Smrtovnica mojih majki, ili skraćeno Smrtovnica, je horor roman, sačinjen iz nekoliko priča. Više od horora, za roman bih rekao da pripada slešeru, ili da ima slešerske elemente više od onih klasičnih elemenata jeze. Ipak, iako je doza strave prisutna, kao i delovi eksplicitnog nasilja, ovi segmenti ne zauzimaju veliki procenat radnje u onoj meri u kojoj erotika. Mogu da zaključim da se ovde radi o kombinaciji, pažljivo doziranim elementima nekoliko žanrova. Maja Mitić je uspela da usaglasi elemente u jednu celinu u kojoj, ako oduzmete nešto, potencijalno oduzimate šarmu radnje u romanu.
Samo delo, prilično je kratko za roman, što može biti problem za one čitaoce koji su navikli na obimnija dela strave. S druge strane, svaki segment ima svoju svrhu, a pošto delovi maltene čine zasebne celine, dopušta čitaocu da isplanira kako i kada će pročitati roman, pa i oni s manjkom vremena mogu pokupiti knjigu i uživati u njoj. Delo jeste kompaktno, bez viškova i skretanja s glavnog toka, ali bih dodao bolji završetak, ili da kažem, zaokružio bih sam kraj na drugačiji način.
Naslovna strana, odnosno, korice ovog romana mogu biti… neljubazne prema posmatračima koji će je slučajno videti u prolazu. Ipak, nećemo suditi delu po koricama, jer motivi s korica odgovaraju karakteru priča. A kakve su priče zapravo?
Priče
Radnja orbitira oko kletve koja pogađa tri generacije žena u jednoj porodici. Događaji su linearni, i prate tehnološki razvoj, pa ćete u stranicama videti svet nakon Drugog Svetskog rata, doba sedamdesetih, devedesetih i nešto modernije doba pred kulminaciju romana. Svaka priča ima svoju junakinju, i sve priče su napisane iz ženskog ugla, s povremenim skakanjem između likova. Naravno, taj prebačaj iz jedne perspektive u drugu je rezervisan samo za glavne likove za tu jednu priču i nema naglih skokova i mešanja narativnih tokova iz drugih priča. Možete to smatrati blokovima koji imaju zajedničku podlogu, ali se inače ne dodiruju.
Snaga i zloćudnost kletve koja pogađa žensku lozu Radenkovićki, dolazi u talasima, s tim da se u prvoj priči upoznajemo s poreklom kletve, kako je sve počelo, zatim pratimo njeno pojavljivanje i metastazu u životu naredne generacije junakinja. Na neki način, te celine možemo smatrati velikim kristalnim balonom s junakinjom u sredini, nad kojom se vrše opiti i testovi. Ispituje se karakter junakinja, i svaki put kada junakinja proba da uradi nešto dobro, zatiče je novi talas problema. Tabu teme za ovdašnji tip vaspitanja, preljube i drama, obrađene su s ličnog gledišta žrtve, tako da romanu ne manjka šok efekat. Kako heroine rešavaju te probleme, i koliko je težak teret kletve koji nose na leđima i u duši, ostavljam vama da saznate sami.
Mogu da kažem da su priče pomalo repetativne, jer su počeci laganiji, vedriji, zatim se ide u dubinu, u meso, u mrak i crnilo koje donosi pomenuta kletva. Ta igra svetla i tame, postoji da bi jedno drugo naglasili, da bi se zapazio proces tonuća i propadanja, bilo ono psihičkog ili moralnog porekla. Svaka žena koja nosi priču, podvrgnuta je tim igrama, i kako se svetlo menja u tamu, tako se i ličnosti adaptiraju i postaju svetlije ili mračnije. Talasanje od vedrine do oblačnog se na taj način i izražava, s tim da zatamnjenje biva prisutnije kako odmičete s čitanjem.
Mitićeva se u ovom delu nije fokusirala na svet koji gradi, iako ima napomene da se nešto dešava u gradu, periferiji grada ili u posebnoj prostoriji sa sunđerastim zidovima. Sva pažnja je usmerena na likove, zato najviše dobijamo njih i njihove lične raskole, dileme i frku potpomognutu opijatima.
Likovi
Na karakterizaciji ženskih likova se moglo poraditi, mahom jer su sve žrtve jedna nalik drugoj, pa mi nedostaje izraženih osobina koje ih razdvajaju. Postoje razlike, ali su u pitanju nijanse više nego značajne promene mentaliteta. Isto je i za muške likove, koji uglavnom čine kontra teg junakinjama. Mitićeva je sve svoje žene i devojke osmislila kao osobe vedrog duha, zaljubljive prirode, osobe koje od života traže paletu užitaka kao što su: užitak u ljubavi, užitak u telesnim potrebama, užitak u opijatima i manje prisutan užitak u osveti. Muškarci su s druge stane, izvor problema, izvor sivila i katalizatori pogubnog ponašanja. Crnilo, ono pravo crnilo, dolazi iz ženskih likova i to je ostavljeno kletvi da im uporno uskraćuje zadovoljstva, zabranjuje im da budu voljene, odnosi im sreću dok istovremeno zadaje bol. Igra svetla i tame koju sam spomenuo, reprezentovana je u oba pola, pa su devojke svetlost, a muškarci tama.
Radenkovićke su erotične, senzualne, jebozovne, povodljive raznim spoljnim uticajima. Krasi ih analitičnost, jak osećaj za introspekciju, izrazita mentalna snaga da se nose s kletvom i da žive s tim. Pored toga, imaju snažan majčinski instinkt što u nekim pričama postaje dominantna karakteristika. Tu se dve stvari kose i koegzistiraju u njima: opsednutost muškarcima i realizacija da je ta opsesija koren njihovih problema i uzrok pada. Često se ta opsesija slikovito odražava na junakinju koja požudu izjednačava s ljubavlju. Biti dobra u krevetu, jednostavno ne može značiti da se ljudi vole, ne ako je seks, ili usputna radnja, ili čisto upražnjavanje zadovoljstva.
Zapravo, to mi je najviše nedostajalo u romanu, početak ljubavne veze, romantika koja se postepeno gradi i sporo se kreće prema seksu, a onda vatromet, fešta, koitus nabijen energijom i strašću. Smatram da bi priče bolje funkcionisale da imamo sporiji uspon, sve one sitnice u vezi novopečenog para, i da to potraje kroz priču da bi se pred treću četvrtinu veza rezultirala vrućim seksom odakle bi posle sve dobilo nagli obrt. Mitićeva je u stvari koristila takav uvod u nekoliko navrata, ali je ceo taj početak ostao nerazrađen da bi se takva energija osetila kroz priču. Deluje mi zbrzano, kao da seks nije nagrada. Nedostaje golicanje mašte čitaocu, sramežljivost kod žene, i kavaljerstvo kod muških. Iako mislim da je to problem, razumem da je akcenat namerno sklonjen od takvih ljubavnih elemenata, jer priče i teme se bave nečim drugim. Koncept romana u pričama jednostavno ne dopušta da se prikaže baš svaki detalj, svaki suptilni signal simpatiji koji bi kasnije od varnice rasplamsao divlji požar. Ipak prikazuje duži vremenski interval koji obuhvata život nekoliko osoba. Da je u pitanju klasični roman sa samo jednom junakinjom, sporo cvetanje ljubavi bi onda bilo u propisnoj dozi, ali pošto ipak govorimo o nešto drugačijoj konstrukciji, akcenat je morao da padne na funkciju kletve i tamnoj strani ljubavnih veza.
Muškarci su potpuno druga stvar. Većina ih je kurata do poda, manično vođeni karijerom ili svojim interesovanjima, tako da su Radenkovićke predmeti za davanje oduška seksualnim potrebama. Svaka interakcija, svodi se na ciljanu akciju da se junakinja odvede u krevet, ili do klupice, ili do zadnjeg sedišta automobila. Hiroviti, teške naravi, principijelni, pogrešno nasađeni, ovi likovi su poput bumeranga i stalno ulaze i izlaze iz života junakinja. Tu su da zamute vodu, pomrse konce, naprave decu i onda uskaču, iskaču i poskakuju kroz dalji tok. Odnos koji ovi fatalni momci imaju s junakinjama je… pa… fatalne prirode. Nudi nam se tok u kom, psihološki profili počinju da se nadmeću, utvrđuju granice i nanose štetu jedno drugom u borbi za prevlast, što je zanimljivo pratiti.
Zaključak
Kao laik i neko ko horor ne konzumira često, Smrtovnicu bih opisao kao „Seks, droga i rok‘n‘rol“ romanom. Delo predstavlja turbulentnu vožnju kroz živote tri žene s vrlo reprezentativnim erotskim opisima i završnicom kakva se viđa u boljim Holivudskim filmovima. Kombinacija strasti, strave i drame, uz bogat rečnik i metronomski tempiran tok, je nešto s čime se nisam sretao do sada. Knjiga će se, verujem, dopasti onima koji su navikli na horor, ali i onima koji se s hororom ne bave često.
Nadam se da će Mitićeva nastaviti da stvara i dalje, jer me je zainteresovala kako će se snaći s nekim narednim romanom, jer me je ovaj uzbudio… i psihički i fizički.