U pet kraćih poglavlja kratke distopijske priče Stefana Brezara: Vozovi, vidimo svet kakav u realnosti ne želimo i nećemo: apokaliptični svet masovne pogibelji, neprekidne neizvesnosti, stalne opasnosti, i uopšte – prestanka postojanja života u onim oblicima kakve do sada poznajemo ljudskim okom i osećajem.
Ako se svetska distopijska proza (perima Orvela, Hakslija, Zamjatina, Gluhovskog i dr.) u današnjem trenutku poimanja realnosti i stvarnosti može sagledavati kroz uslovno određenu prizmu „proroštva“ (s faktom da svet u svom „napretku“ napreduje danas toliko surovo i tako fatalno bezglavo „napred“ da dostiže mnoge mračne dubine i ponore koji su opisani svojedobno u delima ranijih pisaca fantastike – Verna ili braće Strugacki – samo kao čista i puka „fantastika“; fikcija i mašta) onda možemo konstatovati da je književna distopija baš u ovom trenutku počela ispunjavati one književno-vrednosne kriterijume koji je iz distopije pretvaraju u realitet.
Ove kriterijume, nesumnjivo, nosi i Brezareva priča Vozovi. Takva fatalno postojana činjenica doprinela je tome da mnogi savesno-razboriti umovi pera, danas, sve više i više pribegavaju slikanju ljudske budućnosti u formi čiste „crne“ fantastike koja toliko naliči na postojeću realnost da se oblik antiutopije ili distopije sve više „topi“, nestaje i pretvara u svoju suprotnost: u mračnu antirealnost ili katastrofičnu realno-mogućnu budućnost. Brezareva proza Vozovi slikovit je prizor i jedan od miliona književnih segmentata koji se danas sve više i više pišu i stvaraju na takav prozni način koji nosi jedinstvenu i univerzalnu poruku književnosti fantastike: da je klupko pređašnje fantastike počelo da se odmotava danas: u celini i jedinstvneo gledano – proze ovakvog tipa čine sve izvesniju sliku sveta u budućnosti.
Čini se da je današnji haotični svet u svojoj postojanosti stvorio jedinstvenu miksturu književnih likova iz najrazličitijh perioda književnih dela fantastike, u jednom: Vinstona Smita, O’Brajena, profesora Preobraženskog, Henrija Fostera, Benita Huvera, Artema i dr., te i Brezarevog Toda, a koji su vrlo, vrlo postojani, opipljivi i stvarni u našoj današnjoj realnosti – što, istina, sa stanovišta realnosti života ljudi predstavlja ne baš sasvim „poželjnu“ idilu. No, po Dejvidu Hartvelu (1941-2016), najjezivija je ona fantastika koja sebe samu može ispuniti i materijalizovati.
Autor: Aleksa Đukanović
Aleksa Đukanović, književnik i književni kritičar, rođen je 1998. godine u Beogradu, gde je diplomirao osnovne i završio specijalističke studije prava na Akademiji poslovnih i strukovnih studija 2021. i 2022. Objavio je šest knjiga (poezije, novela, eseja i dnevničke proze): Europa in extremis (2021.), Jeretičke pesme (2021.), Pali inkvizitor (2021.), Tronogi hohštapler (2021.), Knjiga eseja (2021.), i Dnevnik 2017–2020 (2021.). Pisao je za Politiku („Kulturni dodatak”), Danas, Književne novine, Savremenik, Domete, Bagdalu, Istok, Sizif, KULT, Trag, Ekerman, Zlatnu gredu, Srp, Poentu, Laguna Bukmarker, Baštu Balkana, Afirmator, Ćirilicu, AVKF, Fantastični vodič, Sinhro.rs, Libartes, Portalibris, Enheduanu, Enheduanin književni vrt, Zvezdani kolodvor, Šumadijske metafore, Lamed, Književni časopis booke.hr, Suštinu poetike, Poeziju SRB, Međutim, DNK, Naš Trag, itd. Proza, eseji, kritika i poezija zastupljeni su mu u brojnim zbornicima i antologijama. Bio je urednik časopisa za književnost i kulturu Sizif. Dobitnik je „Prosvjetine” nagrade „Zvonimir Šubić” za najbolju pripovetku na srpskom jeziku u 2021. godini (Pali inkvizitor), kao i drugih priznanja. Piše književnu kritiku za Politiku. Član je Društva književnika Vojvodine. Živi u Beogradu.