Da li smo u nekom trenutku shvatili da o istome govorimo,
Mi – obuzeti dosadom i strahom?
Zabezeknuti sobom, ne situacijom, čovek je, u ponovljenoj istoriji, razočarao, ponovo, neshvatanjem sopstvenih (ne)mogućnosti.
Plače svet. Naviru misli. Čekamo promenu. Čekamo. Čekamo…
Dosado, dosado svetova
(Petrović, Burleska Gospodina Peruna, Boga groma)
Točkovi napretka i promena, načini globalizacije, oteli su se kontroli i kotrljaju se sve većom brzinom, dok se običan čovek, ograničen svojim (ne)mogućnostima, ali pre svega ograničen strahom, sada kotrlja za tim nezaustaviljivim talasom koji preti da samelje svoje stvoritelje.
Svestan da je sloboda izmakla kontroli, on živi u večitom strahu. Strah, nekada podeljen na egzistencionalni strah i strah od pređašnje doživljenog straha i njegovih posledica, dobija nove dimenzije u fluidnom vremenu i u fluidnom društvu: postaje sveprisutan, prožima svaku poru postojanja i međuljudskih odnosa. Razvoj tehnologije i napredak u umnom pogledu, umesto da donese olakšanje i zaštitu, samo produbljuje dimenziju straha.
Erotika straha je univerzalan fetiš!
Prignječeni imaginarnom slobodom, obasuti informacijama sumnjivih vredost, grčimo se u orgazmičnom zasićenju tragedijama. Nervi trne na samu pomisao – Kako je blizu. Tu je. Samo što nije. Bliži se. Sada će. Udahni! Drži dah! Stegni se! I ništa. Ponovo, ništa. ALI! Eno je tamo. Blizu. Gledaj!
Vampirska, neutoljiva žeđ za tragedijom nadražuje. I ćutimo o tome. Ćutimo, jer je sramna takva naslada. Ali je bolja nego dosada!
Neki znaju da je strah naslada, da je strah smrt, da je smrt dosada, da je strah dosada. Pred tim nekim mi otvaramo sta i zatvaramo oči. Hranimo se šuštećim glasovima sa TV-a. Prepuni, a nikada siti, od njih pucamo.
Onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven
(Petrović, Pustolov u kavezu)
Biti Stari Sloven – samo je nostalgični odjek malobrojnih optimista.
Nas su preuzela neka druga nebesa i bežimo od drugih paklova.
Ne plodimo zemlju junačkom krvlju kao što smo nekada.
Mi čekamo… Čekamo u jednoličnosti. Bez mašte. Jer, neki drugi maštaju umesto nas.
Mi imamo prečeg posla!
Opsednuti razdeljenostima, kao i fobijama, uzdamo se u meko božanstvo ili sudbinu da se nad nama smiluje i podari makar lagani veo smrti, radije, nego li teški pokrov dosade i života proživljenih kroz toliko duša i nebrojeno ponavljanja.
Mi smo nesrećni likovi avangarde!
NIŠTAVNOST U NEDOSTATKU INDIVIDUALNOSTI!
Sve psihoze su nastajale iz ove traume ili traume sopstvenog tela.
Mnogi avangardni autori su težili da pronađu lek za ovu vrstu raka, ali su neželjene mutacije mučile likove do njihovog krajnjeg kidanja žila i eventualnog, svesnog ili podsvesnog samoubistva. Ali, to zlatno doba groteske je beskrajno zabavno – tamo mrtvi igraju igru samoubistva. Čovek nije životinja zato što zna da je životinja, zato što zna da je od rođenja osuđen na smrt i što zna da živi uništavajući i da gradi samo usmrćujući! (Basara, Uspon i pad Parkinsonove bolesti)
Vrata se polako otvaraju.
„Isto“, reče Nabor sam za sebe, koračajući, „u dolini, u planini ili raju, sve je to uvek isto! Uvek tlo pod nogama, a nebo daleko.“
(Petrović, Burleska Gospodina Peruna, Boga groma)
Vrata su otvorena.
Odvezanih ruku, ali zavezane duše, krećemo u novonastalu slobodu kako bi se još jednom uverili kako je nikada nismo imali.
Zar nam nije zabavno?!
Literatura
Basara, Svetislav (2006). Uspon i pad Parkinsonove bolesti, Beograd : Dereta.
Petrović, Rastko. (2003). Burleska Gospodina Peruna, Boga groma. Beograd: NOLIT.
Petrović, Rastko. Pustolov u kavezu. http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/