Pre svega
Specijalna ekspedicija Nato 2, sa planete Galaks, dobila je zadatak da raseje po obližnjim svemirskim baštama laboratorijski dobijeno seme ljudskog roda.
U svojoj hiljadugodišnjoj karijeri, vođa ekspedicije nije osećao veće uzbuđenje. Njegov zadatak je bio da dovede do savršenstva ljudsko biće sa kojim se hiljadu puta, do sada, bezuspešno eksperimentisalo. Po uzoru na njihovu rasu, to biće bi trebalo da predstavlja klona Velikog čoveka, u malom.
Kompjuterska obrada podataka davala je savršeno rešenje. Mali čovek će po svojoj spoljašnosti izgledati kao tvorac, sa neznatnim razlikama. Pokretačka snaga biće organ, mozak, dok će srce ravnomerno pumpati krv, energetski sok života i slati je do svih delova tela minijaturnog bića. Tokom evolucije doći će do postepenog preobražaja i ljudi će moći sami da se reprodukuju spajanjem muških i ženskih jajnih ćelija. Mali čovek bi imao svest o sebi i svetu oko sebe, a van tog domašaja mozak mu neće omogućavati spoznaju. Svaki stanovnik planete Galaks imaće po jedno svoje biće čiji život će pratiti na ekranu svog pogleda. Snopom pogleda, u svakom trenutku, kada to poželi, imaće pred sobom trodimenzionalnu sliku bića iz svemirske bašte i svojom linijom misli moći će da učestvuje u događajima koji će im biti interesantni. Ako im ne menjaju tok životnih događanja, mala bića će živeti život svojih gazdi. Reprodukciju četvrte dimenzije još nisu usavršili zbog sile gravitacije koja je neophodna da bi se ta bića držala na tlu. Nije im omogućeno da šetaju svemirom i da se prilagođavaju drugim sredinama već mogu opstati isključivo u svom izvornim okruženju kakvo su im specijalci stvorili.
Ovoga puta otišli su jako daleko od svoje galaksije. Stvorili su, istu takvu, samo minijaturnu galaksiju i u njoj zvezdu Sunce oko koje kruže po svojim orbitama planete tog sistema. Gandor je, u saradnji sa kompjuterom i čitavim timom specijalne ekspedicije odredio planetu Zemlju za ovaj značajan projekat. Orbita po kojoj se Zemlja kreće oko Sunca, udaljena je proporcionalno, isto onoliko koliko je planeta Galaks udaljena od svog izvora života.
Članovi ekspedicije sa svojim vođom Gandorom, užarenih aura koje su obasjavale njihova tela, iščekivali su početak stvaranja Malog čoveka.
***
Entuzijasti novijeg doba, nastali veštačkom oplodnjom, u poslednjih pedeset eona promenili su ustaljene principe vrednosti i krenuli u osvajanje svemirskog prostora. Oni su bili lišeni strašnih emocija koje su ovladala ostalim stanovnicima planete Galaks. Stvoreni su da bi spasili Velike ljude od euforije negativnog emotivnog nadražaja. Cilj im je bio da te emocije Velikog čoveka svedu na minimum.
Kako više ni sami nisu bili potpuno lišeni emocija, satisfakciju su nalazili u iznalaženju rešenja za oslobađanje od neprijatnih strasti kod Velikih ljudi. To im je bio glavni smisao života. Imali su savršenu igru, savršeno rešenje i bili su veoma ponosni na svoj uspeh. Reprodukcija je uspela i svaki Veliki čovek bi mogao imati po jedno svoje malo biće zamorče. Suočeni sa svojom reprodukcijom koju su mogli da kontrolišu, Veliki ljudi bi imali mogućnost da eksperimentišu događajima u životu malih bića bez bojazni da će poremetiti svoje emotivno stanje. Svesni igre u koju se upuštaju, sa neverovatnom strašću, zaboravljali bi na svoj lični život i život svojih bližnjih. Stvarajući nametnute nadražaje Malim ljudima, mogli su da sagledavaju stepen izdržljivosti svog psihičkog stanja i da tu granicu eventualno primene na sebi. Emotivno pražnjenje im je bilo neophodno da bi se oslobodili viška emotivnog nadražaja koji je dolazio iz vasione i sve više okupirao Velike ljude, a delimično i specijalce.
Sumirajući rezultate svog uspeha, Gandor i čitava ekipa sa planete Galaks zadovoljno su trljali ruke. Tom prilikom aura bi im dobijala jarko crvenu boju. Računali su koliko će ovaj poduhvat doneti materijalnog bogatstva i profita planeti. Pretpostavili su da će svaki stanovnik planete želeti po jedno biće sa Zemlje kao svoje vlasništvo. U sam projekat su uložili previše materijalnog blaga crpeći izvore energije iz svih domena svesti. Energiju pogleda svetlosti nisu koristili jer Malom čoveku ona nije potrebna. Energija vidnog polja aure takođe nije korišćena jer ona bez pogleda svetlosti ne bi bila moguća. Upotrebili su energiju emocija jer su njom bili preplavljeni i stvorena je transportna sila kojom će ta energija biti kanalisana na malu planetu. Da, poduhvat je u potpunosti uspeo. Prodaja je mogla da počne.
Savršenstvo tog projekta bilo bi potpuno da su mala bića stvorena bez limfe, krvi i mesa. Veliki čovek se uživeo u ulogu Boga stvoritelja pa je prevideo patnje i bol koje bi preživljavali Mali ljudi.
***
Visoko produhovljeni stanovnici planete Galaks tiskali su se u duge kolone čekajući red za po jedno svoje zamorče. Rečeno im je da je to lek za njihovu emotivnu preokupiranost. Imali su hiljadugodišnje živote, opšte blagostanje, mir i prosperitet. Ratovi su za njih bili simbol daleke prošlosti. Noć i dan se smenjivao po potrebi kada su želeli. Život u gradovima odvijao se u kapsulama u kojima su zadovoljstvo nalazili u svemu i svačemu. Čežnja, glad, ljubav, spokoj, sve želje su dovedene do savršenstva, jednom rečju nirvana. Rađanje je za žene bio najstrastveniji događaj. Uživale su najpre u predivnom oblačiću koji se razvijao u njihovom stomaku, zatim rastu ploda koji se polako pretvaralo u biće. Mogle su da prate sve promene prenatalnog doba svoje bebe. Ti dani su bili najveća radost budućih majki i očeva. Otac nije bio samo pasivni posmatrač već direktni učesnik u razvoju svog deteta. Mogao je da oseti sve promene baš kao i majka. Sumnje u potomstvo nisu postojale jer se sve odvijalo telepatski i dobrovoljno. Savršenstvo osećanja zadovoljstva potpuno ih je ispunjavalo. Odabrano očevo seme se specijalnim instrumentima prebacivalo u jajnu ćeliju majke. Veliki ljudi su mogli svoje potomke da stvore i bez trudnoće majke, ali nisu želeli da se odreknu čina rađanja.
Život na Galaksu bio bi savršen da čaura, u kojoj je njihova planeta izolovana zajedno sa izvorima energije, nije visoko naprsla iz nepoznatih razloga. To naprsnuće je dovelo do mogućnosti prodora negativne energije iz kosmosa. Tako je njihov duh bio načet, produhovljeno stanje postajalo je sve napetije i osećali su nemir u svom velikom srcu, a da nisu znali zašto. Sasvim postepeno, u njihove živote se uvlačilo osećanje koje nisu poznavali i zbog kojeg su osećali malodušnost i samosažaljenje. To osećanje zvalo se tuga.
Za vreme svega
S obzirom da su imali duhovnu pokretačku snagu, a nisu bili svesni svog nastanka, niti im je ta spoznaja ikada omogućena zbog ograničavajuće funkcije mozga, suočili su se sa neverovatnom kontradiktornošću. Iznad sebe su videli nebo, Sunce, oblake, svetlost, oko sebe predivne predele koje su činile blagost njihovom oku, u sebi su osetili svest o sebi i svemu oko sebe, a nisu znali ni ko su, ni odakle dolaze, ni otkuda sve to. Zadivljeno su posmatrali osunčane predele nestvarne lepote. Oči su im isijavale svetlost predivnih boja tek stvorenih čulnih bića. Upijali su veličanstvene prizore zadržavajući duboko u pamćenju slike života kao prve korake informacija u procesu učenja. Život na maloj planeti je počeo da teče sa radošću, u srcima malih ljudi.
***
Iznenada, nepogoda je zavladala prostorom koji ih je okruživao. Sa neba je padala voda. Topila je zemlju po kojoj su hodali, kvasila lišće i drveće, lila po njihovim obrazima, očima, rukama. Gledali su u svoje mokre, bose noge u blatu i nisu znali šta da rade. Podigli su pogled ka nebu i po prvi put u iskonskoj svesti Malog čoveka, pojavio se osećaj molitve. To je bila želja da nepogoda prestane, da im nebo ne šalje vodu. Ali, nebo je i dalje nemilosrdno lilo na njih kišu kao sa izvora, sve jače i jače. Njihovo golo telo je moralo pobeći. Nije htelo vodu na sebi. Osećalo je hladnoću i neprijatnost. Iznenada je jedan od njih povikao „Bežimo!” i svi su potrčali. Strah od nepoznatog probudio je u njima sumnju da im je nebo neprijatelj. Svest o sebi ih je podsticala da spasavaju svoje živote. Trčali su kao bez duše očajnički tražeći mesto gde će se sakriti. Na vidiku su bile stene. Zaključili su da će manje biti izloženi vodi ako stanu pored stena. Dotrčali su do stena i poređali se u dugi red jedan pored drugog. Čekali su da se nebo smiluje. Vreme je prolazilo, a kiša je i dalje padala. Napokon, kada su im noge posustale od stajanja, a tela promrzla od hladnoće, kiša je prestala da pada.
***
Posle kiše, na nebu se pojavila duga. Mala bića, ne verujući svojim očima, ugledala su spektar boja na predivnom plavom nebu. Sunce je izvirivalo iza baršunastih belih oblačića. Molitva je uspela, mislili su oni. Neko im je pomogao, neko na nebu. Kiša je prestala, a zloćudno nebo koje je pretilo da ih uništi, odjednom je postalo tako toplo i divno. Bog je na nebu, onaj koji nas je stvorio. On nije kao mi, nije gde i mi, on je gore, posmatra nas i ispunjava nam želje. Bog je milostiv i dobar. Treba samo dovoljno dugo želeti i spasiće nas svih nepogoda. Njihova jedina želja bila je da prežive i da izbegnu sve opasnosti koje vrebaju u ovom nepoznatom svetu. Najpre su shvatili da njihova gola tela neće izdržati promene vremena koje će ih, možda, opet zadesiti. Odlučili su da se zaštite. Sa drveća su pokidali grane koje su bile prepune lišća. Stavili su to na sebe, preko ramena i oko struka, kako se ko snašao. Onda su krenuli u potragu za skloništem u koje se mogu sakriti ako nebo opet prospe vodu na njih. U strahu su osećali da moraju biti dobri. Plašili su se neba i pazili da ne pogreše jer će ih ono kazniti. Posle straha za goli život i preživljavanje, plemenitost je bilo prvo osećanje koje se ugradilo u njihova mala srca. Osetili su ljubav i poštovanje za sve bližnje. Veoma su pazili da ne povrede jedni druge. Gledali su sa toplinom u očima i okupani suncem osećali neverovatnu povezanost i pripadnost.
Uputili su se ka stenama. Tamo su jednom našli spas i ponadali se da će im stene pružiti utočište. Nisu se prevarili. Bog im je pomogao, mislili su. Pronašli su divnu prostranu šupljinu u steni koja će ih štititi i u kojoj će živeti. Svako je našao svoj kutak u pećini i seo da se odmori u tišini.
Sunce je zalazilo nestajući sa neba. Odlazilo je ko zna kuda. Primetili su da nestaje svetlo. Pećina je postajala sve mračnija. Najhrabriji među njima su ustali i izašli da vide šta se dešava na nebu. Videli su Sunce na svom putu kako odlazi. Nemi od čuđenja i žalosti gledali su predivnu sliku prelivenih jarko crvenih, narandžastih i žutih boja. Osunčani predeli su zajedno sa Suncem nestajali sa njihovog neba. „Neee!“, kriknuli su. Sva mala bića iz pećine, potaknuta nesavladivom radoznalošću, izašli su da vide šta se događa. Sunce je odlazilo. Bog im je okrenuo leđa. Nebo im nije dalo šansu. Napušteni su i živeće u mraku. „Zašto?“, zavapila su njihova plemenita srca. U očima su osetili vlažnost. Ta vlažnost se pretvorila u kapi. Pipali su svoje oči i shvatili da voda teče iz njih. Iskonski čovek je prvi put plakao dok je Sunce i dalje odlazilo. Očaj se pojavio u njihovim srcima. Izgubljeni u ovom nepoznatom svetu, potpuno sami, prepušteni mraku i bespuću ostali su ispred pećine sve dok se Sunce nije izgubilo zauvek, mislili su. Suze su prestale da padaju. Ostali su nepomični kao okamenjeni ne znajući da li da se pokreću i gde da idu. Strah je paralisao njihove udove i mozak. Jedan od njih je podigao pogled ka nebu. Hteo je da se moli , a znao je da je nebo gore. „Pogledajte!“, uzviknuo je. Svi pogledi su se uprli u nebo. Sjajne zvezdice su se prostirale po čitavom nebeskom svodu iznad njih. Mislili su da je to opomena. „Ne bojte se“, govorile su, „Mi ćemo vas čuvati“.
Mesec je sijao punim sjajem i oni su osetili da je on tu, zajedno sa onim prekrasnim svetlostima, da zameni Sunce, da zameni dan. „Došla je noć,“ govorio je Mesec, „vaša tela moraju da spavaju“. Jasno su primili poruku i ušli u svoju pećinu. Uz naizmenično smenjivanje sreće i tuge, straha i očaja, prošao je prvi dan nedužnog Malog čoveka i oni su, iscrpljeni nadražajima jakih emotivnih osećanja, zaspali svojim prvim nevinim snom.
***
Primus je bio prvi u redu za kupovinu eksperimentalnog bića. Čekao je sa nestrpljenjem, uvažavajući sva uputstva koja je dobio od entuzijasta i njihovog vođe. Osećao je da će ovom kupovinom pomoći sebi i svojoj voljenoj Prisi koja je već u poodmakloj trudnoći. Naime, njihov problem se sastojao u tome što su, iz dana u dan, postajali sve hladniji prema biću koje treba da se rodi. Nisu razumeli odakle dolazi ta nezainteresovanost i gde su nestala ona divna osećanja koja budući roditelji proživljavaju u iščekivanju rođenja svog deteta. Snopom pogleda svetlosti, kojim su mogli da prate sva medijska obaveštenja na planeti Galaks, saznali su za visoko naprsnuće čaure kroz koju je prolazila negativna emotivna energija. Primus je želeo da pokuša sve ne bi li se oslobodili stanja u koje su zapali.
Prvi Mali čovek, iznikao rasejavanjem po minijaturnoj eksperimentalnoj planeti, onaj koji je rekao „Bežimo“ da se sakriju od kiše i prvi koji je ispratio odlazak Sunca, pripao je njemu. Prepun vere i očekivanja primio je ovu, skupo plaćenu, igračku koju su mu kao čip ugradili u energiju pogleda. Njegova aura je zasvetlela jer je osetio radost. Svojoj Prisi je doneo poklon i oni su od tada mogli da započnu odašiljanje negativne energije, do oslobođenja.
***
Jutro je došlo neočekivano. Svetlost je obasjala njihovu prostranu pećinu. Počeli su da se bude. Otvorili su oči pitajući se šta ih sada čeka. Prvi Mali čovek koga je Primus nazvao Sin, skočio je na noge i istrčao iz pećine da pozdravi rađanje novog dana. Duboko je udahnuo čist zemaljski vazduh i krenuo u šetnju. Ostali su se poveli njegovim primerom. Trava po kojoj je gazio bila je još mokra od rose. Stopala su mu se polako navikavala na osećaj hladnoće. Znao je da će uskoro velika svetlost sa neba jače zasijati i osušiti rosu pa će i njegovim stopalima biti udobnije. Osećao je blaženstvo tek rođenog čoveka. Drveće koje ga je okruživalo, mamilo je svojim sočnim plodovima. Ubrao je nekoliko plodova i u slast ih pojeo. Idući dalje naišao je na predeo beskrajne lepote koji mu je davao neopisiv osećaj zadovoljstva. Iz kamena je izvirala voda neverovatne bistrine i tekla preko srebrnastih kamenčića. Približio se tom izvoru i počeo da pije. Osetio se kao preporođen. Božanstvena voda sjedinjena sa sočnim plodovima koje je pojeo, davala mu je potpuni osećaj zadovoljstva i harmoniju tela sa prirodom. Idući dalje, zapazio je druge ljude koji su krenuli u istraživanje. Svi su se osmehivali jedni drugima. „Svi su lepi“, mislio je Sin, „Sve oko nas je divno. Zar je važno ko smo i šta smo, kada smo tu!“ Bosonoge devojke sa božanstvenom dugom kosom, medenim osmehom i sjajnim očima, prolazile su pored njega pokrivene samo pregrštom već osušenog lišća. Sve je postalo kao san. Stvoreni su da bi uživali, to je sada znao. Stvoreni su da nastane ovu planetu i daju joj još života.
Primus je sve posmatrao usmeravajući ga.
Prišao je devojci koja se posebno isticala svojom lepotom i sjajem. Devojka ga je nežno pomilovala po kosi jer, i on je bio lep. Sin je bio viši od nje, ali osetio je da ta niža ženska bića predstavljaju najvažnije biće u životu muškaraca. Nežno je poljubio i pomilovao. Ona se nije opirala već je prepuštena osećanjima ljubavi uzvraćala poljupce. Njihova tela su bila spojena i bili su presrećni.
Primus i Prisa su posmatrali ovo, za njih, nepoznato vođenje ljubavi. Nisu znali da se sreća može postići i na taj način. Poželeli su da im se još nešto dogodi, da im srca još brže zakucaju od siline uzbuđenja kako bi sami bili oslobođeni euforije beznađa u koju su zapali. Znali su da je ovo odličan način za njihov spas, ali nedovoljan.
Vreme na planeti Galaks se razlikovalo od vremena na Zemlji. Ono što su Mali ljudi mogli da prožive za deset godina, njima je predstavljalo samo jedan minut. Na taj način su sagledavali sve nametnute događaje koji su Malim ljudima trajali godinama, za veoma kratko vreme.
***
Sin i Ona (kojoj je neki drugi vlasnik Velikih ljudi dao ime), od toga dana su postali par. Više se nisu razdvajali. Posle mnogo godine, rodilo im se prvo dete. Postali su roditelji. Ona je dojila svoju bebu na grudima. Svi su bili povezani nevidljivim porodičnim vezama – Sin, Ona i dete, kao jedno savršeno složeno biće. Strah od preživljavanja je nestao u životima Malih ljudi. Postali su svesni promena koje im nebo šalje i navikli su na njih. Hrane su imali u izobilju. Ni za šta nisu brinuli. Imali su sve što im treba, sopstveni život na slobodnoj prelepoj planeti sa svim njenim darovima.
Stanovnici planete Galaks nisu znali za zlo pa ga nisu mogli emitovati malim bićima. Savršenstvo i sklad bez mržnje, zavisti, pohlepe, truda, nemoći i panike vladalo je u ovoj kombinaciji Velikog i Malog čoveka.
Postepeno je došlo do izostajanja negativne emotivne energije kod Velikih ljudi. Postali su sigurniji u svoja osećanja i sve manje su osećali slabost i malodušnost jer se sve emotivna energija, kao zrak zvezdane prašine, spuštala na planetu Malih ljudi i obasipala ih u vidu ljubavi. Primus i Prisa su, iznenada, sa osećanjem rasterećenja, primetili da su spašeni. Njihova beba u baršunastom Prisinom oblačiću postala je vidljiva. Oni su sada sve one divne osećaje radosti u hiljadu nijansi mogli da raspoznaju i osete u prenatalnom dobu svoga deteta. Budući Veliki čovek je trebalo da se rodi. Znali su da je došao taj čas.
Energijom snopa svetlosti obavestili su entuzijaste da su spremni i rođenje je otpočelo.
Posle svega
Soba za rađanje Velikog bića Primusa i Prise bila je spremna. Entuzijasti nikada ništa nisu prepuštali slučaju ili vremenu. Uvek su sve kontrolisali i pripremali adekvatno svakoj situaciji. Energija izvora života je bila priključena na Prisin oblačić i u vidu belog anđela malo Veliko biće se transportovalo iz majčine utrobe u životnu sredinu svojih roditelja. Prilikom prvog udisaja vazduha punim plućima, začuo se snažan krik bebe. Roditelji su fantastičnom energijom radosti obasuli svoje čedo. To je bio trenutak kada dete upoznaje one koji su ga stvorili i sjedinjuje sa njima u vidu paralelnih životnih energija koje se nikada ne udaljavaju jedna od druge, ali zauvek ostaju nedodirljive. Njihovo malo biće je otpočelo svoj život u trenutku kada su postali najspremniji da pruže maksimum energija svih polja. Život je za njih dobio sasvim novi tok i oni su u potpunosti zaboravili na Mala bića koja su im pomogla da savladaju teškoće. Sin i Ona su za njih predstavljali samo davno prekinutu igricu koja im je, u poređenju sa ličnim životom i ličnom srećom, postala zanemarljiva. Novi smisao života, njihovo dete koje su nazvali Zemlja, otvarao im je nove horizonte dostupne samo roditeljima i deci, koje su svi akteri tih uloga neštedimice koristili. Bilo je u planu na stotine svemirskih putovanja, raznih izleta u period nastanka planete, penjanje po nevidljivim stepenicama kao vrhunac zadovoljstva i još bezbroj radosti i iznenađenja. Čak i da su se setili svojih zamorčića ili ljubimaca, jednostavno nisu imali vremena za njih.
Život su disali punim plućima i bogatili novim vidicima.
***
Sin i Ona su u međuvremenu ostarili. Imali su puno dece i još više dece svoje dece. Prestali su da ih razlikuju i prepoznaju. Sada već tupog pogleda, prepušteni sami sebi, Mali ljudi su očajnički tražili onu zvezdanu prašinu ljubavi koju su im Galaksani slali, a oni to nisu znali. Osećali su da im nešto potpuno nepoznato, a jako važno nedostaje i da su usamljeni i nesrećni. Pored toga što su i dalje svi bili na okupu i pripadali istom rodu, sada se svako od njih ponaosob osećao usamljeno. Bili su nesavršeni i nisu znali da se bore sa nepoznatim. Obliveni negativnom emotivnom energijom iz svemira, koja je već potpuno prebačena sa planete Galaks na Sunčev sistem, prolazili su kroz život. Malodušnost i strepnja bez razloga, uvlačila im se pod kožu, u pore, zalazila duboko u psihu i nigde nisu nalazili mir. Nastavili su da se rađaju, ali su počeli da umiru. Mali čovek je, suočen sa svojom nesposobnošću, naišao na nerešiv problem nazvan tuga. Bio je bačen kao seme sa neke daleke džinovske planete, ostavljen na milost i nemilost sam sebi i sebi sličnima da pati i muči se dok preživljava, da se bori za goli život, da nauči da radi i moli nebo da mu pomogne. Mislio je da jedino nebo ima odgovor. Čekao je spas sa neba.
Posle mnogo godina, kada je Mali čovek upoznao laž, prevaru, pohlepu, zlo, ubistvo… dok je nasuprot tome osećao dobrotu, plemenitost i iskrenost kao zaostavštinu iskonskih prvih Malih ljudi rođenih u raju, čak i posle pronalaska točka, poluge, topljenja rude, modernizacije života, industrijske revolucije, atomske i nuklearne energije, još je nebo najneistraženije područje za Malog čoveka. I dalje još pogleda uprtog ka gore moli Mali čovek da mu nebo, ili neko gore, odgovor na pitanje ZAŠTO! Da li samo greškom? A, nebo uporno ćuti…
Autor: Milijana Paunović Kostić (Mili Pako)
About Author
