DAN KADA JE SUNCE PALO NA ZEMLJU

Dan je bio nepodnošljivo topao. Nad ogromnim zelenim okeanom krošnji što su se pružale u nedogled prema plavičastim planinama odjednom zavlada mrtvačka tišina. Samo se nekoliko velikih ptica otisnulo sa grana u plavetnilo neba i stalo da obleće iznad velike čistine, kojekud načičkane busenima sasušene trave, na kojoj se uzburkani oblak prašine lagano slegao.

U polju se začu režanje, tiho i preteće, a potom i šuškanje mekih šapa po sasušenim vlatima. Čovek koji se tu našao nemo je posmatrao užasni prizor; ogromna mačkasta zver vukla je kroz prašinu u svojim sabljastim zubima gomilu krvave mase koja je samo izdaleka nalikovala ljudskom biću. Iz njegovih očiju nije se moglo pročitati da li je to što oseća bio strah ili bes. Nepravilne crte na  grubom licu bile su iskrivljene u neljudski grč. Jedva da je dan prošao od kako su lovci iz njegovog plemena koje obitava u krševitim brdima na južnom obodu  šume poveli tek stasale mladiće u svojevrsnu inicijaciju. Setio se njihovog gromoglasnog pokliča kada su im u ruke data koplja – znak da su odrasli u muškarce – i njihove nepokolebljive volje da se kao takvi dokažu svom narodu. Podelivši se u manje grupe, raštrkali su se kroz pravi pravcati lavirint stabala rešeni da oprobaju blagoslov plemenskog vrača. Međutim, u tmini pod krošnjama, njegova dva saplemenika i on, poneti osećajem nadmoćnosti koju pruža brojčanost, udaljili su se od drugih a da to nisu ni primetili. Nisu čak ni obraćali pažnju na zlokobnu tišinu koja je nastupila. No, jedan od njih ubrzo je zapazio dve tačke koje su smaragdno sijale u senkama. Sledećeg trenutka iz žbunja je izletela zver i poput besne furije se obrušila na njih. Glasni urlik smenio je užasavajući smrtni ropac jednog od njegove braće. Preostali drugar je hitnuo koplje na masivna pleća koja su se prelivala u senkama, a potom su se obojica dali u beg. Ali, trud im beše jalov; čim su se bosim stopalima dotakli čistine za njima se sjurio ogromni tigar i bacio na drugog nesrećnika. Čovek, svestan da ne može umaći, dočeka tu gromadu od mišića i kandži u momentu kada se obrušila na njega. Poslednjom snagom očajnika uzmahivao je kremenim nožem na zver, ali svaki mu je napor bio izlišan. Moćne čeljusti zarile su se u vrat, pa u telo rasecajući meso i drobeći kosti. Ostao je još samo on, Gor’Na, lovac iz horde Altahi.

Zla kob je nad njime ovog dana, mislio je. U osvit zore bio je kopljonoša svog plemena koji je sa mladima slavio život. Sada, vredeo je koliko i zec uhvaćen u zamku, čekajući gnusnu smrt za koju je znao da neće izbeći. Čvrsto je stegao svoje koplje žilavim rukama kada primeti da ga dva smaragdna oka fiksiraju tu gde stoji. Mrmljajući sebi u bradu, zakljinjao se manima svojih predaka da neće umreti a da ne pokuša da povede u smrt i svog ubicu, iako je duboko u sebi znao da kameni vrh koplja ne vredi ništa naspram razularene snage zveri. A ona, evo, već se lagano približava, vrebajući svoj plen. Naperio je koplje prema tigru koji kao da ga je čikao svojim režanjem, obećavajući smrt. Potom urlik označi početak napada, na šta hrabri lovac na mamute jedva primetno zadrhta. Za tren oka uzmahnuo je svojim kopljem. Ali, u momentu kada se tigar spremao na skok, njegove moćne čeljusti se zaklopiše; on načuli uši i zastade. Potom poče da tupo zvera okolo i da lagano uzmiče pred zbunjenim čovekom koji se tih trenutaka pitao kako još nije mrtav. Sledećeg trena u očima ogromne mačke ugasnu ubilački plamen a na njegovo mesto dođe neka nejasna bojazan. Zver frknu prema svojoj žrtvi, uzmahnu glavom i ubrzo nestade među stablima, ostavivši zabezeknutog čoveka da nemo stoji kao skamenjen. Njegovo gotovo nago telo ponovo prodrmusa drhtaj i naposletku on spusti koplje i uzdahnu. Šta god da je nateralo zver da tako bezglavo utekne i ostavi svoju lovinu nije mu tog časa bilo važno. Važno je bilo samo da je živ… On… Gor’Na… od horde Altahija…

No, nekoliko slabašnih otkucaja srca potom, pažnju mu naglo privuče neko čudno brujanje… Glasno i udaljeno… Kao da dolazi odozgo. On se trže i pogleda ka svodu; plavetnilo vedrog neba lagano je poprimalo neku grimizu nijansu koja se mešala sa bojom plamena a samo Sunce učini mu se sjajnije. Gor’na poče da žmirka mada nije skretao pogled. Naposletku, nebom se pronese grmljavina a Sunce kao da se raspali; delovaše kao da se od danonosne zvezde odvoji jedna plamena suza a njen bljesak proguta svaku drugu svetlost. Gor’Na zakloni oči svojim kosmatim rukama ali, kada ih je opet otkrio, video je nešto poput vatrenog koplja kako stremi na dole. No, mesto da beži, strah pomešan sa tupom radoznalošću prikova mu stope u mestu. Plamena lopta buktala je kroz vazduh nekoliko trenutaka i potom se uz gromoglasnu eksploziju zakucala u šumu – svega ligu ili dve od zabezeknutog lovca. Plamen bljesnu belom svetlošću a Gor’Na pokuša da pokrije uši usled praska. Dreknu i pade na zemlju kada ga neka sila nalik snažnom naletu moćnih vetrova odbacila iz mesta. Video je kako se veliki stub dima i vatre uzdiže poput gigantske kobre koja širi svoj lepezasti vrat. Stade da se koprca po prašini u bezuspešnom pokušaju da ustane, a kada se konačno uspravi, poče da beži kao bez duše. Sve oko njega pretvorilo se u metež; padala je vatrena kiša od kamenja, stenje i drveće padali su na zemlju i razbijali se. Jato preplašenih ptica oduvao je nalet ravan tajfunu, a samo nebo se naglo pomračilo. Oblaci dima uvijali su svoje pepeljaste pramenove poput strašnih zloduha koji se kote u košmarima ludila kada plamen utihne u noći a vračevi bacaju kosti uz koje prizivaju seni mrtvih.

U momentu kada ga je zamalo smlavila stena koja je pala tik uz njega, on stiže do jednog kamenitog krša obraslog u mahovinu i baci se među gromade. Stena pogodi mesto sa kojeg se samo treptaj oka ranije odbacio snažnim nogama i umalo ga ne prikuca za otkriveni zaklon. Sklupčavši se poput deteta, osećao je kako mu se duša odvaja od tela dok je udarni talas nosio kamenje i grane koje su ga zatrpavale. Nikada pre njegova čula nisu iskusila ovakav užas. Tigar mu se činio kao ništavna napast spram ovakvog razaranja koje je čupalo šumu iz zemlje. Zar su se nebesa slomila pod stopama Oca Sunca koji pade da i sam pogine i svojom lučom spali vasceli svet? No, u svojoj primitivnosti nije mogao, i da je hteo, da zamara svoj prosti intelekt takvim pitanjima. Smrtonosna oluja je prošla jednako brzo kako je i došla a on, još uvek nesvestan i prostora i vremena, poćuta koji moment dok sve ponovo ne zamuče. Zatim stade da razmiče grane i šljak koji ga je pokrio maločas pa izmile iz svog skloništa. Stene među kojima je našao zaklon bile su iskrzane. Ogolela stabla skršenih grana stajala su kao grobni belezi a svuda je padao pepeo, poput snega na povetarcu. Lovac načini nekoliko koraka hramajući; jedna kamenčuga izazvala je na njegovoj butini krvavu oteklinu. Krv iz razbijenog čela slivala se niz njegov vrat i široke grudi. Umalo se ne srušivši, on zastade nem pred prizorom. Činilo mu se da je sam život istrgnut iz zemlje nad kojom se sada nadvijalo mrškasto nebo gde se sunce više nije dalo nazreti. Zakoračio je unazad u svoj toj buri pomešanih osećanja želeći da ode odatle. Potražiće svoju sabraću za koju se nadao da su još uvek u životu. Da. I vratiće se sigurnosti svoje kolibe. Svuda samo ne ovde – tamo je želeo da bude. No, njegove noge kao da otkazaše poslušnost razumu, te polako pođe nazad u istom pravcu iz kojeg je maločas pobegao. Korak za korakom, svaki beše bolan i težak. No, uskoro lovac zaboravi na bol koji mu je pričinjavala povređena noga i poče da osmatra oprezno. Bio je ranjen i nenaoružan, i uz to sam. A usamljenik je ovde predstavljao lak plen. Ali, zverinja više nema. Bar u to je bio siguran.

Gor’Na je bio srednjeg rasta poput ostatka njegovog naroda. Njegova ramena bila su široka a ruke mišićave i snažne. Vitki struk kao da mu se nastavljao u uskim kukovima koje je pokrivao komadić uštavljene kože, a noge su mu bile tanke ali užilavljene. Lice koje su karakterisale široke vilice i izraženi čeoni lukovi, činilo je da više nalikuje kakvom divljem stvoru nego li čoveku, a svaki njegov pokret uprkos zadobijenim povredama odavao bi hitrinu i spremnost koja prevazilazi ono što će potonji sinovi civilizacije nazivati živošću. Trgao je jednu skršenu granu koja će mu poslužiti kao batina i krenuo. Niko nikad, pa ni on sam, neće znati reći šta ga je tih trenutaka mamilo napred. Hramao je, klizeći po košmarnom krajoliku pogledom otupelim od vrtoglavice, sve dok teren ne poče da prelazi u blagi pad kao da se spušta u kakvu dolinu. Njome se širio gust oblak dima čija ga je ljutina ujedala za oči. No, odjednom se oseti nekako čudno, lako poput pera, kao da je nošen nečijom nevidljivom rukom. Iskrsavao je i nestajao u tim lelujavim pramičcima poput fantoma. Uskoro se dim razvejava, a Gor’Na zastade kao po komandi. Odatle je mogao videti udubljenje nalik jami koje tu ranije ne beše. On se lagano primače obodu.

Beše to krater, dubok preko dvadesetak koraka, savršeno kružnog oblika i kosog pada. No, ono što se naziralo u njemu učini da lovac zine tupo. Na mesto umiruće zvezde koju je očekivao da vidi izdisala je čudna magličasta tvar i stremila na gore nalik vretenu, a iz te se neprirodne izmaglice mogla videti nejasna figura. Lovcu se iz daleka učini nalik kumirima koje su Altahiji podizali svojim bogovima. Uprkos upozorenjima koja su mu se rojila u umu, počeo je da se spušta dole. Želja da vidi šta je to što je uništilo njegov mali svet bila je jača. Usporio je hod kada se našao u neposrednoj blizini misteriozne figure. Ali, ono što je usledilo zatim učinilo je da se ranjavi lovac ukopa u mestu. Iz prva je delovalo da ljudska prilika pognute glave kleči na jednom kolenu, oslonjena na svoje pesnice. Ali, najednom, u njoj se nazreše znaci života, a pred uzneverenim lovcem se uspravi pravi pravcati kolos. Izgledao je kao čovek, ali takav čovek nikada nije gazio prahom zemlje. Gor’Na jedva da mu je dosezao nešto iznad pasa. Njegovo potpuno nago telo bele puti bilo je sazdano od snopova vretenastih, punih mišića, gotovo bolesno simetričnih. Lice mu je bilo maska vanzemaljske lepote – a beše strašno. Na njemu su dva oka blistala poput uglačanog ahata, a kosa mu beše duga crna griva. Lovcu jezik udari u nepce. Njegov pogled pun neverice na tren se ukrsti sa neizdrživim pogledom diva u kome se ogledaše nedokučive tajne i vanvremenska mudrost. Ali, u tom pogledu nije se dala nazreti ni trunka ljudskosti. A ni milosti.

Div zakorači napred našta lovac načini korak unazad. Činilo mu se da će mu srce iskočiti iz grudi. No, div se nije zaustavljao a Gor’Na, koji se blizu smrti tog dana našao već nekoliko puta, instinktivno zamahnu svojom batinom pa uputi udarac ka divovom pločastom trbuhu. No, batina puče kao da je trula grančica o golemu šaku koja polete poput zmije i zgrabi nemoćnog lovca za vrat podigavši ga sa zemlje kao da je perce. Iako se divljački borio protiv tog gvozdenog stiska, Gor’Na naposletku pogleda u oči koje su sada tinjale poput crne vatre. Njegovo batrganje uskoro se umiri a izraz mu posta staklast. U jednom momentu učini mu se da tone u mračnu izmaglicu van vremena i prostora. No, u njoj počeše da se rađaju oblici, isprva ništa više stvarni od pričine koja ih je kotila. Odnekud zasija rastopljena magma prkoseći mraku, a svaki put kada bi odjeknuo udarac čudnog malja, plamen bi zaiskrio belo rasipajući se poput zvezdica u prvobitnom haosu. Magma je postajala čvrsta, uobličavala se u nešto što naposletku zacvile kada bi bačeno u led. A taj spoj leda i vatre tada beše ponet snažnim rukama; novo blistavo oružje koje je presecalo meso i kost i žile. Ta čudna vizija postade gotovo opipljiva, i Gor’Na posvedoči nesanjanom usponu svoje rase.

Poput mrava ljudi su jurcali tamo amo gradeći čudne kolibe od kamena koje su se u neverovatnim oblicima uzdizale ka nebu blješteći poput zažarenog ugljevlja na suncu. Gledao je ljude, odevene u čudnu sivu odeždu koja je odbijala sunčeve zrake. Video je uzdizanje palog boga i sudare hordi koje jašu na tankonogim zverima dok se na njihovim kopljima vijore čudni znaci. Gledao ih je kako umiru i krvare u blatu, dok se nad njima nadvija olovno nebo poput znamenja sila koje će se tek zvati ratom. Osećao je svu patnju i bol i sumanutu želju za ubijanjem kakva ne beše svojstvena ljudskoj rasi. A onda usledi pad čovekov i oblak otrovnog crnog dima koji prekri nebo, preteći da poguši sve živo na zemlji. Za njime uslediše kolosalne plime koje su nosile smrt svetu. No, video je i novi uspon čovekov koji će u čudnim čamcima leteti nebom, dok zemljom koju će prekrivati sivkasta tvar ljudi gone beživotne naprave čija brzina daleko prevazilazi i najbrže zveri. Video je i čoveka u čudnoj odeći pod kukastim simbolom koga nebrojeno mnoštvo pozdravlja visoko podignutom rukom, i plamene suze koje će padati s neba rušeći kamena naselja crvenih krovova u zaglušujućoj grmljavini. Bogovi će biti zaboravljeni a zemlja pusta spram jada koji će odrešiti ljudske ruke. Poslednje što se ukaza beše poraženo dete mrtve zemlje, kako leti prazninom među zvezdama u nečemu što naliči santi leda. A potom sve poče da nestaje i da se rastapa.

Tada gigant podiže svoj pogled ka mrškastom nebu.

„Baciste me dole i time izgubiste bitku“ odjeknuo je njegov gromki glas u prazninu svoda „Survali ste Mene u prašinu, i time ste gurnuli svet u haos… Jer Vaš je sklad krh koliko i Vaša tvorevina, a Ja ću podići sebi tron na njenom vrhu! Vaš svet će goreti! A na njegovim razvalinama Ja ću izgraditi bolji!“

Rekavši to, on pođe prema ivici kratera. Zlosrećni Gor’Na je ostao da leži u pepelu i prašini, očiju užasnutih i uperenih u nebo. U njima se više nije nazirao ni tračak razuma. Njegovi udovi bi se čas trgli, čas opustili, a isprekidani dah lagano je slabio dok naposletku sasvim ne utihnu, a celo se njegovo telo potpuno umiri.

Tajanstveni div izbi na površinu i osmotri. Pred njime je ležala razorena pustoš. U obličju čoveka je pošao, ali nije ljudska prilika zašla među skršena stabla, već nešto dugo i vijugavo odgmiza kroz prah i uskoro se stopi sa sumrakom. Zlokobna tišina avetinjski se izrugivala kroz tamu, noseći sa sobom šapat koji prethodi lavini. A duga noć nadvijala se nad snenom zemljom.

 

Autor: Mladen Marković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *