Pisac Stiven King oformio je svoje ime kroz žanr fantastike i horora. Inspirisan je B hororima 50-ih, što se vidi u njegovim grotesknim i živopisnim čudovištima i monstruoznim slikama. Ipak, većina njegovih užasa rađaju se iz samog čoveka i postaju zlo – otržu se od ljudskog u nama i postaju bauci.
Ljudi govore da se čovek leči kada se izleči dete u njemu. Kingovi junaci su upravo ta neizlečena deca – oni se bore sami sa sobom, dok za njima šetaju senke iz prošlosti i ne daju im da žive svoje živote.
Roman „To“ Stivena Kinga se više posmatra kao horor nego coming of age (tj. roman o odrastanju), a istina je da spada u oba žanra. Za ovo je mahom zaslužna prva ekranizacija ovog romana iz 1990. godine. Kjurijeva fantastična izvedba Penivajza, praćena jezivom „kingovskom“ muzikom je bez sumnje odgovorna za kolektivni strah od klovnova kod generacije milenijalaca. Ovaj film je, pre svega, film o Penivajzu, u skladu sa nazivom koji nosi, dok su klinci (i odrasli klinci) u senci njegovog zla.
Roman o personifikovanom bauku iz Derija u Mejnu doživljava istoimeni rimejk 2017. godine, gde „luzeri“ stiču ravnopravan status sa Penivajzom. Ovom filmu smo zahvalni na svemu: glumi, adaptaciji, režiji, ali pre svega na tome što je roman „To“ prikazao kao priču o odrastanju. Penivajza ovog puta tumači Bil Skarsgard, i daje svom klovnu jednu detinjastu notu (a po obožavateljkama i seksepil). S druge strane, novi „luzeri“ su pojedinačno nezaboravni likovi, a zajedno su jedna prava Kingova ekipa dece iz Mejna.
Sam King tvrdi da niko pametan i normalan ne može da voli srednju školu. U svojoj knjizi „O pisanju“, za njega je napuštanje ove ustanove konačna mogućnost da se čovek posveti smislenim stvarima u životu – kao što je pisanje. Međutim, King je odrastao i zreo čovek, i zna da svu tu decu iz „štreberskih debilana“ prave neki odrasli. I zna kako je zlo deo naslednog materijala.
Odličan primer derijevskog zla, ljudsko zlo, je Henri Bauers. Henri potiče iz porodice zatucanih redneka, na čelu s poremećenim ocem. Otac je rasista s toliko mržnje da žudi za smrću porodice Majka Henlona. Bauersovi krive crnce za svaki baksuz, što je u to vreme bila česta podloga za rasizam. Henri je klinac koji preslikava mržnju svog oca, i kad odraste je primi kao svoju. „To“, ipak, postoji zahvaljujući slabostima građana Derija. „To“ je čudovište koje sami građani hrane svojim najmračnijim stranama. Ono se hrani strahom, pa za hipohondričnog Edija nekad postane gubavac, dok se Bilu javlja živi leš malog brata. Odrasla Beverli ga vidi kao novog stanara u svom bivšem stanu, jer je to stan koji više nije njen dom, i ona više nije tatina mala Bevi, već odrasla Beverli koja se udala za psihopatu.
Nemogućnost da se ostavi prošlost za sobom uzročno-posledično je povezana sa postojanjem demona Penivajza. On se pojavljuje na 27 godina, pa su i „luzeri“ morali tad da se vrate. Oni su prošlost zaboravili, međutim ostali su determinisani njome. Dok se Bev udaje za nasilnika sličnog svom ocu, hipohondrični Edi Kaspbrak se našao u braku sa slikom i prilikom svoje paranoične majke. Iako uspešni i dobrostojeći s novcem, svi do jednog su pali u zamke svojih dečjih strahova, i tek posle tih 27 godina i povratka kući su ih pobedili.
Bil Denbrou je postao Veliki Bil kada mu je stradao brat Džordži, jer je tada okusio žeđ za osvetom. Nekad vesela kuća je upala u depresiju i Bilovo detinjstvo se završilo. Bil je shvatio kako odrasli mrze, i tu mržnju okrenuo na uništenje zla, istovremeno pronašavši novu braću u prijateljima za ceo život.
King je upotrebio mrtvog brata kao kraj detinjstva još pre romana „To“. Četiri godine ranije objavljuje kratki roman „Telo“ koji će se kasnije proslaviti kroz ekranizaciju pod nazivom „Stand by Me“. U ovoj priči, četiri 12-godišnjaka traže leš stradalog tinejdžera.
Ovaj roman, pa i film rađen po njemu, zaista su priče o odrastanju. Ni jedan leš ovde nije „strašan“, već žalostan – glavni junak, Gordi, izgubio je brata, dok je i telo koje nalaze pripadalo običnom klincu. Telo je povod za avanturu, koja zbližava četiri dečaka – prvenstveno Gordija i Krisa, ali pre svega podsetnik konačnosti detinje sreće. Ovo je realistična priča, međutim sentiment i poruka su umnogome isti.
Još jedan poznati slučaj Kingovog ubijanja detinjstava je, prikladno nazvan, roman „Groblje kućnih ljubimaca“. U ovoj priči, King se vraća na dramu odraslih, i protagonista mu je odrastao čovek. Luis Krid, doktor i čovek po sredini, pokušava da s porodicom nađe mir u malom mestu u (ponovo) Mejnu. Naravno, nemogućnost da prihvati smrt će ga navesti da se igra Boga i podiže mrtve iz grobova.
U ovom romanu, koji je do sada doživeo dve filmske adaptacije, motivi detinjstva i smrti su gotovo groteskno spojeni. Groblje kućnih ljubimaca su napravila deca za svoje ljubimce, koje je „potrošio“ prometni put u naselju. Originalno se zove „Grobje kucnih jubimaca“, a u originalu „Pet Sematary“ jer su ulaznu tablu sklepali polupismeni mališani. Luis od dobroćudnog komše saznaje za lokalni štos – prebaci leš na staro indijansko groblje u blizini, i leš će oživeti.
Ovaj štos će Luis iskoristiti na svom mačku, a potom i na porodici.
„Groblje kućnih ljubimaca“ ne spada u roman odrastanja, međutim odrastanje Luisove ćerke biće Luisov veliki pokretač. Eli Krid je slatka i bistra devojčica koja polako kapira konačnost i smrt. Vraćamo se na Bila Denbroua iz „To“ i Gordija iz „Tela“ – kapiraš da svet nije lep kad ti neko umre. U Elinom slučaju, prvo umire mačak, što kod nje izaziva bes i dečiju posesivnost. Nešto njeno i što je volela više nije tu, neko ga je uzeo, i nju to i žesti i rastužuje.
Pravo odrastanje stupa kad pogine Gejdž. Ovog puta, gine nevino, još uvek savršeno ljudsko biće, i to stvarno nema smisla i razloga.
Luis ni jednu ni drugu smrt nije mogao da objasni sebi i ćerki, pa je obe pokušao da poništi. Rejčel, Luisova žena i Elina majka, neprestano misli na mrtvu sestru, čime je po istom principu ne pušta da umre.
Problem je u tome što su Rejčel i Luis odrasli, a ne prihvataju smrt kao normalan stadijum života. Njihov dečji strah stvorio je zlo, žive mrtvake koji pohode žive. Zbog toga je njihova ćerka ostala sama, kao jedini odrasli (i, na kraju, jedini preživeli) Krid.
Komšija Džad pokušava da oduveri Luisa od vaskrsavanja sina kazavši „Nekad je bolje da ostane mrtvo“. Ova filozofija naizgled direktno kontrira romanu o bauku-klovnu, međutim sama stvar je drugačija. To, ili Penivajz, predstavlja koncentraciju strahova, mržnje i drugih elemenata jednog staklenog zvona. Bil je pronašao utehu i korak dalje u životu upravo u prijateljima koje je stekao. U „Telu“ odrasli Gordi se priseća pokojnog drugara Krisa, tvrdeći da nikad nije imao drugove kao što je imao s 12, a koje je stekao tražeći upravo mrtvo telo.
Moglo bi se reći da je najstrašnije odrasti, međutim, još je užasnije ne suočiti se sa sopstvenim demonima. Oni bauci koji dovoljno dugo spavaju i hrane se imaju prostora da rastu u nedogled. S druge strane, pronaći demona u sebi znači okrenuti se i videti ko smo bili s 12 godina. Kada se sve sabere i oduzme, da li je vredno ponovo videti krvavi voskirani brodić i znati sve?
About Author
