Od kada sam video najavu za Besovu adaptaciju Stokerovog Drakule u formi grafičke novele, pa sve do sada, kada po ko zna koji put zaredom prelistavam stranice sjajnog izdanja Čarobne knjige, ne mogu da se otmem utisku koji je dominantan od početka. Ovo prokleto remek-delo je sve samo ne puko prebacivanje jednog medija u drugi, zarad još jedne u nizu adaptacije nečega što je bezbroj puta prežvakano i postalo stereotip za izbegavanje.
Za svakog pisca, fana, umetnika, kritičara bi trebalo da se u samom startu postavi jasno pravilo šta se ne sme raditi, ili šta se sme raditi samo ako je u pitanju strogo kontrolisani omaž i temelj za izgradnju autorskog dela lišenog plagijatorstva. Stokerov Drakula je svakako jedna od zamki koje treba izbeći u širokom luku jer prosto stoji kao sui generis u žanrovskoj literaturi. Pravilo je – ne prilaziti Drakuli, osim ako ne želite da izvršite brzo kreativno samoubistvo, osim u slučaju krajnje nužde i ne koristiti ga kao glavnu referencu jer to se primeti kod svakog iole iskusnijeg čitaoca, a posledice mogu biti nepopravljive po takvog autora. To ne znači da je sam roman najbolje žanrovsko delo ikada, ali je toliko upečatljivo i popularizovano da, u tehničkom smislu, pre može odvesti u manirizam i eskapizam, nego što može pomoći da se stvori nešto autentično.
Ovo sve ne da ne važi za Žorža Besa, nego bi se reklo da je on istu priču ponovo ispričao, koristeći originalnu potku isključivo kao delove mape koji su poslužili kao inspiracija za oslikavanja sopstvenog univerzuma nastalog iz refleksije na Stokerov roman. Iskreno rečeno, teško da sam išta ispod vrhunskog kvaliteta očekivao od čoveka koji je svoju karijeru započeo saradnjom sa Hodorovskim lično.
Svako koje spoznao muke neke umetnosti zna da bilo kakav prenos od ideje do završne forme često spada u posao sizifovskog kalibra. Dodatna je komplikacija ako se radi oživljavanje i transkribovanje jednog medija u drugi, tako da samo svedoci daleko više promašaja filmova rađenih po knjigama, nego uspešnih izvedbi. Nije drugačije ni kada je strip u pitanju. Pa još naročito ako se, kao Bes, svedete na osnovne tehnike kako autentičnu atmosferu ne biste morali da peglate efektima i time ubeđujete čitaoca u verodostojnost vaše vizije, već samo peške, po kreativnom snegu i ledu, na teritoriji gde se svaka greška vidi i skupo plaća – tušem i perom, u slavu linije, tog najteže ukrotivog likovnog elementa.
Ono što je u ovom modernom i svih nepotrebnih delova lišenom delu odmah upečatljivo jeste njegova atmosferičnost, u potpunosti u službi žanra. Ako je Stokerova knjiga gotik-horor, ovo je hororčina na kub, pa još malo preko toga, bez romantičarskih upliva u scenario i ambijent, već sa veoma izgrađenim karakterima koji su odmah bačeni u nezgodnu situaciju. Bes ne počinje Džonatanovim dnevnikom, već Mininom šetnjom po Vitbi groblju i razgovorom sa sumanutim starcem. Prikaz beskrajnih grobova i spleta podzemnih užasa, koji se u crtežu samo nagoveštavaju, te jata galebova koji se već na prelasku na sledeće poglavlje prikazuju kao slepi miševi nam prilično nedvosmisleno otkriva Besovu liniju likovne naracije. On se neće baviti dualizmom dobra i zla, što je kod Stokera jako prisutno i verovatno predstavlja jedno od najteže branjenih mesta romana. Naime, takav manihejski pristup ostavlja tek malo prostora originalnom zaključku i poruci, lišenim plastičnog dualizma koji čitaoca sigurno i nepogrešivo navodi isključivo ka zaključku autora. Stoker u samom epicentru svoje ideje duboko veruje da je dobro čisto i nevino i da se dodirom zla često bespovratno korumpira, ali, ne i Bes.
Minin razgovor sa starcem nedvosmisleno ukazuje na to da je čitav sistem istina u koje verujemo lažan i da su sve stvari koje uzimamo zdravo za gotovo samo „prazni grobovi“ sa natpisima koji svedoče o sitnim istorijskim lažima, dok je smrt nešto što je daleko od uređenog shvatanja uljuljkanog prosvetiteljstva i vere u ljudsku dobrotu. Naravno, Stoker je ovaj momenat uveo u priču možda iz istih razloga, ali je on ostao utopljen negde u moru estetskih korekcija i stilskih žongliranja.
I baš tu, na samom startu, iz ženske perspektive imamo prvu manifestaciju grofa Drakule. Dodir nevidljive, prekookeanske ruke koja sa Karpata suptilno pruža ruku ka svojoj žrtvi, polako oko nje gradeći auru smrti i bolesti, što je barokno razigranim crtežom na brutalan način predstavljeno kroz Minino okruženje. Ona nije samo glavni junak, ona je i razlog zašto se dešava buđenje tog iskonskog zla: ona je, tako, i oličenje slepih sila haosa i dokaz da univerzumom vlada slučaj i da su sile koje su veće od ljudi tu da bi se igrale sa ljudima, a ne suprotno. Ovo je prilično daleko od Stokerovog politički korektnog straha od korupcije zlom i gubitka čednosti i nevinosti od strane fatalnog zavodnika. Besov Drakula se očituje kroz laži i haos koji vlada oko naših krhkih interpretacija, te je žanrovski momenat ovde izmešten na polje kritike dometa ljudskog uma. Možemo se slobodno zapitati o tome da li je čitava naša tvrđava racionalnosti samo veliki zatvor u koji smo se sklonili jer nismo u mogućnosti da pojmimo veličinu univerzuma oko sebe i našu nebitnost za tu veličinu. Makar kod Besa ima i više od par nagoveštaja tome.
Tako će nam autor pokazati Minin karakter kroz crtež i splet nemirnih i neobuzdanih linija oko nje, u samoj postavci. To je ujedno stilski najbliže crtanju samog grofa i njegove postavke, što nije slučaj sa ostalim likovima. Prilikom predstavljanja Lusi, te beskrajno prazne kraljice trivijalnosti i buržujske devijantnosti imamo gotovo pa praznu atmosferu u pozadini. Njen bezličan pogled i naizgled mnoge teme o kojima nam govori su praćene skoro pa apsolutnim belilom pozadine, koje ovde prilično jasno sugeriše prazninu niskog duha, punog taštine i besmisla. Još jedno Besovo majstorstvo, da kroz nemu naraciju linijama kaže daleko više nego što bi možda neko uradio tekstom, ili bojom.
Sa Džonatanom je takođe slična stvar. Njegova grafička „aura“ je puna snega, zamagljenja i pokušaja da se neljudski obrisi u samom startu nekako racionalizuju. Besov Džonatan nije nikako naivni pravni savetnik iz Londona, već čovek koji čvrsto, možda i prečvrsto stoji na nogama pokušavajući da razume svet oko sebe i odigra svoju ulogu racionalnog i odgovornog stuba buduće porodice, čije mu stvaranje iz kadra u kadar bespovratno izmiče. On je ovde zapravo jedini tragičan lik, jer predstavlja možda i najbolje što bi današnje vreme očekivalo od muškarca koji nije stereotip društveno popularnog i prihvatljivog „uspešnog“ tipa. Njegove osobine su bezvremene i stoga je Besov Džonatan neko ko će se jednako snaći na tegljaču Nostromo, sa sve elijenskim jajetom, kao i u spletovima mračnih lavirinata Drakulinog dvorca usred karpatske nedođije. On je čvrst i racionalan, ali nikako bez emocija. Njegov je problem svedenost i usmerenost, sve ono što bi se očekivalo da „pije vodu“ u svakoj situaciji, osim u jednoj. Igrom slučaja – baš onoj u kojoj se našao i u tome jeste sva tragičnost njegovog lika. Za Besa je Džonatan ono što je Mina za Stokera, ali ne bukvalno preslikano. Dok se Stoker bavi pokušajem da se nevinost i čednost ljudskog roda, oličene u Mini odbrane od demonskog uticaja, Bes je pre zabrinut za slom racionalnosti, formalne logike i tekovina moderne nauke i civilizacije, očitovanih u umerenom i svesnom, ali viteški hrabrom Džonatanu. Čak i crtež sugeriše na to da se glavna borba neće odvijati na očekivanom okultno-religijsko-magijskom planu, već u nebranjenom i neobeleženom mentalnom prostoru glavnih aktera koji sa okultnim interpretacijama Stokera ima veze, ali je po surovosti daleko bliži Lavkravtovom tumačenju okultizma.
Grof je poseban momenat, predstavljen, ne samo kroz prostor oko njega i uznemirujuće, vijugave forme ornamenata, arabeski i pramenova njegove duge sede kose, već i kroz sam zamak. Čitavo arhitektonsko čudovište je pravljeno tako da se grof u njega uklopi savršeno i da predstavlja produžetak njegovog tela, sačinjen od svesnih i nesvesnih nervnih završetaka tako da zamak predstavlja skoro pa organsko jedinstvo sa njegovim vlasnikom. Čak i demonke, vampiruše iz ko zna kojih paklova su tu da se uklope u ambijent, ali i da daju jednu vizuru koja je značajno drugačija nego u uobičajenim interpretacijama čuvenog mesta u knjizi, koje se bavi vampirskim seksom i orgijastičnim hipnagoškim opijanjima. Vampirice su ovde predstavljene, od krajnje deformisanih i arhetipski ružnih i ogavnih matrona visećih grudi, pa sve do uobičajeno zavodljivih lepotica pred kojima svaki muškarac mora da spusti gard i preda svih pet litara krvi. S tim što raspored ovih krvožednica nije sasvim slučajan. One dalje od Džonatana su ružnije i amorfnije, stopljene u spiralne vizije grofovog ludila, dok su one bliže „fizičkim očima“ jako zavodljive i senzualnošću nabijene. Ovakva gradacije iliti predstava nam ukazuje na to da se iza pojavnih oblika naše žudnje za koje se prečesto vezujemo nalaze daleko opasnije i estetski nimalo prihvatljive manifestacije, te da su naša čula ta na koja ne treba da se žalimo, već isključivo na logički aparatus koji nam govori da je objašnjenje na osnovu požude siguran put u stranputicu duha. Bes nam, tako, neumoljivo razotkriva prirodu ljudske percepcije i daje nagoveštaje o tome na koje smo sve načine kontaktirani od vampirskih entiteta i loših uticaja, što je još jedan sjajan zaokret u odnosu na Stokera, kod koga fizička ružnoća, slabost i odbojnost potiču od apstinencije i udaljenosti objekta žudnje.
Ne bih nadalje insistirao na previše ličnim interpretacijama jer je cilj ovog kratkog prikaza da obezbedi jedan od mogućih ključeva za čitanje i studiranje (koje se ne sme odvojiti od ovog prvog, ukoliko želite pun ugođaj) Besovog maestralnog grafičkog prikaza lične refleksije na temu koju je Stoker obradio u svom delu. Besov ekspresivni, majstorski i stilski neuporediv crtež je samo vrh ledenog brega ove sjajne grafičke novele koja nam puno govori o suštinskim užasima čoveka u moderno doba. Ne dajte se zavarati, vreme u stripu jeste Stokerovo, ali Bes je ovo završio 2019, u jeku ludila teorija zavere, sukoba nauke i kvazinauke i sličnih nepotrepština modernog društva, te ga treba shvatiti kako sklanjanje velova trivijalnosti i zaokret ka univerzalnih suštinama. S druge strane, Bes vodi kritički dijalog sa današnjim čovekom pokušavajući da mu objasni iskonske izvore njegovih strahova.
Moj vam je savet da se na samom početku čitanja bolje ostavite svih racionalnih objašnjenja i pokušaja da Besovo originalno delo uporedite sa Stokerovim, jer, ona samo naizgled liče. Svakako će čitalac lišen predrasuda uživati u ovom sjajnom remek-delu na varijaciju kosmičke strave, dok će za one koji su naviknuti da se kreću utabanim stazama verovatno predstavljati izvor frustracije i besa.