Stranger Things – Omaž pop kulturi ili nešto više

Stranger Things je Poslednji biser iz Netflix produkcije i toliko je slojevit i kvalitetan da kada želim nekome da pričam o tome ne znam na koji segment ove divne fantastične avanture, sa elementima horora, bih se najpre osvrnuo. Užitak koji serija budi u posmatraču je neopisiv. Posebnu preplavljenost emocijama doživljamo mi koji smo rano detinjstvo proveli u miljeu osamdesetih i rasli u vremenu kada je odlazak u video klub bio avantura. Koliko nas ima da nas je radnica iza pulta čudno gledala očima oko kojih su šljaštali kilogrami neonske šminke svaki put kada bi iznajmili Gunise, E.T.-a, Ratove zvezda ili Poslednji let navigatora po 15. put. Neki seriju opisuju kao svojevrsan omaž pop kulturi osamdesetih godina dvadesetog veka, ali serija je mnogo više od toga. Autori se bave temama koje su zapravo svevremenske, ali su na najlepši mogući način obrađivane upravo u filmskim i književnim klasicima pomenute dekade. Drugarstvo, odanost, porodica, ljubav, poštovanje, moć mašte i zajedništva su samo neke od tema. Sami kreatori serije su otvoreno izjavili da su najveću inspiraciju imali upravo u radovima Stivena Spilberga, Džona Karpentera i Stivena Kinga i filmovima nastalim po romanima poslednje pomenutog, pa tako klasici poput Gunisa, E.T.-a, Stand by me, Carry, Firestarter, Alien-a i drugi vrište na svakom koraku, ali to nikako nije preterano nametljivo, već  pametno utkano u funkciju priče, taman toliko da istakne lepotu detalja koji predstavljaju referencu.

Stranger Things Poster

Radnja serije je smeštena u 1983. godinu u malo mirno mesto po imenu Hokins u američkoj državi Indijani. Tu žive četiri najsimpatičnija dvanaestogodišnjaka koje možete da zamislite. Ekstremno su pametni, radoznali i skloni avanturama. Dečaci provode slobodno vreme igrajući D&D, vozeći BMX i praveći gluposti svojstvene deci njihovog uzrasta. Različitog su karaktera i često se posvađaju oko gluposti, ali kao i sve drugarčine ispadnu super face kada se nađu zajedno u nevolji i uvek su tu jedan za drugog, čak i kada se ne odvija sve onako kako bi oni želeli. Savršeno shvataju ljubav i prijateljstvo. Oko sebe imaju siledžije, razuzdane tinejdžere i profesora brku koji nedoljivo podseća na Neda Flandersa s tim da je zaluđen za nauku i na čudesan i razumljiv način im objašnjava teoriju struna i paralelnih univerzuma. Njihovi životi idu normalnim tokom sve dok nakon nesvakidašnje partije D&D-a, jedan od dečaka u krajnje sumnjivim okolnostima nestane na putu do kuće. Čitav gradić se diže na noge ne bi li ga pronašao. Njegovi drugari očajnički pokušavaju da ga pronađu, ali umesto njega oni naiđu na devojčicu kratke kose koja ne govori mnogo. Ispostavlja se da je devojčica pobegla iz tajne vladine laboratorije u kojoj su nad njom vršeni eksperimenti koji su uključivali telepatiju, telekinezu i otvaranje čudnog portala u paralelni svet. Istovremeno u potragu za dečakom kreće i šef policijske stanice, u Hokinsu, koji pokušava da se izbori sa sopstvenim demonima, a majka ubeđena da je dečak živ pokušava da komunicira sa sinom na razne neobične načine. Svi se oni prepliću i na putu, do razrešenja velike misterije nestanka dečaka , prolaze kroz razne samospoznaje.

Od početka do kraja seriju odlikuju pravovremeni humor, napetost, jeza, kvalitetna drama i savršena muzička podloga uz prepoznatljive pesme osamdesetih, briljantno ukomponovane u simfoniju referenci i omaža, koji se spontano i nenametljivo stapaju sa pričom. Ljudi koji su rasli ili odrasli uz filmove, serije, knjige, stripove i muziku osamdesetih biće oduševljeni time, ali i presrećni zbog senzacije koju radnja i kompozicija serije proizvodi u njima. Zanimljivo je to kako autori u svakoj epizodi provuku neki detalj ili reference koja zapravo predviđa buduće događaje i ni jedna nije slučajno upotrebljena.

Kasting je besprekoran; deca, roditelji, policajci, profesori, zli naučnici, životinje, nema slabe tačke. Priča se da su deca za audiciju dobila da čitaju odlomke iz scenarija za Stand by me, a šestorci koja je dobila uloge podeljeni su zadaci da odgledaju sve važne filmove, pročitaju određene knjige i stripove kako bi stekli bolji utisak o duhu tog vremena i kako bi bolje shvatili, odnosno doživeli te materijale i bili sposobni da nam na briljantan način dočaraju ono što su autori zamislili. Od celog ansambla koji je briljantan, izdvojio bih dvanaestogodišnju Mili Bobi Braun, koja će vas oduvati svojom glumom. Doduše, već je imala iskustva u žanrovski bliskoj mini-seriji Intruders, u kojoj je imala zapaženu ulogu , koju je pohvalio i sam Stiven King. Iako lik koji tumači u Stranger Things verovatno nema više od 30 reči koje izgovara, ona pre svega fantastičnim pokretom i mimikom lica dočarava emocije i razna osećanja koja se roje u njenom liku da bi sve kulminiralo u poslednjih par epizoda kada poput Džin Grej… da ne otkrivam, verujte mi na reč.

Dva meseca nakon premijere, po internetu i dalje ne jenjava salva oduševljenja i može se naći veliki broj članaka na temu raznih referenci iz serije. Na prvo gledanje sam video zaista mnogo toga. Meni je bilo neizmerno drago kada sam video momenat u kome Jedanaest otkriva televizor i gle čuda naleti na ono što je bio apsolutni hit 1983. i odmah oponaša He-Man and the Masters of the Universe trenutak kada princ Adam postaje He-Man.

Na kraju, pre nego što obrnem još jedan krug sa novom omiljenom ekipom, rekao bih da Netflix ima sve ozbiljnije recepte da privoli publiku, ali ne nekim podilaženjem, već ozbiljnim projektima i izuzetno kvalitetnim profesionalcima, koji učestvuju u celom procesu. I da, za one koji se pitaju, potvrđeno je, biće i druge sezone Stranger Things. Kakve će biti nove avanture dečurlije iz Hokinsa videćemo, a do tada, pišite nam u komentarima o tome šta se vama najviše dopalo u seriji.

1 thought on “Stranger Things – Omaž pop kulturi ili nešto više

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *