potoji neki drugačiji život koji je ostao nedostižan.
Ambivalentnost se nameće kao jedna od glavnih osobina dela jer, kao što vidimo, ona je u osnovi i likova i svetova koji ih okružuju, a podvučena je i na vizuelnom planu upravo kroz kontrast toplih i hladnih tonova, svetlosti i tame. Strip počinje mrakom, crnim stranicama koje se rasplamsavaju u požar boja. Uokviren je slikama Nikol i Drijea. Oni su prikazani kako stoje poput božanstava sa oreolom, koji zapravo predstavlja zver koja ih proždire. Slikom Nikol, uveden je specifični jarki kolorit koji je karakterističan za „Noć“. Upravo uz pomoć boja, Drije nas uvodi u svet halucinacija pod uticajem droge i tako stvara paklenu atmosferu kako bi prikazao smrt pre smrti, bilo da predstavlja svet podzemlja ili borbu koja se odigrava pod nebom koje gori podsećajući na pretnju koju donosi zora. U tu adsku atmosferu, autor će i kasnije uklapati fotografije Nikol, koja svojom mirnoćom i lepotom čini snažan kontrast okruženju. Ona je prikazana kao ideal, božansko u tom surovom svetu. Kako bi se podvukla distanca od realnosti, slike na kojima se pojavljuje Nikol prikazane su kroz mrenu zelene ili roze boje i kao kroz kaleidoskop. Da bi se došlo do tog delića radosti i lepote, potrebna je opsena, varka i drugi svetovi, potreban je fiks, što je razlog borbe plemena.
Čitavu drugu polovinu stripa zauzeo je „dance macabre” gradskih plemena kojim otpočinje borba za Plavi depo, srce grada i izvor droge. Povodom toga, izdvojiću tri ključne scene. Prva je poziv Anite Lepog Zgloba da se bore i Čeličnih Ruku da pevaju sa njim „dum dum velike smrti”. Za ovu tablu karakteristična je centralna kompozicija. U vrhu je lik Anite Lepog Zgloba, žene ratnice u krupnom planu, zatim vidimo lica lavova u čijem središtu su Čelične Ruke, a drugu polovinu predstavlja slika Čeličnih Ruku iz donjeg rakursa kako sedi na motoru držeći palicu u ruci i započinje pesmu „Brown Shugar” Rolingstonsa dok mu je iznad glave ogromno preteće Sunce. Ovakav odabir pesme, pored opsesije junaka dogom, u vezi je i sa likom Anite Lepog Zgloba, junakinje koja je simbol putenog, senzualnog, opipljivog, snažnog, nasuprot Nikol, koja predstavlja ideal i iluziju.
Sledeća slika koju želim da izdvojim je predstava raja. Interesantno je to što je potrebno ući na vrata pakla da bi se taj „raj” dosegao. Treba obratiti pažnju na scenu ulaska u čeljusti Plavog depoa, nekon čega nas Drije „prebacuje” u hram u čijem je središtu kao božanstvo Nikol. Slika je većim delom simetrična, prikazana kroz kontrast roze i zelene, s tim što su boje nešto bleđe u odnosu na ostatak stripa, a linije su manje oštre. Atmosfera u „raju” nije ništa manje paklena. On je ispunjen prljavštinom, bolešću i raspadanjem, sa leve i desne strane od Nikol, umesto lukova hrama, nalaze se dva zelena lika prikazana iz profila kako povraćaju, dok iz ritualnih posuda kulja vatra. Ipak, na podu je ispisano „eden”. U polju iznad slike hrama, u gornjem delu ove table su čestice svetlosti, dok donji deo čine lica Lavova opijenih ritualnom pesmom. Njih povezuje muzika koja im izbija iz ušiju opredmećena kao vatra. Dakle, na ovoj tabli vidimo prikaz trodimenzionalnog sveta, koji čine stvarni raj predstavljen svetlošću, veštački raj, iluzija stvorena pod dejstvom opijata, i pakao, koji je njihova stvarnost.
Poklonički ples u hramu predstavlja kulminaciju stripa i nakon toga slede slike postepenog razaranja. Ovakva predstava raja govori o svesti o prividu, iluziji, nestalnosti. U vezi sa tim kao važan motiv nameće se motiv zaborava koji se provlači kroz strip i, kada Hajnc pozoiva ostale u borbu, on ih poziva da zaborave noć i život. Ipak, zaborav ne dolazi tako lako, i uvek neko od likova podseća da ono što ih okružuje nije stvarno, već iluzija.
„Noć” se završava dolaskom zore i rasprskavanjem muzike. Variranjem scene sa početka stripa, Drije je uokvirio priču, suočivši svoje junake i konačno sa svetlošću i smrću. Ruka junaka i ovog puta je podignuta prema Suncu, ali sada može da ga dosegne. Linije više nisu oštre, već sasvim meke i oblici se sve više deformišu kako bi nam bilo prikazano raspadanje. Nema više kontrasta u bojama, već ostaje samo narandžasta koja prelazi u bledožutu kako se oblici razlivaju. Poslednje reči koje Hajnc izgovara su: „Život?”, ostavljajući mogućnost da smrt donese nešto više od mrtvog života.
„Noć” je strip koji od nas traži da mu se vraćamo iznova i iznova. Ima stripova koji nas svojom pričom i dinamikom „vuku napred”, pa nas radoznalost podstiče da što pre stignemo do kraja. Nasuprot tome, složenošću svojih crteža, morem detalja, promenama kompozicije, neverovatnim koloritom, Drije nas navodi da se na svakoj stranici zadržavamo i istražujemo zadivljeni njegovim talentom. Istovremeno, dok nas vodi kroz svetove iluzije, sučavamo se sa bolom i stvarnošću. Ako već niste, naoštrite svoje oči za „Noć”.
